Biti prilagođen

Od savršene adaptacije do ljudske degeneracije

Piše: Zvonko Džokić

 

Jeste li prilagođeni?

Kako procenjujete sebe, da li ste: dobro prilagođeni, dovoljno prilagođeni, nepotpuno prilagođeni, loše prilagođeni ili, pak, neprilagođeni?

Kako se doživljavate u odnosu na pojedinačno prilagođavanje prema: fizičkoj okolini, lokalnoj kulturi, razvojnim mogućnostima, globalnom sistemu, nivou svesti kojim ste okruženi, uspostavljenim vrednostima, principima života sa kojima trenutno živite, idealima i svemu onome drugom važnom koje utiče na vaš život i osećaj „sebstva“?

Da li ste možda nezadovoljni, isfrustrirani sopstvenom (ne)sposobnošću prilagođavanja u vezi nečega?

Mislite da su drugi bolje prilagođeni i zbog toga uspešniji od vas?

Zavidite nekome i na nečemu?

Smatrate da treba da budete i vi bolje prilagođeni da biste uspeli u životu?

I, na kraju ovog kratkog i neobaveznog upitnika, da vas pitam još i to da li je dobro biti prilagođen svemu i svačemu? Šta mislite o ideji da ipak treba, u nekom slučaju i negde, postaviti granice procesu adaptacije?

Mit ili pravilo?

Sposobnost za adaptaciju se već dugo vremena u biološkim naukama smatra glavnim sredstvom opstanka i samoodržanja. Ustanovljeno je pravilo tipa: „Ko se prilagodi, taj opstaje“! Ovo pravilo se, uglavnom, tretira kao jedan od osnovnih zakona, usput se apriori prihvata i provlači kao apsolutna istina u svim glavnim domenima ljudske egzistencije. Ili, drugačije posmatrano, prihvaćeno je pravilo da izumiru oni koji se nisu dovoljno adaptirali!

Principi adaptacije

Čovekova adaptacija se odigrava na dva nivoa, biološkom i psihološkom. Dok se biološka adaptacija uglavnom odnosi na prilagođavanje biološkim, hemijskim i fizičkim uticajima okoline, što dalje ishoduje u genetske promene, psihološka adaptacija se odvija u dva pravca, ka unutra i ka spolja.

Psihološka adaptacija se uvek oslanja na razvojne potencijale, strukturu i fukcije Ega. Zato taj Ego i postoji, u načelu, sa zadatkom da se razvije do krajnjih mogućih granica svog potencijala. Jer, konačno, adaptacija ujedno predstavlja i proces prihvatanja „principa realnosti“ nauštrb „principa zadovoljstva“, što je, podsetimo se iz psihoanalize, glavni teret koji je stavljen na pleća Egu, zar ne?!  Njemu su dodeljeni glavni zadaci opstanka, na bazi iskustva i procesa sazrevanja, tipa kontrole, adaptacije i integracije. Uostalom, jedna od najvažnijih funkcija Ega, koja je povezana sa problemom adaptacije, je i nazvana „adaptivnom funkcijom Ega“. Ova funkcija je snažno vezana, u osnovama svog razvoja, za uticaj okoline i uzvratno naučene reakcije na nju. Tako, moć psihičke adapatacije predstavlja, ujedno, u svom najvećem obimu i sposobnost za socijalnu adaptaciju.

Sve ovo ovako sažeto na jednom mestu izgleda tako jednostavno da samo po sebi prilično jasno vodi ka sledećem zaključku: onaj ko se dobro adaptira biće zdraviji i uspešniji u svom životu. Zar ne?!

Ali, hajde da ipak malo podrobnije razgledamo da li je to baš tako.

Savremeno društvo i adaptacija

Savremeni društveni stav u odnosu na adaptaciju je otprilike ovakvog tipa: „Ko se snađe, uspeće…“. Uz ovo svakako ide i sledeći, posvuda već prihvaćeni, stav da se uspeh konkretno ogleda u sticanju para, imovine i statusa. I, nakon ovoga, sve bi bilo tako jednostavno za definisanje procesa uspešne adaptacije, da su uslovi koje sadašnja okolina postavlja modernom čoveku saobraženi njegovim biopsihološkim kapacitetima, da ujedno vode i ka održavanju ili unapređenju njegovog zdravlja. Jer, da podsetim na trenutak, uspeh i zdravlje najčešće ne idu ruku pod ruku. A, tek sreća…?!

Međutim, vratimo se sada modernom čoveku i njegovoj glavnoj usmerenosti ka jedinstvenom cilju, a to je uspeh! E, to danas zaista zahteva maksimalnu adaptaciju na okolinu, koja već nemilosrdno diktira stroga i kruta pravila uspeha. Ova potonja pak smišljaju i postavljaju, samo da se podsetimo postojeće objektivne realnosti, klike glavnih svetskih i lokalnih profitera! To dalje vodi ka tome da onaj ko hoće da igra po tim pravilima, „da bi uspeo“, mora da odluči još u početku da li će prihvatiti takva pravila, i to u celini. Time ličnost istovremeno treba da odustane poprilično od svog „principa zadovoljstva“ u mnogim aspektima, zatim od značajnog broja važnih odrednica svog identiteta, kao i od svoje potencijalne ideje o zastupanju jednakosti između uspeha, zdravlja i sreće. U suprotnom moraće da se okrene neizvesnom i rizičnom izboru sopstvenog puta ka ostvarenju lične sreće, određenog individualnim idejama, slobodnim odlukama i prihvatanjem potpune lične odgovornosti. To je ujedno i put konstantnog preispitivanja samog sebe i konflikata koji se na tom putu rađaju redovito i mnogo češće nego pri prvom izboru. Sam si to tražio, dobio si…!

Da li se u ovom trenutku vraćamo ponovo na mitološku priču o Buridanovom magarcu, biblijskoj priči o zlatnom teletu ili se radi samo o još jednoj šaljivoj asocijaciji? Ostavimo, ipak, da nas odgovor na prethodnu mozgalicu sačeka za kraj ove priče.

Promene, promene…

Sadašnja čovekova okolina je u stanju izrazitih promena, po intenzitetu i učestalosti, koje se dešavaju na svim nivoima. One se kreću u ogromnom spektru: od klimatskih poremećaja koje već postaju drastične, preko destruktivnih (čitaj traumatskih) društveno političkih uticaja putem konstantnog produciranja kriza i ratova, do razaranja bazično neophodnih, za optimalni razvoj zdrave ličnosti, koncepata stabilne porodice, kvalitetnog obrazovanja, organizovane zdravstvene i socijalne zaštite, finansijske sigurnosti, uz ekspanzivni razvoj krajnje poremećenih međuljudskih odnosa i povišenu zloupotrebu sredstava zavisnosti. Usput, prisustan je još i, eksponencijalnim tokom narasli, maligni uticaj novih tehnologija na čovekov organizam, posebno na njegov mozak, u vidu informativne preopterećenosti i medijske distorzije realnosti, sveopšteg prisustva ekrana, nesmotrene i nekontrolisane upotrebe sredstava digitalne i virtuelne realnosti, društvenih mreža itd. Ove promene se dešavaju sve brže, sve intenzivnije i ugavnom nenajavljeno, zahtevajući od psihičkog aparata čoveka 21. veka donošenje nepreglednog spektra važnih odluka „u hodu“, a sve u cilju pronalaženja adekvatnog, uspešnog nivoa adaptacije. Čovek sadašnjice je pod pritiskom svemogućeg pravila da svako izbegavanje ili nepristajanje na uslove koje diktira okolina drastično umanjuje njegove šanse za uspeh i preživljavanje!

Setimo se ponovo pravila koje je pomenuto na početku i koje je usvojeno kao apsolutna istina, a to je: adaptacija pre svega! Jedino tako je moguće preživeti, snaći se i uspeti!? Međutim, da pokušamo sada da vidimo da li je moguća baš takva adaptacija na sve ove nabrojane uslove, koji su samo mali deo faktora na koje bi trebalo današnji čovek da se adaptira? I kuda bi ona vodila kao takva…?

Potpuno prilagođavanje kao savršena adaptacija

Interesantno bi bilo, pre svega, potražiti i pronaći odgovor na pitanje „Koja bi to bila savršena adaptacija na uslove u kojima živi savremeni čovek?“. Da li bi, hipotetički gledano, nivo putpunog prilagođavanja na okolinu dalo jednostavan, brz i tačan odgovor prethodnom pitanju, razrešavajući bilo kakve dalje dileme?

Hajde onda da probamo da ponovo iskonsultujemo dosadašnja proverena naučna i iskustvena saznanja u vezi jednog ovakvog pitanja, pre nego što prihvatimo nepodnošljivu lakoću brzog zaključivanja. Valjda je prošlo dovoljno vremena ovoj i ovakvoj ljudskoj civilizaciji da ponešto pametno shvati i u vezi jednog takvog pitanja?

Naravno da postoje naučna znanja i metodologije koje to mogu tačno da procene i odmere nivo optimalnih granica ljudskih adaptacionih mogućnosti. Kao i negativne ishode u izboru neadekvatnih modela adaptacije. Treba se samo osloniti na dosadašnja znanja, metodološki pristup i iskustva iz oblasti dubinske (Ego) psihologije i psihoanalize, tada stvari postaju mnogo jasnije.

Tako, pored ostalog, možemo otkriti da se adaptacija, kao jedna od stožernih funkcija Ega, razvija kroz procese introjekcije i identifikacije sa objektima iz okoline, a kroz usputno uključivanje određenih mehanizama odbrane, kao što su regresija i identifikacija sa agresorom, sa ciljem olakšanja procesa prhvatanja prisutnih identifikacionih modela. Dalje, da služi Egu u uštedi energije prilagođavajući ga grupnom Egu, savesti klana, socijalnim ulogama i drugim uslovima iz okoline. Da time sa jedne strane on postaje zaštićen, ali samo privremeno, jer svaka sledeća promena u okolini traži odvajanje od starih obrazaca i zahteva nova prilagođavanja (konstantni – hronični stres!), nemire i gubitke energije. Isto tako da, sa svakim prilagođavanjem, ličnost gubi deo svoje individualnosti, što dalje može da vodi do „sindroma preadaptiranosti“ (Ferenci), koji je samo na korak blizu do „potpune deindividualizacije“.

O sindromu „totalne identifikacije sa socijalnom ulogom“, kao jednim vidom adapatacionih mehanizama, govorio je i Jung opisujući tip ličnosti – čovečuljka, ljudske individue praznog identiteta! Tu već možemo da vidimo da nas procesi preadaptacije i potpune prilagođenosti vode i ka promenama u zoni identiteta, odnosno da oni utiču na proces njegovog razvoja ili razgradnje. Isto tako, na tom putu je i Ego ideal, podstruktura Super Ega. To znači da proces adaptacije i te kako utiče i na razvoj strukture Super Ega, što dalje još više pojačava značaj celog tog procesa. Jer, u Super Egu su, pored Ego ideala, utkane i druge važne funkcije kao što su: osećanje krivice, moralne vrednosti (etički zahtevi ka „nečem višem“ i usavršavanju), sile potiskivanja i samokontrole, sposobnost estetskog rasuđivanja, sile koje utiču na pravilno formiranje karaktera, sadržaji koji predstavljaju prenos arhajskog nasleđa… Sve bitne funkcije koje čoveka čine čovekom!

To već sada treba da nas navede na pomisao da bi i adaptacija trebalo da se kreće u nekim optimalnim granicama. Da bi bili sigurni u izvođenje pravilnih zaključaka, bilo bi dobro da dodamo još neke vežne činjenice. Već je postalo jasno da prevelika povezanost sa spravama digitalne i virituelne tehnologije kao i preadaptiranost na njih stvara teške kognitivne, razvojne, interpersonalne, identitetske i druge poremećaje (vidi moje predavanje i tekst pod naslovom „Biti u virtuelnom svetu“). Dalje, neoprezno prepuštanje (prilagođavanje) obilju informativnih sadržaja, postistinama, lažnim vestima, ekranima i uticaju medija prouzrokuje slične poremećaje. Da ne govorimo da je sve to danas usko povezano i začinjeno prisustvom konstatnog pritiska i stresa na poslu, ulici i kod kuće. Pa još u kombinaciji sa ratovima, nasiljem, divljaštvom, primitivizmom, neobrazovanošću, političkim manipulacijama, ucenama, iznudama i korupcijom koji su posvuda prisutni u ljudskoj okolini i nemilosrdno utiču na psihički aparat današnjeg čoveka?!

Pitanja koja traže odgovore

Dokle se adaptirati na ovakvu, krajnje poremećenu savremenu ljudsku okolinu?

Da li će možda neka „optimalna adaptacija“ na ovakve uslove, koji se danas nameću ljudima i ljudskom društvu, odvesti ljudsku vrstu ka unapređenju ili samo produžiti put ka već vidljivoj degeneraciji?

Da li je krajnji cilj postati ljudski mutant (vidi moj tekst „Mutanti i monstrumi“) – stvor koji je idealno adaptiran na takvu okolinu – izrazito sebičan, brutalno deformisan „inverznim“ Super Egom i bogato opskrbljen manipulativnom moći, da bi bio potpuno adaptiran i uspešan u današnjem svetu? Ili je još bolje postati monstrum koji „se izlečio“ od bola i straha u sebi poništavanjem sopstvene adaptacije na ljudskost? Ili, pak, potpuno se otkazati od svog postojanja u ovakvom svetu?

Teška, jako teška pitanja stoje pred današnjim čovekom i čekaju sudbonosne odgovore.

Za kraj, ili za početak

I za kraj, još jedno pitanje.

Da li se treba i dalje prepuštati „pasivnoj adaptaciji“, koja vodi samo u jednom smeru, a to je ka pokušaju potpunog prilagođavanja postojećim uslovima, koji vode ka ljudskoj degeneraciji. Ili, pak, treba krenuti putem „aktivne adaptacije“, one koja zahteva jasnu i odgovornu odluku, kao i napor u pravcu aktivnog menjanja uticaja okoline koji nisu odgovarajući ljudskoj prirodi, ugrožavaju njegovo zdravlje i oduzimaju mu mogućnost ostvarivanja istinske sreće? Posebno, da podsetim još jednom, što su to uticaji koje ne stvara priroda već organizovane grupe ljudi, trenutnih moćnika, koji su zaraženi patološkim mentalnim sklopovima, idejama i ambicijama, što ujedno znači i da su ti uticaji potencijalno promenjljivi.

„Koliko dolara“ vredi odgovor na ovo pitanje…?

http://www.zvonkodzokic.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s