Piše: Prof. dr. Jasna Veljković
Kroz pune tri decenije bavljenja psihoterapijom, često sam u različitim formama, čula stereotipnu rečenicu da su “svi psihoterapeuta isti” kao i to da su “sve psihoterapije iste.Ova rečenica podseća na druge stereotipije kao one “muško-ženskog” tipa, kada muškarac kaže da su sve žene iste a žena da su svi muškarci isti, kao što podseća i na čuvene etničke stereotipije, prilično poznate u oblasti socijalne psihologije, kada pripadnike jednog naroda izjednačavamo po osobini, koja je prositekla iz nečeg iracionalnog. Stereotipije proističu iz neznanja i ne razmišljanja. Da li su svi skandinavci “hladni”(jer su njihove zemlje na severu), kao i da li su svi južnjaci “topli”,jer žive u krajevima gde sunce toplo greje? Možemo razmišljati i o perfidno politički smišljenim stereotipijama,koje se tiču demonzicije srpskog naroda, posebno devedestih godina prošlog veka a imaju konsekvence i na status praesens.
Ko izgovara ove reči – da su svi psihoterapeuti isti ili da su sve psihoterapije iste? Da li postoji osoba koja poznaje “sve” psihoterapeute ili “sve” psihoterapije, kojih ima preko 1500 registrovanih? Ja poznajem one modaliteta za koje sam edukovana a to su: psihodrama, grupna analiza, analitički orijentisana psihoterapija, EMDR, partnerska psihoanalitički orijentisana psihoterapija. Prosustvovala sam na mnogim radionicama prilikom svetskih i evropskih kongresa na radionicama drugih modaliteta, upoznala veoma različite ličnosti psihoterapeuta, kliničkih i nekliničkih…
U svojoj praksi sam srela mnogo osoba koji su ovu rečenicu izrekli, veoma često u pežorativnom kontekstu. U situaciji kada ljudi ne poseduju dovoljno znanja i informacija o nekom pojmu ili pojavi, a žele da se predstave kao “znalci”, onda kažu – da je sve to isto. A, da li je?
Postoji mnogo psihoterapijskih modaliteta, dakle mnogo različitih psihoterapijskih pristupa. Ovi pristupi razlikuju se po mnogim značajnim kriterijumima: koliko su teorijski razradjeni, koliko su u praksi provereni, koliko su evaluirani i istraživani efekti njihove primene,za koje poremećaje su indikovani odnosno kontraindikovani, koje slojeve ličnosti “zahvataju”, da li su rekonstruktivnog tipa, odnosno da li idu u “dubinske” slojeve ličnosti sa ciljem dekonstrukcije i rekonstrukcije ličnosti ili su “površinski” i imaju za cilj korekciju i promenu modela ponašanja ali ne i promenu mehanizama funkcinisanja ličnosti, da li se bave nesvesnim sadržajima i osvešćuju ih postepeno ili se bave samo pojavnim i vidljivim manifestacijama, koliko je vreme trajanja terapijskog procesa, da li su terapije podrške ili terapije promene, da li je reč o radu sa odredjenim dijagnostičkim kategorijama pacijenata ili o problemima življenja ili intervencijama u krizi, ako je reč o krizi o kakvoj krizi je reč i tako dalje.
Shodno tome, postoji jako mnogo psihoterapeuta, pripadnika različitih terapijskih pravaca. Svaki terapijski pravac poseduje svoje osnovne postulate, pravila, prednosti, vrednosti, ograničenja, kao i različitost odnosa izmedju terapeuta i njegovog pacijenta, različito stavljanje akcenta na verbalno ali i neverbalno ponašanje učesnika terapije. Neke terapije se odvijaju isključivo preko verbalnih kanala komunikacije i zanemaruju neverbalni, odnosno telesni, kinezički, gestualni aspekt, neke terapije insistiraju na praćenju telesnog, neke kao psihodrama na primer, prate sinhronizaciju ili desinhronizaciju verbalnog i neverbalnog ponašanja, što otvara put ka središtu problematike osobe koja je na tretmanu.U nekim terapijama osoba je objekt lečenja a u drugima subjekt tretmana.To je ogroma razlika: od ja-to, do ja i ti, kako bi rekao čuveni filozog egzistencijalista, Martin Buber.
Prihvatanje odgovornosti za sopstveni psihoterapijski tretman, podjednako je važno kao i prihvatanje odgovornosti psihoterapeuta za rad sa njegovim pacijentom.
Često ćete čuti rečenicu, da ima onoliko psihoterapija koliko ima pacijenata i koliko psihoterapeuta. Dakle, psihoterapeut jeste stručnjak, školovan za oblast psihoterapije kojom se bavi. On mora da poseduje pre svega odredjene karakteristike ličnosti kako bi mogao, ne da završi već da započne školovanje za ovo specifično zanimanje. Danas,kada diplomu psihoterapeuta stiču osobe koje nisu po svojoj osnovi niti lekari, niti psiholozi, niti socijalni radnici ili defektolozi, dakle osobe čije osnovne profesije nisu iz oblasti delokruga bavljenja mentalnim zdravljenjm, te isti nemaju nikakvo kliničko iskustvo, treba znati da psihoterapeuti ovog nekliničkog profila, mogu pružiti psihoterapijsku pomoć a pre svega podršku ljudima iz nekliničkih populacija, sa problemima življenja. Za sve ostale probleme iz oblasti poremećaja mentalnog funkcinisanja, koji se izražavaju spektrom različitih simptoma i neadekvatnostima u različitom stepenu u oblastima svakodnevnog životnog funkcionisanja, potrebni su klinički psihoterapeuti. O ovome ste već čitali u našem blogu.
Dakle, da li su sve psihoterapije iste? Ne, veoma se razlikuju po: vrsti poremećaja sa kojim se bave, po načinu izvodjenja terapije, dužini trajanja terapije, ritmu i dužini trajanja psihoterapijskih seansi, odnosu koji se uspostavlja izmedju klijenta i psihoterapeuta, potvrdjenosti primenljivosti i efektivnosti delovanja u terapijskoj praksi. I mnogo čemu još.
Da li su svi psihoterapeuta isti? Nisu, pre svega različite su ličnosti. Neko će Vam reči sledeću rečenicu:”Koliko psihoterapeuta, toliko i psihoterapija”. Ovo je istina i nije istina. Činjenica je da svaki psihoterapeut koristeći modalitet za koji je edukovan, boji svom specifičnom ličnošću psihoterapijski odnos. On mora da poštuje osnovna etička pravila psihoterapije a to su: diskrecija, dobronamernost i nepovredjivanje klijenta, odnosno pacijenta. Svaki psihoterapeut razvija sopstveni terapijski stil rada. Stil rada jednog psihoterapeuta se menja sa promenom klijenata sa kojima radi, a ta fleksibilnost da modalitet koji primenjuje zna da prilagodi radu sa razlilčitim ljudima je vrlo važna stvar.
Na kraju ovog teksta, razmislite ponovo o naslovu teksta od koga smo počeli….
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 