Prof.dr. Jasna Veljković
U prethodnom tekstu govorila sam o razlikama izmedju kliničkih i nekliničkih psihologa.U medjuvremenu pao mi je u oči jedan oglas za edukaciju, koji je potpisala jedna specijalistkinja kliničke psihologije.
Danas je FB postao jedno od najmasovnijih sredstava oglašavanja ne samo društvenih, kulturnih i socijalnih zbivanja već i profesionalnih. Ali i najopasnijih, jer nema selekcije i svako se može oglasiti i dati najavu svoje edukacije ili radionice, objavu svoje psihoterapijske delatnosti i sl. Dotična koleginica je objavila poziv za vikend edukaciju iz primene bazičnih psihodijagnostičkih metoda kao što su: kliničko-dijagnostički intervju, VITI skala inteligencije (Wekslerove skale inteligencije), MMPI 202 inventar ličnosti, Milonov test ličnosti, Roršahov projektivni test…Ima to još ponešto. Vikend-obuka iz primene svih ovih metoda traje ukupno deset sati. To podrazumeva da bi učesnici ove edukacije dobili sertifikat o pohadjanju ove obuke koja uključuje pomenute psihološke merne instrumente. Sertifikat daje neka ovlašćenja onima koji su ga stekli.
Pomislila sam da nisam dobro shvatila objavu, da je nemoguće čak i elementarno predstaviti sve navedene tehnike za deset sati, pa sam ponovo pročitala… a onda je moj misaoni tok išao na sledeći način.
Profesor sam predmeta Klinička procjena 1 kao i predmeta Klinička procjena 2, na odeljenju za Psihologiju, Filozofskog fakulteta, državnog Univerziteta Crne Gore. Ove predmete predajem studentima specijalističkih studija psihologije (četvrta godina),poslednjih deset godina, konkretnije od 2008/2009 školske godine. Trenutno sam u nastavno-naučnom zvanju vanrednog profesora, prethodno sam ove predmete predavala u zvanju docenta. Spomenuti predmeti po svom sadržaju odgovaraju predmetu Psihodijagnostika. Poznata je stvar da se u akreditacijama različitih univerziteta predmeti čiji je sadržaj isti različito zovu. Sa obzirom da je psihodijagnostika, odnosno klinička procena jedan veoma obiman i zahtevan predmet, koji zahteva posedovanje značajnih predznanja iz mnogih oblasti psihologije kao i psihopatologije, ona se uči tek na četvrtoj godini studija psihologije. Značajna je stvar što se ovaj predmet za razliku od mnogih takodje „velikih“ predmeta, koji su bolonjskim sistemom nastave redukovani i svedeni na jedan semestar, uči dva semestra. Zainteresovani mogu pogledati ishode učenja ovih predmeta na zvaničnom sajtu Univerziteta Crne Gore:
1.https://www.ucg.ac.me/predmet/19/40/0/0/192007043-klinicka-procjena-i
Nakon jednogodišnjeg učenja ovih predmeta koji podrazumevaju osim teorijske nastave i vežbi, obaveznu kliničku praksu koju pretežno obavljaju kod asistenta na ovom predmetu (koja je zaposlena na psihijtrijskom odeljenju bolnice), studenti imaju zadatak da psihološki testiraju jedan klinički i jedan neklinički slučaj osnovnom dijagnostičkom baterijom testova i napišu psihološki nalaz i mišljenje. Tek kada ovo urade na zadovoljavajući način, mogu da polažu ispit koji se sastoji kako iz teorijskog dela tako i iz odbrane pomenutih dosijea. Kada polože ovaj predmet, studenti će biti u stanju su da obave osnovnu kliničku procenu koja se sastoji iz: kliničko-dijagnostičkog intervjua, crteža ljudske figure (Mahover tehnika), testa inteligencije, inventara ličnosti i poluprojektivne tehnike (testa nedovršenih rečenica). Za primenu svih ostalih tehnika, moraju se dodatno edukovati i specijalizivati kroz učenje i praksu.
Psihološki nalaz je dokument koji ima svoju težinu i valdinost. Ispod njega stoji ime psihologa koji ga je sačinio. Zato je veoma važno šta u njemu piše, jer to je dokument o jednoj ličnosti i njenim sposobnostima u odredjenom vremenskom trenutuku. Za njega važe pravila etike psihološke struke.
Diplomirani psiholog, sa tek završenim studijama može po zadatku da pristupi psihološkom testiranju u bilo koje svrhe,zavisno od toga u kojoj instituciji radi i zavisno od toga ko je naručilac testiranja. A naručioci mogu biti: psihijatar iz institucije u kojoj psiholog radi, sud, ustanova socijalne zaštite i sl. Diplomirani psiholog može i samostalno obavljati svoju psihološku praksu i sprovoditi psihološko testiranje. Ali uvek neko upućuje klijenta na psihološko testiranje psihologu, te se pri tome postavlja odredjeno pitanje koje se naziva – uputno pitanje. To je pitanje na koje je potrebno psiholog da odgovori u svom nalazu. Uputna pitanja mogu biti veoma različita: od zahetva za procenu aktuelnog intelektualnog funkcionisanja ispitanika, procene funkcionisanja ličnosti do veoma složenih zahteva postavljanja diferencijalne dijagnoze i sl.
Psihološki nalaz se arhivira i čuva u dokumentaciji institucije u kojoj je uradjen narednih 30 godina. Samim tim jasno je da on ima svoju specifičnu težinu.Ispitanik može ponovo poći na psihodijagnostičku procenu ali jednom napisan nalaz stoji sa svojim dijagnostičkim zaključkom. Mladi diplomirani psiholozi da bi naučili da primenjuju, ocenjuju i interpretiraju nalaze psiholoških testova, moraju proći mnogobrojne praktične obuke iz psihodijagnostičkog instrumentarijuma. Kako je govorio prof.dr Berger, „testovi su trade-mark“ psihološke struke i ne smemo ih nikad podceniti, niti dati drugoj struci. Bez obzira na to sve češće se dešava i to da ne-psiholozi primenjuju psihološke testove (psihološki testovi nisu testovi sa interneta).
Na primer, za primenu Roršahovog projektivnog testa(koji se smatra i dan- danas „Kraljem“projektivnih tehnika),postoje obuke koje traju više meseci, udžbenici i obaveza da se ispune mnogi zadaci na toj obuci. Veoma dobro se zna koji su stručnjaci kompetentni za obuku iz ove metode.To naravno važi i za druge psihološke ili neuropsihološke tehnike i metode. Specijalističke obuke vode specijalisti, koji su uže specijalizovani za primenu pojedinih psiholoških tehnika a ne retko su i doktorirali iz specifičnosti primene odredjenih psihodijagnostičkih procedura. Nekada je za edukacije za psihologe bilo isključivo nadležno Društvo psihologa Srbije, koje poseduje registar diplomiranih psihologa i koje angažuje renomirane stručnjake iz različitih oblasti primenjene psihologije za ove edukacije. Danas se edukacije kao i psihološka testiranja mogu sprovoditi i sprovode i u privatnoj praksi. I to je u redu u skladu sa duhom vremena. Medjutim, u čemu je onda problem? Jasna je razlika izmedju specijalista kliničke psihologije i diplomiranog psihologa,izmedju kliničkih i nekliničkih psihologa, jasno je šta sve studenti psihologije nauče za godinu dana slušanja predmeta – psihodijagnostika,ali ostaje enigma kako će i ko će savladati osnove svih pomenutih psiholoških tehnika za jedan vikend? Rodonačelnici kliničke psihologije u Srbiji, koji većinom nisu više medju živima, veoma bi se uznemirili. Kao učenik velikana naše psihodijagnostike kao što je to bio profesor dr Josip Berger, kao što je to indirektno preko svojih knjiga bio dr Ivan Nastović, nisam u stanju da ne reagujem na „svodjenje“ osnova kliničke psihologije na jedan vikend. Jer, pitanje je posledica, koje mogu biti ozbiljne. Jer psihodijagnostika nije „sendvič“ u koji ćemo staviti – malo intervjua, malo crteža, malo Wekslera, malo MMPI i zabiberiti ili posoliti ga sa malo Roršaha…
Šalu na stranu, ali danas smo svedoci sprovodjenja mnogobrojnih neetičkih praksi. Na ovom blogu pisali smo pre svega dosta o kliničkoj i nekliničkoj psihoterapiji,ali pre svega moramo misliti o osnovnim etičkim principima ovih praksi, bile one kliničke ili nekliničke. Stoga moramo misliti kada sprovodimo edukacije a pretpostavka je da iste sprovode samo kompetentni stručnjaci, kome su one namenjene i koji je njihov cilj. Šta želimo da postignemo njima? Pomoći ljudima u sticanju novih znanja je veoma važan posao ali i odgovoran zadatak. Upravo zato važno je odrediti ciljnu grupu kojoj je edukacija namenjena kao i ishode odredjenog učenja, odnosno šta će dotični edukanti biti u stanju da rade nakon završenog kursa. Naime, za šta će biti osposobljeni. Kratki kursevi su danas „u modi“. Ljudi žele „što pre i što brže“ da se osposobe za nešto što zahteva vreme i što je proces. Vreme je „novac“. Ali… studiranje odredjenih studija je proces koji traje najmanje četiri godine; jedan predmet se sluša pa polaže nakon jednog semestra….specijalizacija je proces koji traje bar tri do četiri godine; učenje nekog psihoterapijskog modaliteta do sticanja sertifikata za osposobljenost za zvanje psihoterapeuta u istom traje u proseku četiri do pet godina; posebne edukacije iz odredjenih psihodijagnostičkih procedura takodje imaju svoj vremenski kontinuitet i trajanje.Za sticanje svake veštine potrebno je vreme da bi se prešao odredjen broj neophodnih koraka, te stiglo do željenog cilja. Upravo zato insistiramo na tome da je potrebno razmisliti o ciljevima svake edukacije kao i tome kako će i u koje svrhe naši edukanti moći da upotrebe sertifikat koji im odgovorno dajemo.
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 