Piše: Zvonko Džokić
Asocijacija
Postoje autori koji ostavljaju snažan utisak na svoje čitaoce, slušaoce ili gledaoce. Vremenom ti utisci mogu da izblede, ili pak da postanu jači u kontaktu sa realnošću. Vrlo često desi se da zaboravimo neke doživljaje u vezi njih, a onda se oni odjednom pojave „niotkuda“ obogaćeni dopunskim značenjem. U tome se sastoji, između ostalog, i čar viševremenskog dodira sa istinskim vrednostima, njihovog razumevanja, shvatanja i prihvatanja…
Priča o Vilhelmu Rajhu
U jednoj od svojih knjiga – „Analiza karaktera“, (1933), a to je u suštini kapitalno delo za razumevanje teorije i prakse klasične psihoanalize, u vreme kada je još uvek u potpunosti pripadao tom pravcu, V. Rajh saopštava svoj zaprepašćujući uvid: „Dugo godina posećujem skupove psihoanalitičara, na kojima se često govori o važnosti rada na otporu. Sve dok, u jednom trenutku, nisam shvatio da malo ko od prisutnih psihoanalitičara razume šta je to otpor, može da ga prepozna i razreši u praksi…“!?
Inače, usput budi rečeno (ionako je trenutno jako moderno šunjanje kroz vreme u toku odvijanja radnje u priči), o procesu distorzije i deformacije u sklopu psihoanalitičkog društva u svoje vreme me je, tokom moje dopunske edukacije iz psihoanalitičke psihoterapije (1991-1994), poprilično gorkim tonom obaveštavala psihoanalitičarka starog kova iz Londona, jedan od mojih tadašnjih mentora: „Eh, samo da znate da su mediokriteti i birokrate već zauzele glavna mesta u našoj psihoanalitičkoj asocijaciji…“.
Da se vratim na započetu priču. I sam Vilhelm Rajh je vremenom naišao na otpor unutar psihoanalitičkog kružoka i postao trn u oku najvećem broju tih istih psihoanalitičara koji su ponavaljali tuđe mantre koje nisu razumevali. I to istih onih koji su kasnije, vremenom (gle paradoksa koji je postao pravilo i posvuda naokolo u savremenim društvenim sistemima!?) zauzimali sve značajnija mesta u psihoanalitičkoj birokratiji. Zatim je VR postao protivnik lažnim društvenim vrednostima i njihovim protežerima, da bi na kraju stigao do tačke da postane veliki problem i političkim moćnicima zbog beskompromisnog razotkrivanja društvenih poremećaja i istina koje su se skrivale iza njih. Istina do koje je VR došao i koju je zastupao bila je da društveni sistem blokira i zarobljava energiju libida kod pojedinca, odakle dalje nastaju psihički i organski poremećaji, odnosno karakterni pancer (oklop) i psihosomatska oboljenja…
Zar u sadašnjosti, nakon toliko decenija od njegove konstatacije, porast zastupljenosti poremećaja ličnosti i psihosomatike nije prerastao u svetsku epidemiju. Ineteresantno pitanje, zar ne?!
Finale priče
Da skratim, priča o V. Rajhu završila se tako što je on bio osuđen i od „svojih“ i od „tuđih“. Bio je usmrćen istim silama otpora koje je otkrivao na svim nivoima, od psihosomatskog, individualno i grupno nesvesnog, pa do društveno – političkog. Na kraju je bio osuđen (pretpostavljam najviše zbog njegove knjižice „Čuj mali čoveče!“) kao „komunista“, iako je bio protivnik i tog sistema (??!), i umro je u zatvoru u „najdemokratskijoj zemlji na svetu“!?
Njegove dojučerašnje kolege su, brže-bolje, uz pomoć kombinacije karikaturalnih prikaza njegove pojave i anatemisanja njegovog dela uspešno satrle sve važne tragove o njegovom radu i dostignućima, spinujući ih u pravcu distorzije realnosti, dok su neki drugi iskoristili taj konflikt pa su njegova otkrića i znanje, na žalost na primitivnom nivou, prenamenili u redukovane i poprilično defektne bioenergetske i telesne tehnike. Ovo već nalikuje na čestu priču iz lične istorije izumitelja važnih stvari u ljudskoj civilizaciji, naravno.
Pored ostalih je i naš poznati reditelj, Dušan Makavejev, iskoristio fragmente rajhijanske ideje (protiv komunističkog režima), tadašnje pozitivne reakcije na nju u (zapadnom) svetu, kao i delove njegove biografije za sopstvenu, komedijantsku prerađevinu u vidu filma „Misterije organizma“, 1971, sledeći „disidentsku“, u to i u svo vreme aktuelnu, potrebu za prikazom sudara između nagonskog oslobađanja pojedinca i otpora od strane društva u kome se nalazi. I on je isto tako „dobio ono što je tražio“, ovacije s jedne strane i dugogodišnju zabranu javnog prikazivanja tog filma, s druge strane.
Pouka iz priče
Tako je završio višestruki i mitski pokušaj oslobađanja Erosa iz stege dubokog, snažnog i nesvesnog otpora koji proizvodi sama ličnost, grupa i društvo u celini. Oslobodilac je bio najpre negiran, pa ismejan, zatim demonizovan, da bi na posletku bio i egzekutiran. A onda, tada kada je to trebalo, i zloupotrebljen! Mentalna zavesa mediokritetstva, poltronstva i površnosti, pod pretnjom jahača Apokalipse, je precizno pala na ovaj pokušaj prosvetljenja i uspešno vratila sivilo privida mira i spokojstva u izbirokratizovanu zajednicu čuvara podprosečnih i lažnih vrednosti. Društvo vladaoca, ljubitelja i uživaoca bekstva od slobode je privremeno odahnulo!
Ali, zašto je ovo važno za nas sada i ovde?
Istina, ipak, ostaje
Nasuprot ove poučne, česte i prepoznatljive priče o ličnim sudbinama, Rajhovi uvidi i tehnike u otkrivanju otpora u terapeutskoj praksi, posebno na nivou „karakternog pancera“ i psihosomatskih bolesti, su nenadmašni do današnjeg dana i uvek primenjivi u svakodnevnom radu terapeuta. Samo što se niko više javno, već dugo vremena, pa čak ni u samoj psihoanalizi, ne bavi tim vrednostima, već mnogo površnijim tehničkim pristupima?!
Istina je da današnji takozvani psihoanalitičari skoro da uopšte nisu upoznati, čak ni u osnovi, sa njegovim doprinosom u vidu moćnih i primenjivih tehnika (mislim tu na deo vezan za analitičke intervencije) u kliničkoj praksi. Istovremeno, sve manje od svojih mentora bivaju upućeni na ove i druge izvorne vrednosti psihoanalize na teoretskom i praktičnom planu, umanjujući njen doprinos i realnu isceljiteljsku moć. O tome je pisao i poznati psihoanalitičar R. Česik u svojoj skorijoj knjizi „Budućnost psihoanalize“, nezadovoljan što se psihoanaliza udaljila od fundamentalnih otkrića i vrednosti S.Frojda, kao i drugih klasika, i uputila se, naplate usluga radi – od osiguravajućih kompanija u SAD, u površne interpersonalne i neoanalitičke vode.
E, tu nema definitivno rada na otporu, što je najveći doprinos psihoanalize dubinsko psihološkim metodama psihoterapije i ujedno put ka izvornim uvidima koji jedino mogu da izazovu ključne pozitivne promene i da dovedu do bitnih preobražaja kod pacijenta/analizanda/klijenta/korisnika. Uz to Česik dodaje i svoju percepciju o etički katastrofalnom nivou savremenog pristupa radu u psihoanalitičkoj praksi, gde današnji psihoanalitičari po pravilu izbegavaju da prihvate i interpretiraju patološki uticaj okoline na analizanda. Ovo on već smatra nemoralnim odnosom, što je apsolutno tačno. Izgleda da jadni savremeni psihoanalitičar, sledeći Česikov uvid, jedino zna redukovano i regresivno da razmišlja, ubeđen istovremeno da poseduje svo potrebno znanje za svoje zvanje, a ujedno i uplašeno da pristupa svom radu da se usput ne bi zamerio nekome važnom iz društveno-autoritarne fele, pa da izgubi posao.
Zato, savremeni psihoanalitičar uglavnom uporno vraća svog klijenta na „unutrašnje“ teme, a i tu bez nekog pravog rada na otporu i okrivanju sila koje grade dubinsku konfliktnu konstelaciju. Ovo postaje sada razumljivo jer, čak i da zna da prepozna pojavu otpora u psihoterapeutskom procesu (a to je sve teže, biće uskoro i nemoguće kod brzo i novokomponovanih…), kada već i sam beži od analize sopstvenog otpora, neće iz istih razloga da se bavi time ni kod svog klijenta i da razotkriva istinu, koja stoji iza toga i vrši pritisak da bi izašla na svetlo dana.
Sve to svodi savremenu psihoanalizu i psihoterapiju na jako uzak i nisko produktivni terapeutski rad, sa nedovoljnim potencijalom za istraživanje unutrašnjeg konflikta i daljim pozitivnim efektom na stanje klijenta. Ali, time istovremeno postiže uspešan efekat izbegavanja mogućnosti potencijalnog suočavanja (i zameranja) psihoterapijskog procesa sa okolnim sistemom, kao i daljim radom na silama koji izviru iz njega i konfliktno utiču na klijenta!? Tako, ova priča završava ponovo na savremenom modusu – lični „koncept“ postistine ispred istine, pravog znanja i odgovornosti ka ljudskom zdravlju. Vrlo postmoderno rekao bih.
Pitanje je…
E, sad tu jedno nagradno pitanje za vas: Da li vam ovo izgleda prihvatljivo i, sa pozicije zdravlja, dugoročno održivo? Šta mislite o ovome?
Mala pomoć za vas pre nego što krenete da tražite odgovor na ovo pitanje: setite se samo o ekspanziji mentalnih poremećaja u savremenom svetu – psihosomatskih, strukturnih, depresivnih, traumatskih, zavisničkih i ostalih…
Selekcija kadrova i postmoderna u psihoanalizi
S druge strane, pak, neadekvatnom selekcijom edukanata (uskoro će, predviđam, pored „zadivljujuće“ širokog spektra neselektovanih polaznika – učiteljica i ostalih , na edukaciju iz psihoanalize početi da primaju i frizerke, automehaničare i sl. – posebno tu mislim na programe koje godinama vode lokalno već konstantno prisutni psihoanalitičari iz „blizu-do-evropskog-tla-ostrva“, i to upravo oni koji su napustili izvorne vrednosti psihoanalize!?), nastaje postepeno urušavanje ogromnog kapitala koji je psihoanaliza sticala jednovekovnim mukotrpnim preciznim razvojem, posebno na kliničkom nivou.
Pitam se, sve češće, da li je to slučajno? Posebno, kad se setim da je psihoanalizu stvorio „bečlija“, a ne neki „englez“, iako se ovaj drugi uporno i stalno pravi i više nego što jeste pa želi da bude prvi u svemu i da dominira i tamo gde mu nije prirodno mesto. A najviše, očigledno je već, u svim bitnijim područjima kreiranja ljudske svesti, od informacija, preko nauke do PR-a. Pa makar i izvrnuo činjenice, što, kad čovek malo pažljivije analizira, i nije tako retko, već sve češće i to ne samo u ovim oblastima. Setimo se samo odakle je krenulo legalizovanje „fake news“ – a i postistine, kao i njihov presudni uticaj na donošenje sudova i odluka koje trenutno tresu svetski poredak i pomeraju ga u neki novi pravac…
Svemu ovome možemo da dodamo i to da se nagonski potencijali, koji su čoveku inherentni i koje je sistematizovala i utvrdila klasična psihoanaliza, a ona je, da podsetim, jedina psihološka teorija koja se bavi istraživanjem nagona i njihovog uticaja na razvoj ličnosti i ljudskih grupa, decenijama kontrolisano i ciljano zloupotrebljavaju u svim medijskim sferama, od marketinga do politike. Iako nam do dana današnjeg nije jasno („kobajagi“) od koga i zbog čega (nije valjda ponovo neki otpor…?).
Znači, može oslobađanje Erosa onda kada neko, od nekoga određeni, profitira! U suprotnom, stiže isporuka Tanatosa!! A, psihoanaliza neka ide u stranu i bavi se stvarima koje tim istima, onima koji je zloupotrebljavaju, ne mogu da zasmetaju?
Tako je, poštovani čitaoče. Tako će i biti, sve do sloma sadašnje civilizacije, odnosno sistema koji je trenutno vodi ka tome. Ne bi bila ni prva, ni poslednja, koja se pretvara u entropiju ništavila nakon ostvarenja dominacije destruktivnog ludila u vladajućem čovekom umu uz, naravno, svesrdnu podršku mediokritetsko-mutanskog establišmenta ljudskog matriksa (vidi „Replikanti i društvo“, 2011, Službeni Glasnik).
Gde je tu psihoterapija?
Vratimo se mi sada našem glavnom cilju ove teme, a to je savremenoj psihoterapiji i njenom odnosu ka tehnici koju primenjuje u praksi. Pa da pokušamo da vidimo kuda je to odvelo današnju psihoterapiju izbegavanje suočavanja sa otporom i istinama koje stoje iza njega? Ovde prevashodno mislim na intrapsihičke sile i stanja koja dovode do razvoja simptoma, bolesti i zastoja u razvoju ličnosti, a koje treba da sagleda, po službenoj dužnosti rekao bih, psihoterapeut.
NASTAVIĆE SE…
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 