Piše: dr. Zvonko Džokić
Uvod
Trenutno smo svedoci klinički uočljivih znakova psihotičnog raspada mentalnog sklopa sistema nazvanog „EU“. Ovaj sistem se nalazi u floridnoj, akutnoj fazi psihotične dezintegracije. To je propraćeno izrazitim i nekontrolisanim psihomotornim nemirom, agitacijom, psihotičnom anksioznošću, paranoidnim idejama sistematizacije, interpretacije i proganjanja, agresivnim projekcijama na psihotično projektovanog protivnika i ubilačkim tendencijama ka svemu što se isprečava. Uz sve to i dalje provejava snažno izražena panika, kao reakcija na doživljaj potencijalnog gubitka sebe i prethodno projektovanih zaposednutih objekata, odnosno očekivanog dobitka.
Ovakav tip masovne psihoze znamo da se i ranije dešavao u istoriji čovečanstva, da će trajati okoliko koliko će biti moguće da istraju da ga održavaju isti oni koji su ga proizveli i koji ga upravljaju unutar sistema EU. Usput, ovakav tip psihotične dezintegracije povući će sa sobom masivne dezintegracije u mnogim drugim materijalnim i nematerijalnim poljima, a najviše na polju međuljudskih odnosa i biološkog opstanka ljudi i prirodne okoline.
Pitanje
Zašto je došlo do ovoga i kako je moguće da tako lako dođe do krajnje ozbiljne mentalne havarije ovakvog, prethodno toliko hvaljenog i dugo veličanog sitema integracije?
Pristup
Jedini pristup koji može da donese validna objašnjenja je klinički, a ne politički. To je zato što se radi o klinički evidentnom psihotičnom fenomenu za koji je naučno nadležna psihijatrija. A što se politike tiče, ona je odvajkada bila u graničnom području psihijatrije, u smislu razvijanja i širenja patoloških društvenih formacija, za sopstvenu korist i u korist nekoga ko njome vlada.
U sklopu ovog, kliničkog pristupa, a sa ciljem boljeg sagledavanja psihopatološkog razvoja sistema EU, čitaocu ovog bloga predlažem da pažljivo pročita tekst koji napisan 2009. i objavljen 2011. u knjizi eseja o društvenoj psihopatologiji „Replikatni i društvo“, Službeni Glasnik, str.53-62.
PSIHOPATOLOGIJA „PORODICE EU“
Dr. Zvonko Džokić, 2009
Povod
Glavni povod ovom tekstu je savremena teza da politička tvorevina nazvana „Evropska Unija“ predstavlja porodicu. Prirodno je da ova „porodica“, zbog odgovornosti koju nosi u odnosu na sudbinu svojih nekoliko stotina miliona članova, bude podložena stručnoj analizi i kontroli. To bi bilo sa ciljem provere održivosti ideje i eventualnih posledica po ljudske jedinke i zajednice koje su, uglavnom, podvedene od strane političkih lidera i globalnih moćnika da žive u ovakvoj „porodici“. Fokus analize će biti na dubinsko psihološkim i sitemskim, interpersonalnim i komunikacijskim aspektima postojeće teze. Uostalom, jedna novokomponovana porodica koja pretendira da zauzme važno mesto u stvaranju civilizacijskih vrednosti, na bazi nekakve idejne platforme, zaslužuje takav pristup.
Predistorija
Sistem nazvan „EU porodica“ formalno i vidljivo nastaje kao rezultat „braka“ između dve zemlje, Nemačke i Francuske. Suštinski, ovaj brak je sključen iz interesa, i to ne samo pomenute dve zemlje već i pobornika-pretendenata za kreatore „novog sveta“.
U ovom braku, kome od samog početka nedostaje instinska ljubav, kao „bliža rodbina mladenaca“ uključuje se još nekoliko zemalja, pod pritiskom potrebe za moći. U tome učestvuju još i grupacije ljudi koji, uvereni u mogućnost ostvarivanja ideje o vladanju nad drugima, potpuno uključuju sebe (odbrambeni mehanizam nazvan „fuzija“ – karakterističan za psihotične poremećaje) u „veliki san“. Iz ovakve genetske strukture se razvija seme oplodnje u braku iz koga se rađa i počinje da raste organizam nazvan EU. Ovaj organizam je mutant i potencijalni monstrum od samog začeća, jer ne nastaje kao rezultat ljubavi već kao rezultat frustracija iz prošlosti, megalomanskih potreba, patološke mržnje i potrebe za dominacijom.
Porodična mitologija
S obzirom na to da je ovaj organizam programiran da igra ulogu srećne porodice, iz primarne podloge „mama-tata-rođaci“ razvijaju se čvrsti kriterijumi i mehanizmi za izgradnju porodice. Na toj osnovi etabliraju se iluzije o potencijalnom dobitku za „članove porodice“ koji ga sačinjavaju i stimuliše se jačanje osećanja o sopstvenoj veličini i važnosti (čitaj omnipotencija). Od samog početka EU porodica gradi samopouzdanje preko novokomponovanih, veštačkih i lažnih mitova.
Ego EU, koje se razvija preko fantastičnih mitova, sklono je mehanizmu inflacije, a istovremeno od samog starta je opterećeno povećanim utroškom energije i sredstava za odbranu logike svog postojanja i održanja na bazi fame o „unutrašnjoj jednakosti i pravednosti“… Ovaj mit je ključan u obezbeđivanju procedure usvajanja „dece“ i njihovog daljeg ugrađivanja u grupno ego nazvano „EU porodica“. Bez dece nema porodice a, uostalom, koje dete ne bi poželelo da živi u ovakvoj „idealnoj“ porodici, zar ne?
Usput se stvara mnoštvo drugih novokomponovanih mitova na bazi fantastičnih mehanizama projekcije i projektivne identifikacije. Svakako, glavni je mit o budućem ekonomskom uspehu i liderskoj ulozi EU porodice u novom svetskom poretku. U ime ostvarenja tog mita EU porodica će morati da uđe u sistem novih ratova, kolonizacija, prinuda, laži i prevara…
Da ne zaboravimo samo da je sve ovo zbog realizovanja nečijih tendencija za moći, parazitizmom i povećanjem prostora za zloupotrebu tuđih resursa u cilju ostvarivanja profita. Tako, koncept „EU prodica“, posmatrano sa psihoanalitičkog aspekta, stvaraju patološki roditelji opterećeni paranoičnim, ali istovremeno i perverznim (vidi dalje) crtama ličnosti.
Građenje porodice
Suština prihvatanja novih članova svodi se na nekoliko mehanizama. Prvi je da budu zavedeni idejom da je nova porodica nešto specijalno (omnipotentno) i da ulaskom u nju mogu da ostvare svoj izvanredni razvoj (deo svojih megalomanskih ambicija). Takvim pristupom se odvija neodoljivo zavođenje i na osnovu muškog i ženskog principa. Na taj način porodica sakuplja prvi krug „dece“, obmanjujući ih usput da ih tretira kao odrasle.
I u nekoliko sledećih krugova prikupljanja članova porodice ostaje da funkcioniše prvi mehanizam, ali se usložnjava novim – uslovljavajućim. Roditelji i odrasla rodbina etabliraju svoju poziciju vratara na ulazu nuđenjem uslovne ljubavi. Cena ulaska je odricanje kandidata za nove članove od sopstvenih vrednosti (posebno izraženo u trećem krugu) stečenih do tada samostalnim naporima preko mukotrpnog rada i oslanjanjem na sopstvene resurse. Tim putem se uspešno replicira podloga parazitarnoj poziciji, koja prestavlja početni i osnovni interes ovakvom projektu. Vremenom se stvaraju i „virus“ programi u cilju održavanja patološkog parazitizma mehanizmima kloniranja birokratsko-mutantskih uloga, podrškom već postojećih i veštim nametanjem novih u osvojenim organizmima (državama) na određenim pozicijama, uobičajeno skrivenim pod nazivima „…vladine, …nevladine insititucije,…mediji…“.
Ova igra ostaje dugo vremena neotkrivena i toliko zavodljiva da postepeno i drugi, neosvojeni organizmi, razvijaju fatalnu ljubav ka ovakvoj imaginarnoj ali, na žalost, istovremeno i arhetipski neodoljivoj formaciji „idealne majke i oca“. Naime, dolazi do toga da se oni nude da budu prihvaćeni po svaku cenu, čak i kao „vanbračna deca“ koja, zbog svoje nedostojnosti ovakvih (idealnih) roditelja, prihvataju da se odreknu od tradicionalnih vrednosti i ličnih obeležja. Time sami proizvode, prethodno podržani monstruzno veštim i precizno sprovedenim kompleksnim torturama od strane patoloških roditelja, svoju robovsku poziciju. Tako se ostvaruje i krajnji cilj pozadinskih sila koje su i iskreirale imaginaciju nazvanu „EU porodica“. „Kao da realnost“ (klinička psihopatologija u sklopu sindroma „difuzije identiteta“ – karakteristična za traumatizovane, granične, postpsihotične itd.) boljeg života pretvara se i istinsku realnost robovlasništva.
Razvojna psihopatologija
Cela ova istorija se sprovodi s jedne strane preko psihopatološke igre zavođenja, a s druge strane uz pomoć dobro razrađenog sistema uslovljavanja, kazni i prinuda. Uslovljavanja bivaju umetnuta u različite sfere ljudske egzistencije i grupne procese u lokalnim zajednicama, zaštićene svetskim političkim brendovima tipa „demokratija“, „ljudska prava“, „otvoreno društvo“ i „tržišna ekonomija“. Nasuprot takvim brendovima koji se prikazuju kao „dobri“, članovima zajednica, koje treba da budu ovladane od strane mutanta „EU porodica“, preko sistema zastrašivanja etiketiraju se komparativni socijalno-ekonomski brendovi kao negativni. Savremene veštice su trenutno prepoznate u sistemima tipa „komunistički“, „tranzicioni“, „netolerantni“, „netržišni“ i sl. Time se ubrzano i uporno programiraju mozgovi članova ciljnih zajednica za nedvosmisleno prepoznavanje dobrog i lošeg u novoj zajednici, koja ih čeka sa već pripremljenim novim pravilima igre kojima treba da se predaju pre nego što uđu u nju. Usput se koriste sva sredstva za reprogramiranje (brain washing) prethodnih, istorijski potvrđenih vrednosti u njihovim društvenim sistemima. Cilj je da te vrednosti izumru ili da izmutiraju u željenom pravcu.
Sledi period „bombardovanja“ svih onih koji treba da budu ubeđeni. Pri tome se najčešće premenjuje propagandna političko-obaveštajno-medijska mašinerija „pranja mozga“. U određenim slučajevima, po potrebi, upotrebljavaju se i ratna sredstva za brutalno kažnjavanje „loših sistema“, kao primer ostalima. Tako je jednom prilikom tog tipa upotrebljeno bombradovanje osiromašenim uranijumom, koji je bio bacan agresivno i u velikim količinama na lokalno stanovništvo na teritoriji koja i sama geografski pripada EU (slučaj Jugoslavija 1999). Isto tako ova porodica uzima učešća i u drugim novo-brendiranim neljudskim akcijama nazvanim „humanitarne ratne akcijie/kampanje“, naročito tamo gde postoje materijalni resursi potrebni za zadovoljenje parazitsko-paranoičnih potreba „monstruma iza zavese“. Usput se insceniraju morbidne klopke u kojima se dešavaju masovni zločini protiv čovečanstva, za koje se sudi marginalnim učesnicima, ostajući pri tome i dalje skriveni iza zavese. Preko uigrane medijske mašinerije, u prostoru koji je pod kontrolom sistema nazvanog EU, uvek se pri ovakvim događajim prikazuje idealna slika o sebi, dok se krivac pronalazi u selektovanom parazitsko-kanobalističkom cilju.
Sve ovo vodi ka cilju da se u široj javnoj svesti bespogovorno prihvata stav da je „…sve ono što je EU je dobro, sve on što nije – nije dobro…“. Odnosno, da je i nenormalno pod tim brendom normalno, ukoliko za to odluči tzv. „EU“. Tako, porast prisustva nasilja, narkomanije, trgovine ljudima, pedofilije, prositucije, incesta i kanibalizma uspevaju da budu postavljeni na takvom nivou da ovako teške forme društvene devijantnosti budu tretirane onako „by the way“. Nasuprot ovakvom morbidnom razvoju, odavno je jasno sa istorijske i naučne tačke gledišta da društvo može jedino da funkcioniše ukoliko budu sprečene upravo takve tendencije. Mutant postavlja tezu da je nenormalno normalno, a normalno nenormalno. U tome, pokraj medijskih podanika, za dostizanje ovakvih ciljeva bezrezervnu podršku daju prethodno dobro instalirane i socijalno etablirane „nevladine organizacije“. Uobičajeno pod brendom „zaštita ljudskih prava…“!?
Ovako stvorena falanga u poslednje vreme je zašla u sve važne sfere koje sačinjavaju osnovne stubove zdravog društva: u obrazovanje, zdravstvo, zakonodavstvo i kulturu. Svedoci smo razornih efekata enormnih razmera koje su oni, za nekoliko godina, ovim putem postigli posebno u tzv. postkomunističkim zemljama.
U isto vreme, snažno i uspešno se završava projekat inauguracije finansijskog totalitarizma pod plaštom „demokratije“. Postaje „normalno“ da policija i sudovi drastično reaguju pri naplaćivanju građanskih računa i kazni, dok istovremeno to izbegavaju kada su u pitanju najizraženije socijalne devijacije, koje direktno ruše temelje zdravog društva. Tako, slučaj „EU“ dobija teške patološke dimenzije, koje se silom sistema sve snažnije nameću svetu, posobno njegovoj neposrednoj okolini.
Ideja o novom robovlasništvu, kao glavni polazni i vešto skrivani interes, korak po korak dobija sigurnu platformu za lakšu realizaciju.
Grupna psihopatologija
U „porodičnoj dinamici“ može se primetiti mnoštvo tipičnih psihopatoloških pozicija. Među njima najupečatljivije su pozicije „idealne“ i „shizoidne“ majke, kao i „kažnjavajućeg“ oca. One se obično stvaraju prilikom regrutacije, ubeđivanja i uslovljavanja potencijalno novih članova porodice, ili pak, naročito oštro i beskompromisno, usmeravaju se ka onima koji se odupiru u želji da zadrže svoj prethodni sistem funkcionisanja ili da sprovedu sopstvene nove ideje.
Jednostavno rečeno, novoj porodici mogu da pristupe samo oni koji postaju ubeđeni u svoju nemoć, odnosno oni koji su u potpunosti zavedeni od „idealne majke-EU“ i sa razvijenim strahom od „svemoćnog oca-EU“. Ova edipovska situacija se stvara, razvija i realizuje tako što majka (EU) zavodi jedno dete u tuđoj porodici (vlast u određenoj lokalnoj zajednici/državi) sa ciljem da se ono kasnije na isti način odnosi ka drugom (ostatak mase u toj zajednici). Međutim, nakon izvesnog vremena, otkako privilegovano dete postane dominantno, ona i njega kažnjava kritikom i odbacivanjem. Sve to, naravno, nakon toga što deca budu navedena od strane ovakve majke da najpre ubiju svoga „oca“, odnosno prethodno stvorene i nasleđene vrednosti u svom društvu i prihvate principe „svemoćnog EU-oca“…
EU-majka je shizoidna, a shizoidna majka je uvek emocionalno hladna, arogantna i na provokacije od strane deteta reaguje brutalnim nasiljem. Ona u mnogim svojim aspektima sadrži principe ponašanja koje izražava majka koja stvara shizofreno dete. Tipični model takve relacije je u kliničkoj psihijatriji nazvan „double bind“ komunikacija (Bateson, 1956). Osnovna suština ovog tipa komunikacije je u tome što majka, zbog sopstvene problematične strukture ličnosti, u određenim emocionalno važnim momentima detetu saopštava zbunjujuće, istovremeno dvostruke i suprotne poruke. To kod deteta izaziva osećanje da je „…loše, odbačeno, nevoljeno, nesposobno, kažnjeno i da mu preti uništenje…“ ukoliko bespogovorno ne prihvati ovakve sadržaje. Pošto majka treba da ostane „nedodirljiva“ i uvek „idealna“, kod deteta se razvija saznajno i emocionalno disociranje, pri čemu nastaje mentalna konfuzija i blokada adekvatnih adaptivnih reakcija i ponašanja. U ovakvom stanju „kognitivne disonance“ rađa se snažna napetost uz nemoć da se situacija razreši. Dugotrajnije opstajanje u ovom stanju pokreće proces psihotičnog raspada, koji se uobičajeno dijagnostikuje kao shizofrenija.
EU-otac, pak, pokraj svoje analno-sadističke strukture i egzekutorske uloge u EU prodici, može se prepoznati i u psihopatološkoj fenomenologiji koja je istovetna onoj koju primećujemo kod pedofila-sadiste (latentnog ubice), a koja se projavljuje u odnosu ka „novim čedima“. Slikovito rečeno, on steže vrat svojoj žrtvi – detetu, povremeno zadovoljavajući se nad njim putem seksualnog nasilja i perverznih aktivnosti. Uloga ovakvog EU-oca povremeno se isto tako ostvaruje kroz prizivanje, organizovanje i realizaciju grupnih rituala prilikom kojih se žrtvuje (egzekutira na neki način) ciljani subjekt-nevoljeno dete, ili se pak odigrava zajedničko iživljavanje (birokratsko-politično-vojno) nad njim.
Psihoanalitička metapsihologija, koristeći genetski pristup tumačenju dubinsko psiholoških suština ovakvih roditelja, upućuje na realnu pretpostavku da „kreatori novog sveta“, koji su uostalom i stvorili roditeljske uloge u sistemu sa ovakvim psihopatološkim karakteristikama, potiču iz sličnih porodica. To su porodice dominantnih shizoidnih majki i analno-sadističkih očeva koji svoj kastrativni kompleks i emocionalno-nagonsko zastranjivanje projektuju, preko specifičnih patoloških odbrambenih mehanizama, u stvaranju paranoičnog sveta. I to zasad veoma uspešno.
Zemlje koje su dugo vremena namerno držane u „tranziciji“ od strane EU-majke i usput često sadistički kažnjavani od strane EU-oca, u mnogo čemu su sa jedne strane razvile fenomene društvenog raspada bliske shizofernima, a sa druge svojim odnosom ka sopstvenom naseljenju proizvele su trajne posttraumatske deformacije u formi do bizarnosti izraženih antisocijalnih devijacija.
Odnos EU-NEU (non EU)
U analizi grupnog procesa porodice nazvane EU intresantan za analizu je i odnos ka takozvanim „non-EU“ jedinkama (u daljem tekstu NEU). Pored već konstatovane roditeljske patologije koja se primenjuje i u odnosu ka NEU, primećuje se prisustvo i prenesenog grupnog psihopatološkog odnosa članova drugog i trećeg ranga (već adaptirana/prisvojena „deca“) ka NEU – budućim potencijalnim braćama i sestrama. Dobijajući svoju šansu, bivša i sadašnja isfrustrirana „EU braća i sestre“, pod kapom „velike majke i velikog oca“, ispunjavaju se lažnim osećanjem sopstvene veličine, sile i moći u procesu donošenja odluka usmerenih ka NEU. Tako, oni prerastaju u „svemoćnog tamničara/zatvorskog čuvara“ novog kandidata, posebno ako je on njihov sused. Istovremeno sa ovim oni regrediraju na analno-sadistički nivo pokušavajući da uspostave i održe kontrolu nad drugim preko njegovog zadržavanja i odlaganja (isto kao kad malo dete pokušava preko zadržavanja fecesa u svom anusu da zavlada nad okolinom) prijema u članstvo EU porodice.
Odugovlačenje odluke (fecesa) je istovremeno propraćeno i uslovljavanjem zahtevima da se kandidat odrekne od nekih svojih vrednosti, po mogućnosti do obezličenja. Na taj način „EU dečica“ reprodukuju i pomažu dalji razvoj procesa prenetog na njih od strane EU roditelja. Gratifikovanje ovakvog ponašanja od strane EU roditelja stimuliše sinčića/ćerkicu da preko ovako realizovanog analno-paranoičnog regresa izdigne sopstveni feces (odluku) na nivo „zlata“, odnosno psihopatološkim putem do forme nerealno/sumanuto precenjenog fetiša.
S druge strane, EU porodici su nužno potrebni NEU subjekti zbog projekcije sopstvenih „loših objekata“ na njih, odnosno njihovo oslobađanje putem mehanizama rascepa (splitting) i projektivne identifikacije (granične i psihotične odbrane). Ovakvim psihopatološkim manevrima privremeno se održava iluzija o visokoj sopstvenoj vrednosti (idealizacija začinjena maničnom odbranom), kao osnovi procesa održanja samopoštovanja.
Zaključak
Takozvana Evropska Unija je od svog samog početka preodređena za patološki razvoj i destruktivni kraj. Ona je mutant-replikant stvoren za određenu namenu, za koju ni sam nije svestan isto kao ni za to čiji je izdanak, kome služi i za koje vreme je programiran da živi. EU porodica je samo dobar paravan, jedan od mnogih, za prikrivanje „monstruma iza zavese“. To je privremeno, do momenta dok se ovaj izrod ne oseti bezbednim, pa da se onda pojavi i postane vidliv u celoj svojoj destrukciji uperenoj ka dosadašnjim civilizacijskim humanim tekovinama. Poslednjih nekoliko godina već imamo jasne znake da je došlo vreme njegovom otvorenom nastupu.
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 