Problem otpora i tehnike savremenog psihoterapeuta – deo drugi

Piše: Zvonko Džokić

Da li..?

Da li je u psihoterapiji moguće izbegavanje prorade dubljih stvari, a da ona na taj način ipak dovede do uspeha? I, da li je današnji, onaj neselektovani i novo („na brzaka“) komponovani, na nepotpunim programima edukacije i supervizije, psihoterapeut u svom tehničkom obrazovanju obučen da prepozna i rešava stanje otpora u svojoj svakodnevnoj praksi?

Važna pitanja koje traže još važnije odgovore…

Kako bi trebalo

Psihoterapeut bi trebalo, nezavisno od vidova psihoterapije kojima vlada, da bude obučen pravilno da prati terapeutski proces i precizno da vodi svog pacijenta/klijenta/korisnika kroz sledeću proceduru: uočavanje – suočavanje – shvatanje – prihvatanje – razrešenje – praćenje, a da istovremeno u svakom važnom trenutku upotrebi adekvatnu tehniku i intervenciju. Zatim, dalje da omogući otvaranje novog ciklusa uočavanja, suočavanja itd… Ovi ciklusi potrebno je da se izvode i da traju sve dok ne nastanu željene promene koje će dovesti do pozitivnog preobražaja psihičkog i psihosomatskog stanja, kao i jasnog poboljšanje u drugim bitnim aspektima ličnosti klijenta, pacijenta ili korisnika psihoterapije.

Tako bi trebalo da se odvija svaki proces ozbiljne psihoterapije. A zašto?

Zato što, s jedne strane, jedino putem ovakve precizno vođene procedure moguće je da se ostvare bitnije promene, u pozitivnom smislu, kod korisnika psihoterapije. A, s druge, psihoterapeut i jeste pozvan da bude taj koji će moći da prepozna, odnosno iz iznešenog „materijala“ da uoči ono što je važno, dok drugi to isto ne mogu, da bi uputio svog klijenta u susret važnim sadržajima. Time bi on dokazao svoju sposobnost, za koju je statusno i materijalno obavezan, da pokrene proces isceljenja, odnosno pozitivne promene kod svog klijenta, pacijenta i sl.

Međutim, da li je to u današnjoj praksi baš tako?

Problem tehnike današnjeg psihoterapeuta

Prvi problem o koga se sapliće današnji psihoterapeut, čast izuzecima, je da nije obučen da ovako razmišlja. Dalje, i da krene da razmišlja na ovaj način postavlja se novi problem pred njim, a to je problem uočavanja važnih stvari od kojih treba krenuti u sesiji „sada i ovde“!? Jednostavno rečeno, savremeni psihoterapeut ne ume da razlikuje, ili to jako teško i neprecizno pravi, iskazanu „fabulu“ od skrivenog „procesa“ koji stoji u pozadini, a na kome on u suštini treba da radi da bi pokrenuo promene. To umeju jedino oni terapeuti koji su upućeni u dubinsko psihološka znanja i odatle izvedene psihoterapijske pristupe. A najveći deo današnjih psihoterapeuta nije!

Zato se uglavnom savremeni psihoterapeuti sapliću još na prvom koraku u izvođenju svoje metode. Najčešće se „nalepe“ na neke površne sadržaje iz priče (fabule) i okreću se u krug do iscrpljenja, dok simptomi i psihičke poteškoće i dalje ostaju da more njihove klijente. Zatim, posežu za svakojakim objašnjavanjima, pojašnjavanjima, doobjašnjavanjima, tumačenjima… Ili, pak, uteruju skoje klijente u određene “programe“ na koje se svode njihovi pravci i „usvajanje određenih veština i stepena“ koji pomažu „ličnom napredovanju i razvoju“. Time ostaju večito na nivou na kome se bave sadržajima koji ne mogu da pokrenu dublji, odnosno pravi preobražaj kod njihovih klijenata.

Sledeći izazov koji se postavlja pred savremenog psihoterapeuta je rešavanje problema suočavanja njegovog korisnika, čak i sa pravilno uočenom i izabranom temom. Ovaj problem je izrazito težak za rešavanje, jer je višestran i višestruk. Pa, najpre, kako može da se bavi suočavanjem onaj koji vrlo često i sam beži od suočavanja sa sopstvenim izborima? Zatim, zar u ovom svetu u kome već dominiraju narcistični i njima slični poremećaji, svako suočavanje ne predstavlja i narcističnu povredu, a samim tim i neizbežni izazov na konflikt, koji može da dovede do toga da se klijent brzo uvredi, „naljuti“ i ode sa terapije? A, na kraju, šta dalje raditi nakon takvog, već potencijalno opasnog suočavanja…?

Zbog svega ovoga puno je lakše objašnjavati, davati shematske odgovore i tumačenja ili, pak, biti „kouč“ a ne psihoterapeut, pa držati se mudro intervencija tipa: „…a, šta vi mislite o tome…šta je tu važno za vas…šta bi bilo najbolje…kako bi to moglo da bude rešeno…da ste tome pristupili na primer ovako…“ itd. Sve, samo ne suočavanje!

Nakon parcijalnog, površnog ili pogrešnog pristupa u prva dva koraka, postavlja se pitanje koji nivo očekivati u trećem ili četvrtom koraku? I to ujedno i kod psihoterapeuta i klijenta, koji već tada nisu na nivou spremnosti da pravilno i obuhvatno zajednički razumeju u čemu je pravi problem, da bi ga prihvatili i dalje rešavali? A, to je istovremeno i glavni preduslov da se adekvatno angažuju, uz punu motivaciju u rešavanju, u izvođenju sledećeg, petog koraka u psihoterapijskom procesu…

Razrešenje bitnih sadržaja, peti korak u psihoterapeutskom procesu, uglavnom zavisi od moći psihoterapeuta. Psihoterapeut treba da bude dobro obučen u raznim praktičnim veštinama terapeutskih intervencija, a da pri tome izdrži kljentove, ne male, frustracije u toj fazi, nakon uočavanja, suočavanja, shvatanja i prihvatanja bitnih činjenica i porekla problema. Još i više od ovoga, psihoterapeut treba da bude obučen da omogući razrešenje na svim bitnim nivoima konstelacije sila koje stvaraju konkretni poremećaj ili blokadu i zastoj u ličnom razvoju kod svog klijenta/pacijenta/korisnika. E, u ovome već psihoterapeut i te kako može i treba da pokaže svoje pravo znanje i umeće, koje se uostalom i očekuje od njega.

Tu je već ona vidljiva i drastična razlika između onih neadekvatno treniranih i dobro treniranih, iskusnih i neiskusnih, kreativnih i rigidnih, kliničkih i nekliničkih psihoterapeuta. Isto tako, velika je razlika u odnosu na ishod i nivo razrešenja, kao i obim postignutog preobražaja, da li terapeut barata samo jednom (od već nekoliko stotina pristunih) tehnikom psihoterapije, i to kojom (površnom ili dubinskom), ili klijent ima privilegiju da ima, pored iskusnog i klinički obučenog, psihoterapeuta koji vlada sa više tehnika u svom radu. Zašto? Jer što više potrebnih instrumenata imate na stolu, to će uspešnija biti i operacija koja je u toku! Na primer, realnost u primenjenoj praksi je pokazala da psihoanaliza, kao i najveći broj trentno postojećih pravaca, ne može sasvim uspešno da rešava psihičke traume, kao što ni EMDR ne može da reši razvojne probleme, ili pak nepoznavanje specifičnih tehnika za rešavanje akumulisanog stresa uvek vodi ka neuspehu, kao što i određeni pravci su efikasni samo za grupnu psihoterapiju, a neki samo za individualni tretman, itd…

To vam sa sigurnošću govorim nakon trideset i trogodišnjeg ogromnog iskustva i nataloženog znanja u primeni velikog broja tehnika iz više pravaca psihoterapije na praktičnim slučajevima, što me je dovelo do toga da stvorim pristup koji sam nazvao multifokalna kombinovana psihoterapija, a koji se pokazao izrazito efikasnim na svim nivoima kliničke i nekliničke psihoterapije. Ali, o tome više u nekom sledećem tekstu.

Odbrane, odbrane…

Glavni otpor, za kraj, kod današnjeg psihoterapeuta, klijenta, kao i savremenog društva je izgradnja i održavanje kulture življenja u odbranama od sočavanja sa važnim aspektima realnosti. Malo dublja analiza takvog otpora otkrila bi da je on izrazito moćan, čvrst i žilav, sistem sastavljen od spleta odbrana kao što su negacija realnosti, izbegavanje, projekcija, kompenzatorne reaktivne formacije, racionalizacije, regresivni pomaci ega, dramatizacije (uz obavezno mitologiziranje), libidinozna zastranjenja i fantazmatsko zadovoljavanje u vidu „kao da“ zamenskih objekata realnosti. Postavlja se pitanje zašto je to tako?

Ukoliko sebi dozvolimo da uočimo važne detalje iz stvarnosti oko nas i da se suočimo sa faktima o predominaciji narcističnih i drugih strukturnih poremećaja u ljudskoj populaciji, do nivoa stvaranja ljudskih mutanata i monstruma, kao i o sve rasprostranjenijem prihvatanju prinude življenja u fetišistički izgrađenoj realnosti tranzitornih i virtuelnih objekata, kao i izvitoperenih informacija, moći ćemo da shvatimo zašto je to tako. Dublja analiza bi dovela i do uvida u bazični konflikt koji je omogućio razvoj ovog fenomena, koji je jako važan ne samo u oblasti psihoterapije već i „šire“, u svim važnijim civilizacijskim domenima.

Međutim, tu se već postavlja prilično kontroverzno pitanje u ovako skrojenoj „postmodernoj“ kulturi: da li bi takva dublja analiza i kome, trenutno, uopšte bila važna i zašto?!

Jer…?

Jer, ipak, lakše je živeti i bolje će se proći sa „očima široko zatvorenim“, zar ne!?

http://www.zvonkodzokic.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s