Piše: Zvonko Džokić
Nije lako…
Danas nije nimalo lako biti potencijalni korisnik kliničke psihoterapije! Potencijalnim korisnicima je trenutno jako teško da prepoznaju kod sebe simptome i poremećaje koji jedino mogu da budu rešeni stručnim intervencijama u kliničkoj psihoterapiji. Još im je teže pronaći i pravog kliničkog psihoterapeuta! Zašto je to tako?
Kako prepoznati kliničkog psihoterapeuta?
U trenutno haotičnom stanju u kome se nalazi psihoterapija, teško je u postojećoj javnoj svesti dospeti do jasnih informacija i definicija koje bi bile od pomoći. U prilično zamućenom moru psihoterapije, ispunjenom sa nekoliko stotina pravaca, nepreglednim spektrom svakojakih informacija koje ga zapljuskuju svakog trenutka i sa svih strana otvorenog medijskog prostora, posebno sa interneta, čestim pojavama „autoriteta“, „isceljitelja“, „eksperata“ i „gurua“ iz novokomponovanih oblasti, propraćenih usput rečima koje često nose nelogična i nerazumljiva značenja, zainteresovani ljudi vrlo brzo postaju zbunjeni, nemoćni i dezorijentisani u shvatanju svega toga. Kao i onoga najbitnijeg: kome se obratiti za određeni problem i gde dobiti adekvatnu pomoć? Posebno, nemoć dobija na značaju kada se radi o ozbiljnijim problemima, poremećajima i potrebama za specijalističkom stručnom pomoći u oblasti psihoterapije.
Ovaj tekst upravo cilja na postavljanje jasnih parametara koji, s jedne strane, kod korisnika treba da olakšaju prepoznavanje kvaliteta koji krase kliničkog psihoterapeuta, a s druge strane predstavljaju ozbiljne kriterijume stroge selekcije koji se postavljaju psihoterapeutima, pretendentima za zvanje kliničkog psohoterapeuta.
Kao što naslućujete, nije lako biti ni „klinički psihoterapeut“. I te kako nije lako! Videćete dalje i zašto, iz više razloga…
Zašto kriterijumi?
Bavljenje kliničkom psihoterapijom je izuzetno zahtevan, odgovoran i potencijalno rizičan posao. Sopstveno trideset i trogodišnje iskustvo u psihoterapiji dovelo me je do uvida da je neophodno uvođenje strožijih kriterijuma za pravilnu selekciju pojedinaca koji nameravaju da izvode kliničku pishoterapiju. Isto tako, u stvaranju takve procene značajno su mi pomogla saznanja koja su proizašla iz percepcije i analize tuđih iskustava. Stoga, moj zaključak je da su potrebni jasni kriterijumi koji treba da budu ispunjeni, da bi i terapeut – klinički psihoterapeut, i pacijent – klijent, korisnik kliničke psihoterapije, bili što je moguće više zaštićeni, a efekat maksimalan u ovoj izuzetno odgovornoj profesiji.
Koliko ih ima?
Broj kriterijuma koji bi bili neophodni, a u isto vreme jednostavni i jasni, za profilisanje osposobljenog kliničkog psihoterapeuta, trebalo bi da bude pet, osnovnih. To su: ličnost, iskustvo, znanje, zvanje i veštine!
Koji su ti kriterijumi?
Prvi i najvažniji kriterijum je struktura terapeutove ličnosti. Svaki klinički psihoterapeut treba u osnovi da bude zdrava ličnost! To znači da klinički psihoterapeut ne bi trebalo da poseduje teži psihički poremećaj u svom ranom razvoju i daljem životu. Isto tako, ne bi trebalo da ima poremećenu strukturu ličnosti, neadekvatni emocionalni razvoj u svom socijalnom atomu, veći nedostatak u iskustvu i poznavanju međuljudskih odnosa kao i u zauzimanju pozitivnog stava ka životu i okolini. Treba da ima kapacitet da stabilno prevazilazi teškoće koje se neminovno pojavljuju u njegovom ličnom iskustvu, kao i višak kapaciteta da taj isti potencijal ponudi u sferi profesionalne psihoterapije. Sve ove, prethodno pomenute, osobine vode ka definiciji pojma koji još uvek nije dovoljno prepoznat i adekvatno vrednovan u našoj sredini, a to je „lični integritet“. Ličnost bez visokog nivoa integriteta ne bi trebalo da bude psihoterapeut a nikako tek, razume se, klinički psihoterapeut! Druge dve osobine, dalje, koje treba da poseduje ličnost kliničkog psihoterapeuta su etička ispravnost i kapacitet za preuzimanje odgovornosti i donošenje odluka u teškim situacijama. Čini se da dešavanja i promene u 21. veku zadaju sve snažnije i sve češće udarce osobinama ličnosti koje treba da poseduje pravi psihoterapeut!?
Drugi kriterijum pravilne selekcije kliničkog psihoteraputa je iskustvo. To se pre svega odnosi na duže, dublje i šire kliničko iskustvo u radu sa klinički ugroženim osobama, tipa duševnih i mentalnih poremećaja. Kliničko iskustvo podrazumeva bolničko i vanbolničko iskustvo u direktnom radu sa ljudima koji stradaju od mentalnih i duševnih poremećaja u celom njihovom spektru, od psihotičnih, preko neurotskih, strukturnih, stresnih, razvojnih do organskih. Potrebno je višegodišnje skustvo takvog tipa, naravno u organizovanom vidu i pod kontrolom autoriteta u ovoj oblasti, da bi se stekla osnova za stvaranje pravilnog stava u kliničkom radu.
Treći kriterijum je bogati i prečišćeni nivo znanja u pravilnom prepoznavanju, vođenju i praćenju kliničkih poremećaja. To znači da, pored edukacije i treninga u psihoterapiji, neophodna je višegodišnja klinička edukacija i trening u oblasti neuropsihijatrije, psihijatrije i kliničke psihologije, pod supervizijom autorizovanih stručnjaka. Uz sve to, za samostalnog kliničkog psihoterapeuta, praktičara, poželjno i preporučljivo je znanje iz kliničke psihoanalize i tehnika koje proizilaze iz nje. Povrh svega ovoga, poželjno je poznavanje i drugih kliničkih psihoterapeutskih tehnika, kao što su EMDR, klinička psihodrama, vladanje programima koji proizilaze iz neurobihevioralne nake i nauke o stresu i stres menadžmentu. To je zbog realnosti kliničkog rada u kome je vrlo često nužna kombinacija najrazličitijih tehnika i pristupa, sve sa ciljem pronalaženja adekvatnog rešenja kod određenog kliničkog problema. Rad na kliničkim poremećaja je u neku ruku sličan ulasku u MMA ring!? Što više tehnika poznaje psihoterapeut to je sposobniji i opremljeniji u savladavanju prepreka na putu isceljenja.
Četvrti kriterijum je zvanje. To je najkonfliktnija tačka u kojoj se prelamaju i u kojoj će se tek prelamati najveći otpori u šarolikoj zajednici psihoterapeuta, ukoliko savremena psihoterapija krene putem redefinisanja i samoisceljenja. Moj stav je jasan, nakon sopstvenog trideset i trogodišnjeg višestranog iskustva u poljima kliničke neurologije i psihijatrije, kliničke i nekliničke psihoterapije, u stres menadžmentu, komunikacijskim veštinama, HR-u i mentalnom coaching-u. Kao višegodišnji praktičar i edukator u ovim poljima mogu sa sigurnošću da tvrdim da klinički psihoterapeut treba isključivo da bude selektovan iz sfere akademske neuropsihijatrije, psihijatrije ili kliničke psihologije. Uz ispunjavanje svih ostalih uslova koji su navedeni u ovom tekstu. To je stoga što samo takva edukacija, trening i supervizija mogu sa sigurnošću da stvore preduslove za pravilno razumevanje, umeće i preuzimanje profesionalne odgovornosti u oblasti kliničke psihoterapije. Ogromna je razlika između ovako, prethodno, selektovanih terapeuta i onih koji nemaju takva iskustva, znanja i zaslužena zvanja. Naravno, uz primarni uslov posedovanja zdrave i stabilne ličnosti, podsticajne radoznalosti i istrajne ljubavi ka sticanju novih znanja. Klinička psihoterapija je izuzetno odgovorna i naporna profesija, unutar koje se stalno odvija borba sa snažnim i uznemiravajućim silama koje razdiru pogođene ličnosti, koje se javljaju za pomoć. To podrazumeva samurajsku spremnost kliničkog psihoterapeuta da, izvan javne scene i podrške, samostalno izdrži konstantne pritiske takvih sila i ostane uvek spreman na dalje hvatanje u koštac sa ovakvim protivnikom, u svojoj misiji ostvarivanja pobede zdravlja nad bolešću, mira i spokojstva nad nemirom, razvoja nad zaostajanjem i nazadovanjem, dobrog nad zlom, svetlosti nad mrakom… U polju psihoterapije svako neznanje i odbrana od takve realnosti otcepljenjem, negacijom, potiskivanjem ili idealizacijom je vrlo često kobna i za klijenta i za terapeuta! Rušenje ovog kriterijuma je bio i glavni razlog mog napuštanja mesta u Bordu Evropske asocijacije za psiihoterapiju, čiji sam član bio 1996. – 2002.
Peti kriterijum koji treba da zadovolji klinički psihoterapeut je posedovanje adekvatnih veština upravljanja, odnosno vođenja kliničke seanse. Naravno, u cilju isceljenja! Pokretanje psihoterapeutske akcije može da se ostvari u individualnoj terapiji, maloj ili velikoj grupi. Osnovno pravilo u kliničkoj psihoterapiji je: „Ne otvaraj ono što ne možeš da zatvoriš!!“. Klinički obučeni psihoterapeut treba da bude spreman i ujedno vešt da u svakom momentu reaguje adekvatno, tad kad je to potrebno, i da dalje vodi terapeutski proces po svim načelima kliničke psihoterapije, do faze zatvaranja, za koju isto tako treba da ima istančani osećaj. Uz, naravno, prethodnu procenu težine problema, spremnosti pacijenta/klijenta/korisnika za praćenje procesa, prisutnog nivoa anksioznosti, realne moći njegove strukture ličnosti da izdrži određeni tip intervencije, eksploracije, odigravanja, ekspresije, emocionalnog preživljavanja, analize i integracije sadržaja koji treba da se razreši. U isto vreme, klinički psihoterapeut bi trebalo da zna da proceni težinu uticaja okoline, tip grupa u kojima se nalazi pacijent/klijent/korisnik, da prepozna i prati grupni proces, da utiče pozitivno na njega, da koristi svoje znanje i veštinu povezivanja uočenih činjenica sa trenutnim dešavanjem. Isto tako, klinički psihoterpeut bi trebalo uvek da bude otvoren ka kombinacijama prethodno opisanih, kliničkih psihoterapeutskih, tehnika da bi terapeutska intervencija dala što više pozitivnog rezultata. Moje iskustvo u kombinovanju različitih tehnika, multifokalna kombinovana psihoterapija je između ostalog moj proizvod i brend poslednjih desetak godina, jasno dokazuje nadmoć pravilne kombinacije različitih klinički orijentisanih tehnika nad upotrebom samo jedne jedinstvene. U cilju isceljenja, svakako!
Nešto lakše, iako nije lako…
Sada već možemo da razumemo šta tačno određuje profil kliničkog psihoterapeuta i da ga lakše prepoznamo. Isto tako možemo da shvatimo zašto uopšte nije lako postati i biti klinički psihoterapeut.
Međutim, i pored stroge selekcije i kriterijuma trebalo bi znati i to da klinički psihoterapeuti uistinu postoje i da mogu da daju svoj doprinos tamo gde treba. Kako pojedincima, tako i grupama, a konačno i društvu, koje sve dublje tone u svoju psihopatologiju.
Klinički psihoterapeutski pristup je trenutno i te kako potreban svim nivoima mentalnog zdravlja. Na dohvatu ruke je, spreman da preuzme i podnese teret istinske odgovornosti. A, da li su pojedinci i društvo trenutno spremni da to iskoriste na pravi način?
I dalje nije lako…
Potencijalnim korisnicima i dalje nije lako. Preostaje im da nauče kako da prepoznaju kod sebe simptome i poremećaje koji jedino mogu da budu rešeni stručnim intervencijama u kliničkoj psihoterapiji. Tu se oni neminovno suočavaju sa mnogobrojnim preprekama koje izviru iz unutrašnjosti njihovih ličnosti, ali istovremeno egzistiraju i u spoljnoj realnosti.
Puno je otpora, predrasuda, neznanja i dezinformacija. Lako je izgubiti se u takvoj, razrasloj šumi i istovremeno ne prepoznati pravi put.
O svemu tome, kao i o drugim važnim stvarima, u tekstovima koji slede…
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 
Imam potrebu da komentarišem ovaj tekst, ne zato što sam mnogo zainteresovan za navedenu oblast koja se razmatra, već zato što je tekst vredan pažnje zbog iskrenosti, britkosti i konciznosti misli autora. Jasno i precizno izražavanje misli je svojstveno profesionalcima, u koje ubrajam i autora.
Bilo bi lepo da se i u drugim profesijama, oglase ljudi koji će pokrenuti proces pročišćenja struke kojima se bave. To sigurno neće učiniti političari, pravosuđe niti mediji, već svaka profesija to mora učiniti unutar svojih pravila i etike struke.
Na tome čestitke autoru za iskrenost i hrabrost. Vreme je majstorsko rešeto, kako je rekao Njegoš, pa ćemo videti koliko će njegova struka naći hrabrosti da se odrede prema njegovom radu i ovom tekstu.
Ćutanje se, čini mi se, može tumačiti ne samo kao nedostatak hrabrosti da se svrstaju na stranu profesionalizma i njegovih normi, već i kao pripadnost grupi koja ne ispunjava, voljno ili nevoljno, neke od kriterijuma.
Mislim da postoji i realna opcija za drugu vrstu reagovanja struke, koja bi podrazumevala eventualna neslaganja sa autorovim stavovima. Ova opcija je legitimna i lično se radujem takvom razvoju događaja, jer bi se kroz debatu kristalisale pozicije i time pospešila stručna rasprava o ključnim temama ovog društva, jer bez zdravog pojedinca nema ni zdravog i prosperitetnog društva.
Važno je da napomenem da nisam iz struke kojom se bavi autor, te nemamo nikakve lične interese u vezi sa temom, ali podržavam jačanje profesionalizma u društvu, o čemu se malo priča.
Sviđa mi seSviđa mi se