Mutanti i monstrumi

Prilog savremenoj dijagnostici poremećaja ličnosti

Piše: Zvonko Džokić

 

Napomena: Ovaj tekst je nastao pre deset godina, a objavljen je u mojoj knjizi eseja o društvenoj psihopatologiji „Replikanti i društvo“ (Službeni Glasnik, Beograd, 2011). Tada je bio primljen, kao i ostali tekstovi, od malobrojne publike koja je bila spremna da ga prihvati u to vreme sa iznenađujućim i prilično uznemiravajućim reakcijama, koje su se kretale u spektru od krajnjeg zaprepašćenja do tihog ushićenja. Uvidi izneseni u ovom tekstu su uglavnom bili poistovećeni u smeru fantastike, što je bio , za mene razumljiv, mehanizam odbrane od prihvatanja nadolazeće realnosti.

Sada, u ovom trenutku, objektivna realnost je dostigla nivo koje omogućava prepoznavanje istinskih vrednosti i težine podataka koji su izneseni u studiji koja sledi. Smatram da će ovaj tekst biti od velike koristi posvećenim čitaocima i pratiocima ovog bloga u prepoznavanju savremenih formi društvene patologije. Isto tako nadam se da će biti od pomoći i cenjenim koleginicama i kolegama, posebno onima koji još uvek drže svoje profesionalne „oči široko zatvorene“, u suočavanju sa novim i, već, izrazito razraslim i raširenim formama „društveno toksičnih“ formi poremećaja ličnosti.

 

Osnova

Istorijski događaji u dvadesetom i dvadeset i prvom veku ukazuju na centralno mesto koje zauzima mentalno zdravlje čoveka kao najvažniji faktor opstanka sadašnjeg civilizacijskog opusa. Posebno onih ljudskih individua i grupacija koje sve čvršće drže kontrolu nad polugama pravaca razvoja globalnih tendencija. Prilagođavanje i osavremenjivanje instrumenata psihijatrijske i dubinsko psihološke procene struktura ličnosti, sa mogućnošću njene primene na socijalnu sferu i regulisanje odnosa u njoj, nameće se kao neophodnost pravim profesionalcima iz tog područja u njihovom doprinosu ozdravljenja ljudske zajednice. Time bi pomogli drugim zdravim društvenim strukturama da pokušaju da izađu kao pobednici u borbi sa poprilično razraslim i, na žalost, već svetski dominantnim patološkim ljudskim matriksom.

Psihijatrija danas

Psihijatrija je u ovom momentu gurnuta u izolaciju bolničkog i ambulantskog tipa. Uglavnom služi ograničenim ulogama u raznoraznim zdravstvenim sistemima i često puta biva zloupotrebljena, što od neznanja što od zlih namera. Na nivou nozologije i klasifikacije u poslednje vreme se primećuje narušavanje vrednosti dosadašnjih iskustava i mukotrpno skupljenog znanja koje je nastajalo sa ciljem razgraničenja normalnog od abnormalnog u ljudskom ponašanju i psihičkom funkcionisanju. Pod uticajem „nevidljivih“ sila promenjeni su neki važni dijagnostički kriterijumi u poslednjim svetskim klasifikacijama, posebno u području seksualnih nastranosti, zavisnosti i poremećaja ličnosti. Time su otvorena vrata ka slobodnom prodoru nezdravih tendencija u ljudskim zajednicama i njihovom tumačenju kao „normalnih“. To ujedno predstavlja i osnovu mogućeg pogrešnog obrazovanja profesionalnih kadrova koji, umesto da služe zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja, u sadašnjim globalnim svetskim okolnostima mogu lako da zastrane i pređu na stranu podržavanja nezdravog. Posebno sada kada je snažno usađena svest i steknuti maniri da je novac jedino merilo vrednosti i uspeha, da sve ima svoju cenu (novca) i da se njime može kupiti sve…

Uporedo sa ovim promenama u javnoj svesti, a zatim postepeno i u naučnim krugovima, tiho i sistematično je odbačena mogućnost naučnog uticaja socijalne psihijatrije na pozitivni razvoj društvenih odnosa. Ova disciplina je postepeno rasla u svojim interdisciplinarnim spoznajama u toku druge polovine dvadesetog veka, sticajući važne uvide u području socijalne patologije i gradeći početne dijagnostičke i terapeutske kriterijume sa ciljem prevencije i isceljenja bolesnog društva. Određeni snažni medijmski centri moći, posmatrajući sada „post festum“, pomoću produkcije odabranih tekstova, autora, javnih debata i filmova izgradili su mentalni zid ka uticaju psihijatrije na društvene promene etiketama „psihijatrizacije društva“ kao i etiketu da su i sami psihijatri  u svojoj biti „pacijenti“(!?)…

Poseban odnos je stvoren ka psihoanalizi i psihoanalitičarima. Sa jedne strane njihova znanja moćnici su vešto iskoristili za razvoj marketinga svojih proizvoda, s tim u vezi i ciljanog medijskog uticaja u pravcu jačanja i učvršćivanja sopstvene vlasti putem stručnog „pranja mozga“. Time su ostvarili višestruko povećanje materijalne dobiti (zlo)upotrebom perfidne manipulacije nagonskim i emocionalnim ljudskim resursima. Sa druge strane, plašeći se moći dubinsko psiholoških uvida u istinske izvore poriva i u nastranosti koje stoje iza takvih veštih manipulacija, javnosti je istim putem plasirana svest o bogatim i poremećenim psihoanalitičarima.

Istini za volju, poslednjih decenija je i najveći deo profesionalaca iz ove branše samovoljno prešao na tu stranu, poistovećujući se sa idejom „zlatnog teleta“. Istovremeno, veliki broj novih kadrova u ovoj branši je oformljen na obrazovno površnoj, savremenoj „fast food“ platformi obrazovanja. Uz njihovu pogrešnu selekciju, koja je sve prisutnija, može uspešno dalje da se razvija projekat profesionalnog zastranjivanja i zaglupljivanja.

Sociopatološka dijagnostika

Pristup duševno obolelom društvu zahteva razvijanje jasnih dijagnostičkih kriterijuma. Bez njih ne bi moglo da se dođe do pravilnih uvida u psihosocijalno stanje društva (nazovimo ga „status psychosocialis“), a odatle je jedino moguće i razmišljati o eventualnoj „društvenoj terapiji“. Do dijagnostičkog uvida jedino je moguće doći preko precizne procene prisustva ili odsustva određenih psihosociopatoloških fenomena, kao i procene specifične težine negativnog uticaja na društvo svakog od njih pojedinačno.

Polazna tačka je, podsetimo se pre nego što krenemo dalje u razvijanje kriterijuma, da glavni uticaj na zdravstveno stanje društva u najvećem opsegu vrše  ljudi. Svi ljudi, a posebno oni na odgovornim pozicijama, svojim porivima, idejama, planovima, odlukama i postupcima u upravljanju i izvršavanju kreiraju činioce koji se ugrađuju u organizaciju, funkcionisanje i rezultate koji vrše povratni uticaj na članove tog društva. Sve to ukupno utiče na ishod koji može da bude u vidu zdravog ili nezdravog društva.

To neizostavno znači da je od direktnog značaja za određivanje ishoda funkcionisanja društva izbor zdravih ili nezdravih ličnosti na odgovornim mestima u njemu. Značaj ovoga je još veći kada znamo da se upravo u ovom istorijskom periodu ubrzano ostvaruju tendencije globalizacije i centralnog upravljanja svetom, kao jedinstvenim društvenim sistemom. I na to dodajmo još i saznanje da je zdravlje društva striktno povezano sa realnim mogućnostima opstanka ili, pak, nestanka ljudske civilizacije. Iz realne istorije, kao podsetnik, znamo da su u nestanku najvećeg broja prethodnih civilizacija najviše kumovali upravo ovakvi faktori nezdravih ljudskih tendencija, odnosno njihovo nametanje  zakonima razuma ili pak previđanje značaja zakona prirode, u omnipotentnom zanosu ludila i neznanja.

Ljudi su samo deo prirode, a povratna sprega sila je neminovnost u sveobuhvatnoj uzajamnoj povezanosti. Jedino ludaci neće to da prihvate i budale ne mogu to da razumeju. A oni bi uvek da preuzmu kormilo u svoje ruke…

Novi kriterijumi

Zašto novi sociopsihijatriski dijagnostički kriterijumi? Zato jer su dosadašnji klasični psihijatriski dijagnostički kriterijumi često nejasni i nevalidni u odnosu na kategorizaciju i procenu težine postojećih i nadolazećih formi socijalne psihopatologije. Uz sve to oni su pod negativnim i supresivnim uticajem struktura koje, gle paradoksa, ti isti kriterijumi treba da ciljaju kao nezdrave. Ograničeni u sklopu usvojenih međunarodnih klasifikacija i pod sve većim uticajem psihopatoloških struktura kloniranih unutar zvaničnih institucija, ovakvi kriterijumi podstiču akademsku konfuziju u odnosu na tumačenje realnog značaja i težine konkretnog delovanja određenih dijagnostičkih kategorija u ljudskoj zajednici. Isto tako, novoklonirane strukture konstruišu uočljivu tendenciju postepenog i istovremeno suštinskog odstranjivanja moći njihovog uticaja na kontrolu društvenih promena. A te iste promene su, kao što smo već prethodno konstatovali, dovele svet do tačke pokretanja pitanja celokupnog opstanka ljudskog roda i planete Zemlje zajedno sa njim.

Stoga novi psihosocijalni kriterijumi treba da budu jednostavni i precizni u razgraničavanju zdravih i nezdravih ličnosti. Oni treba da se oforme u odnosu na procenu realnog povratnog utucaja na društveni i planetarni razvoj. Ličnosti koje vrše pozitivni povratni efekat na sveukupni ljudski razvoj treba smatrati normalnim i zdravim. Dok, one ličnosti koje vrše destruktivni povratni uticaj, nezavisno od moguće zavodljivosti njihovih idejnih ili reaktivnih platformi i stepena njihove sadašnje društvene institucionalizovanosti, treba smatrati štetnim, odnosno nezdravim i nenormalnim.

Cilj ovog teksta je, konačno, da pomogne preciznijem prepoznavanju određenih negativnih psihosocijalnih struktura koje, do sada vešto skrivene i neprepoznate, deluju razarajuće na ljudske i prirodne potencijale.

Zašto „Mutanti i monstrumi“

To su osnovne destruktivne psihosocijalne forme ljudskih struktura ličnosti. Sa njima počinje i završava projekat zaštite duševnog razvoja bilo kog društva. Izgrađivanje jasnih dijagnostičkih kriterijuma za njihovo tačno prepoznavanje sa jedne strane, kao i sticanje jasnog uvida u manifestacije i rezultate njihovog destruktivnog delovanja sa druge strane mogu da odrede, konačno, i terapeutske procedure i preventivne modele pomoću kojih jedno društvo treba da se brani od njih. Izbor termina „mutanti“ i „monstrumi“ je radan, služi za prigodno simbolično određivanje struktura koje se analiziraju u ovom tekstu. Smatram da su ovi termini najbliži suštinskom određivanju do sada nedovoljno definisanim i društvu nevidljivim poremećajima ličnosti.

Mutanti

Fenomenologija mutanata se sastoji od sledeće trijade osobina: izrazita sebičnost, specifična adaptibilnost i beskrajna manipulativnost. Druga i treća osobina predstavljaju „teško naoružanje“ u borbi za realizaciju poriva koji formiraju prvu osobinu, a sve tri zajedno formiraju jedinstvenu karakterologiju ljudskog mutanta.

Prva osobina – izrazita sebičnost u sebi sadrži određene karakteristike koje su bliske onima koje klinička psihoanaliza određuje pojmom „narcistička fiksacija“. Time se označava predominacija narcističkog libida i derivata autoerotizma u tendencijama zadovoljavanja nagonskih poriva. Prevedeno u odnosu na druge u socijalnom okruženju, ovo označava psihičko stanje u kome procena svega što se dešava u okolini i akcije koje mutant preduzima služe da se kao krajnji cilj ostvari osećaj samozadovoljstva. Ovakva fiksacija libida kod mutanta zadržava uvek prisutne i lako ostvarljive tendencije ka realizaciji parcijalne seksualnosti (perverzije itd..), inverzije (homoseksualizam…), transseksualizma kao i sadizma i mazohizma, u direktnoj ili zamenskoj formi. Odatle je i mutantska struktura ličnosti u svojoj osnovi antisocijalna, odnosno destruktivna u odnosu na stvaranje grupa čije je funkcionisanje usklađeno tendencijama optimalnog društvenog razvoja. Mutanti misle, planiraju i rade samo zato da bi zadovoljili jedino svoje, regresivne potrebe.

Analiza funkcija njihovog ega, pak, upućuje na to da u takvoj strukturi postoje deformacije tipa nedostatka funkcije grupnog ega, izrazito krute unutrašnje granice, izrazito mobilne (nepostojane) spoljne granice, difuzni identitet, nedovoljno razvijena kontrola realnosti, nedovoljno strukturisano i inverzno super ego (spremno da gratificira antisocijalne tendencije). Ovakva analiza ukazuje na jasno prisustvo ozbiljnih deformacija kod mutantskog ega, uz istovremeno zadržanu sklonost (fiksacija) ka nižem nivou zadovoljavanja nagonskih poriva, odnosno sposobnost razvijanja zamenskih formacija sa ciljem ostvarenja principa zadovoljstva.

Otkriće prethodno opisanih nagonskih fiksacija i defekata u funkcijama ega objašnjava suštinu emocionalnih pozicija koje mutant kreira u odnosu na predstavu o sebi i drugima. On je uvek krajnje osećajan, taktičan i zahtevan u odnosu ka sebi (svojim potrebama i interesima), a krajnje hladan u odnosu na druge u međuljudskim relacijama. U emocionalnoj relaciji sa drugima on se rukovodi jedino svojim potrebama i interesima koje prepoznaje u situacijama iz okoline, zbog čega njegove odluke, posmatrano sa strane, nekada deluju bezosećajno ili beskrupulozno. Tako mutant ume u određenim momentima donošenja važnih odluka, zbog ličnog interesa, „hladno“ da da podršku razvoju i ostvarenju destruktivnih i monstruoznih, antihumanih projekata. U ime svojih interesa on ne samo što ne radi ništa da bi sprečio povređivanje drugih,  već to najčešće i pospešuje svojim akcijama, i time dobija dvostruku korist: ostvarivanje socijalno-statusnih interesa i zadovoljavanje pomenutih regresivnih libidnih fiksacija (autoerotizam, sadizam itd…). Veštim manevrima izvedenim drugom i trećom osobinom, emocionalni status mutanata često ostaje dugo vremena prikriven ili pogrešno shvaćen od okoline. To je i glavni razlog njihovog opstanka, materijalnog uspeha i zauzimanja važnih društvenih pozicija.

Komfor u kreiranju lažne slike o sebi proizlazi iz prisustva druge osobine u njihovoj strukturi ličnosti, koja ujedno predstavlja i glavnu moć mutanata. Specifična adaptibilnost je pravi kamen mudrosti ovih struktura. Biološki data evolutivna sposobnost ugrađena u takvom ljudskom stvoru dobija vrhunske, na žalost društveno negativne, dimenzije u krajnjoj psihosocijalnoj kreaciji koju ovde radno označavam pojmom mutant. Beskrajna sposobnost za mutiranje se u ovom slučaju pre svega odnosi na nepodnošljivu lakoću menjanja etičkih i normativnih standarda u super egu, a time i osećanja odgovornosti (obezbeđeno nedostatkom prave empatije, koji izvire iz prethodno opisanog mutantskog emocionalnog statusa). Uz stalno održavanje difuzije spoljašnjih granica ega i predstava o sopstvenom identitetu (oslobađanje od pozicije da neka granica treba da se brani), stvara se psihički aparat koji je izuzetno sposoban da se prilagođava ogromnom spektru promena u svojoj okolini. Istovremeno, nadaren prvom osobinom kao okosnicom, mutant ima stalni osećaj zadovoljstva da radi jedino za sebe (povratno jačanje autoerotizma), da stalno dobija nagradu za svako prilagođavanje (jačanje samopoštovanja) i da ima ogromnu moć (podrška omnipotenciji) kontrole nad objektima i promenama u okolini. Ovakvom osobinom u svojoj strukturi on sebi obezbeđuje mogućnost doživljaja ostvarenja principa zadovoljstva bez ograničenja, kao i to da istovremeno suštinski ne troši sebe, odnosno ne daje ništa od sebe drugima (utrošak energije u odbrani granica i identiteta, deo teritorije sebstva u grupni ego…) a da stalno dobija (!?). Na žalost, ovakav „uspešan i radostan“ mutantski „cost-benefit“ bilans je istovremeno i osnovna mera uspeha u današnjem nam svetu beskrupulozne dominacije vulgarnog materijalizma nad humanizmom.

Treći dar koji mutanti poseduju je talenat za beskrajnu manipulativnost. Ona je isključivo u funkciji pospešenja dejstva prethodnih dvaju osobina. Mutant, koji ionako sledi zadatak da misli jedino na sebe (u njegovo „sebe“ spadaju i svi objekti iz okoline koje je on regresivnim  mehanizmima odbrane poistovetio sa sobom) i na ostvarenje svojih poriva, izrazito je sposoban da se sasvim slobodno (bez osećanja odgovornosti ka ne-ja) prepusti kreiranju svakakvih priča i izvođenja akcija. Ne osećajući obavezu ka drugima, on može da postane krajnje uspešan ukoliko se pridruži političkim i trgovačkim grupacijama i relacijama, posebno tamo gde pravila nisu čvrsta i gde se naknadna odgovornost za učinjenu prevaru može izbeći. Inteligentiniji mutant je majstor fantastičnih konstrukcija, prevare i neodgovornosti, istovremeno harizmatičan za okolinu koju pleni svojim kreativnim i stalno promenljivim scenskim nastupima. Manje inteligentniji ili introvertniji mutanti, pak, izrazito umešno znaju da iskoriste grupne mehanizme pomoću kreiranja i učešća u intrigama i zaverama, pravljenjem konflikata i fantastičnih kombinacija između ostalih članova grupe, davanjem podrške tuđim inicijativama sa sličnim tendencijama. Oni se obično regrutuju u činovničko-administrativnim (država, instituti, velike korporacije, političke i slične njima nevladine organizacije, mediji, religiozne grupe itd.) formacijama gde pokazuju tendenciju ka stvaranju i održavanju „sivog ešalona“ sa ciljem celoživotnog parazitiranja na tuđim resursima. Paranoični mutanti, pak, imaju izrazitu tendenciju ka osvajanju liderskih mesta u grupama koje imaju moć nad drugima. Najčešće, za postizanje svojih ciljeva i očuvanje osvojenog, ovakav tip mutanata razvija sklonost i sposobnost za saradnju sa monstrumima, drugom socio-psihopatološkom strukturom koju smo uzeli na razmatranje u ovom eseju.

Monstrumi

Monstrumi su ljudski izrodi. Oni su stvoreni da mrze, terorišu i ubijaju druge ljude. U današnje vreme njih je sve više na broju, a isto tako njihove sklonosti se sve češće smišljeno upotrebljavaju u akcijama koje planiraju organizovane grupe mutanata, kao i pojedinci ili grupe iz reda mostruma – lidera. Njihova patološka struktura se stvara i nadograđuje na osnovama dva psihološka tipa: psihopatskog i paranoičnog.

Psihopatski model je prepoznatljiv po eksplozivnosti i promenljivosti u ponašanju, emotivnoj nekontroli, neosetljivosti (emocionalnoj hladnoći) u odnosu na druge, tendencijama ka masovnom uništavanju, neobuzdanosti, sklonosti ka sadističkom uživanju u tuđoj boli (istovremeno često i ka mazohističkom trpljenju svoje boli), nasilnim scenama, ubistvu, masakriranju, silovanju, incestu, perverzijama, nekrofiliji, kanibalizmu… Njihov spontani razvoj se manje odvija na osnovi genetske predodređenosti, već više na traumatskom uticaju okolinskih faktora u savremenom svetu: lokalni ratovi, nasilje u porodici i na ulici, poremećeni odnosi u školskim grupama, video igrice, TV, filmovi, internet, narkomanija, seksualna zloupotreba, emocionalna zapuštenost itd. Istovremeno, sve je veći procenat psihopatskih monstruma regrutovanih i treniranih putem specijalnih programa obuka, sa ciljem njihove upotrebe u posebnim zadacima koji se planiraju od strane određenih vladajućih ili interesnih grupa. Tako se stvaraju nepregledni strojevi „ratnika“, organizovanih u okviru regularnih ili paravojnih formacija, kao i u sadašnjosti brzo narastajućih svetskih „agencija“. To su kordoni uniformisanih i neuniformisanih monstruma, bezdušnih i beščulnih ljudskih izroda, spremnih za uništavanje „zadatih ciljeva“ i osposobljenih da ginu u iskonstruisanim lokalnim i regionalnim ratovima, specijalnim operacijama, naručenim ubistvima, terorističkim akcijama i raznoraznim „bezbednosnim“ projektima. To je ujedno i masa ljudskih stvorova, androida i replikanata, koja energetski predstavlja pokretnu „crnu jamu“ u koju se nepovratno usisavaju i nestaju ljudski životi, veličajući time princip smrti nad principom života. Ovakvi monstrumi su krajnji i bedni jurišnici u obavljanju satanističkih rituala koje stvaraju pozadinske formacije paranoičnih (inteligentnih) monstruma i mutanata, hipnotisanih doživljajem veličanstvene moći Tanatosa.

Paranoični monstrumi su totalno projektovali sebe u veličanstvenu viziju sebespajanja (fuzija) sa velikim praskom, odnosno u doživljaj neograničene moći koju on ima nad bilo kakvim oblikom života. Ljubav je za njih beznačajni rival koji ne može da se suprotstavi takvoj moći… Takav doživljaj budi kod ovakvih stvorova krajnje izraženu (regresivnu) strast analnog samozadovoljenja koja crpi „kosmički“ maksimum u nesvesnom (i ludačkom) postovećivanju ovakve moći sa infantilnim (stvorenim u detinjstvu i zadržanim u nesvesnom) fiksacijama doživljaja autoerotskog zadovoljavanja svojim debelim crevom, kao i postojanjem fantastične fikcije kontrole nad drugima, pa i njihovog poništavanja, koju je moguće sprovesti kontrolom izbacivanja ili, pak zadržavanjem svog izmeta. Otuda je i njihovo oduševljenje, analnog tipa, organizovanjem pucanja-eksplozija (i uništavanja-nestajanja drugih) uz istovremeno obezbeđivanje osećanja sticanja moći nad okolinom kontrolom nad (fecesom) parama… Paranoični mostrumi mogu da deluju kao pojedinci, ali su u sadašnjosti uglavnom organizovani (i to odlično, shodno svojoj inteligenciji, sklonosti sistematizacijama i nepopustljivošću u ostvarivanju svojih namera) u visokofunkcionalnim grupama. Tako organizovani, oni već zauzimaju dominantne pozicije u rukovodjenju važnim resursima, putem institucionalnih ili parainstitucionalnih  formacija moći. Ljudske strukture koje pokreću unutrašnje sile mržnje i uništavanja (smrti) su na putu da ovladaju ljudskim društvom, a time i silama koje stvaraju i održavaju život na našoj planeti..!?? (vidi esej „Savremena politička psihopatologija“)

Prognoza

Kakva može da bude prognoza jednog društva obolelog od najezde mutanata i monstruma? Odgovor bi mogao najpre da se traži u proceni stepena zahvaćenosti bolešću (organizma) društva, odnosno u proceni preostalih zdravih snaga u njegovim vitalnim područjima.

Somatski „sken“ današnje civilizacije ukazuje na početne znake „metastaziranja„ maligne mase mutanata i monstruma u svim važnim društvenim organima i funkcijama, a u poslednje vreme i njihovo agresivno zaposedanje kontrolnih mehanizama opstanka ljudskog roda. „Klinička“ procena trenutnog stanja društvenog imunološkog statusa ukazuje, pak, na to da postoje jasni pokazatelji značajnog pada društvenih imunoloških odbrana kao i istovremeni porast autoimunih (agresija unutar društva na zdrave delove sistema) poremećaja, uz izrazitu izloženost preostalih zdravih delova celokupne civilizacije novim (i sve snažnijim) patološkim agensima. Uočljivo je i to da se u kontinuitetu „instaliraju“ društveni „virus“ programi i sistemi koji omogućavaju jačanje i dalji razvoj ovakvog društvenog malignoma.

Na psihosocijalnom planu već se može konstatovati egzistiranje i gratifikacija nepreglednog spektra sociopatoloških formacija, u vezi kojih su institucionalizovani mutanti i mostrumi u poslednjih desetak godina uspeli da proguraju svoje propagandne projekte pranja mozga. Time su uspeli da ostvare cilj prihvatanja u društvu određenih abnormalnosti pod etiketom „normalnog“, uz istovremeno sprovođenje blokade zdravih kontrolnih mehanizama, već postojećih i prethodno etabliranih u profesionalnim i zvaničnim državnim istitucijama. Tako je otvoren prostor i za zamenu ispravnih sa mutantskim kadrovima, što dalje neminovno vodi ka snažnom podsticaju izazivanja istovetnih promena i sticanju kontrole nad važnim procesima u bezbednosnim, pravosudnim i obrazovnim nivoima.

U razvojnom domenu, psihopatologija ovakve društvene svesti već pokazuje rezultate u krajnje negativnom uticaju na duševno zdravlje dece i omladine širom sveta. Ugrađivanjem psihopatoloških formacija u osnovama budućih struktura ličnosti stvara se dalja potencijalna spremnost i afinitet za regrutaciju u cilju njihovog osposobljavanja za služenje u mutantskim i monstrumskim klonovima budućnosti.

Završna prognoza je bliska istini da će, ukoliko se nastavi ovakvim tempom stvaranje mutantskih i monstrumskih struktura u ljudskoj populaciji, replikanti nadvladati svetom, postaviti novi red i time omogućiti razvoj destrukcije do neviđenih razmera. Zbog činjenice da oni nisu sposobni da uvide bitnu povezanost celokupnog života, a i sami u biti programirani za samozadovoljenje destrukcijom okoline, pokraj stradanja i mučenja kojim će podložiti zdrave ljude oni će presuditi ovozemaljskom planetarnom životu, zloupotrebom dosadašnjašnjih naučnih otkrića.

Zaključak

Shvatanje značaja pravilne dijagnostike mutanata i monstruma će biti od vitalnog značaja za zauzimanje pravilnog stava ka ovom problemu u svim relevantnim profesionalnim i društveno odgovornim institucijama. Jasni dijagonostički kriterijumi bi omogućili i razvoj potrebnih socio-terapeutskih instrumentarijuma. Time bi se zaustavila ekspanzija ozbiljnih psihopatoloških devijacija u savremenom društvu i sprečio dalji razvoj postojećeg agresivnog procesa etabliranja nezdravih društvenih sistema u svetu. Postavljanje zdravog društva kao glavnog  cilja kome treba da teži sadašnja civilizacija može da bude presudni faktor opstanka celokupnog ljudskog roda, zajedno sa planetom Zemljom, u  najskorijoj budućnosti.

2009.