Prof. dr. Jasna Veljković

Lični doživljaji   grupnog terapeuta u toku procesa edukacije iz grupne psihoterapije:

Iako bez ego-referentnih pretenzija, možda je zanimljivo da spomenem, sopstvena iskustva u okviru procesa edukacije iz  grupnih modaliteta. Moje iskustvo grupnog terapeuta  traje skoro 30 godina. Pohadjala sam Uvodni kao i Diploma kurs iz Grupne analize, u trajanju od četiri ipo godine. Zavšila sam edukaciju iz kliničke psihodrame i trener sam i supervizor psihodrame  sa preko 20 godina iskustva u toj vrsti rada. Grupnu analizu kao zasebnu terapijsku metodu u svom grupnom terapijskom radu ne praktikujem, već znanje stečeno u grupnoj analizi smatram  velikom prednošću, koja mi pomaže u načinu razmišljanja pri vodjenju psihodramskih grupa, posebno u analizi grupnih procesa. Sopstveno kliničko iskustvo koje se odnosi na provedene dve decenije u svojstvu psihologa u psihijatrijskoj bolnici, zasniva se kako na psihodijagnostici pacijenata tako i  na redovnom vodjenju različitih psihoterapijskih i socioterapijskih grupa, pretežno sa kategorijama pacijenata sa dijagnozama  graničnih i psihotičnih poremećaja.

Tokom edukacija koje su me pripremale za ulogu grupnog terapeuta, prošla sam fazu unutrašnjeg  ličnog sukoba izmedju psihodrame i grupne analize u sebi,  doživljavajući ih tako  „kao da“su to dva toliko različita  pristupa te sam imala doživljaj da sam moram da napravim izbor izmedja ta dva. Nakon više godina svakodnevnog rada u vodjenju grupa, shvatila sam da   sam   u stanju da napravim integraciju izmedju ova dva terapijska pristupa. Mnogo kasnije, tek 2006.te godine, razgovori i radionice  sa Malcomom Pinesom u Beogardu(jedan je od najvećih živih svetskih psihoterapeuta, po edukaciji psihoanalitičar i grupni analitičar, direktan saradnik W. Biona. Pohadjao je i edukaciju iz psihodrame i činio integraciju grupne analize i psihodrame. Više puta vodio je psihoterapijske grupno analitičko- psihodramske radionice u Beogradu), u velikoj meri su mi pomogli  da konačno povežem kockice u mozaik koji se tiče načina  ostvarivanja “susreta i saradnje” psihodrame i grupne analize.

Rodonačelnik  grupne analize, S.H.Foulkes smatra da kada seljudi nadju zajedno u psihoanalitičkoj grupi, narastaju pritisci konflikta i uprkos impulsu da se isti povuče, on  prevladava zbog  potrebe pojedinca da ga grupa razume. Ova fundamentalna potreba da se saopšti, vidi se u grupi sa naročitom jasnoćom. Tako društvena osnova postaje značajna, a ona je  zapravo stvorila ideju grupe kao matriksa. Matriks podrazumeva sve interakcije članova grupe na kojima se zasnivaju procesi u grupi.U grupnoj analizi –  broj učesnika grupe je od 5 do 8,u psihodrami taj broj je znatno veći i ide do 15.

Grupno analitička situacija sa svim svojim osobenostima je  budila  u početku u meni, ogromnu količinu anksioznosti, tada nedovoljno prepoznatog porekla.  Samim metodom rada grupna anliza je “trenirala” moju toleranciju na frustraciju, naučila me je da izdržim, podnesem i razumem sopstvene anksioznosti ali i razmem ankisioznost grupe –  koja se preliva sa jednog na drugog člana .Od grupnog analitičara grupa kao celina dobija „poklon“ u vidu grupne interpretacije a svaki član grupe u treba da ume  u njoj da pronadje svoj deo. Na taj  “poklon” se ponekad nepodnošljivo  dugo čeka. Ponekada, grupa ne dobije “poklon” kakav je očekivala, odnosno fantazirala. Ali, “poklon” da bi imao svoju funkciju se mora vratiti nazad u grupu jer onače nema koristi od njega, ako grupa ne ume da ga primi. Pojedinac na grupnoj analizi dobija samo ako cela grupa dobija. Ako grupa gubi, pojedinac je sam. Dešava se da grupni analitičar u  nekoliko uzastopnih seansi prati grupu, sakuplja podatke ali u isto vreme bude  verbalno pasivan. Tada članovi grupe prate svaki minimalni pokret terapeuta, promenu položaja tela, najdiskretniju mimiku i svako na svoj način to sebi interperetira. Članovi grupe se bore medjusobno za naklonost grupnog terapeuta, da  bi tokom  vremenom shvatili da je upravo grupa zajedništvo. Isto se može postići samo u   dovoljnoj “dobroj” grupi, koja je u stanju da  prihvati svakog svog člana. To je ono što leči.

 Psihodrama je u mom doživljaju  na prvi pogled izgledala kao „ razigrana vatra“ koja pucketa u kaminu, nasuprot grupnoj analizi u kojoj plamen tinja a onda se   razbukti do nevidjenih razmera. Pokazano, vidljivo, trasnparentno, izrečeno, odigrano  na sceni u psihodrami, umanjivalo je moju anksioznost susreta sa nepoznatim u grupi i u sebi. U psihodrami  se plamen  grupe najčešće “zapali”, već u prvom delu psihodrame koji se zove zagrevanje, koje vodi psihodramski terapeut. Uloga psihodramskog terapeuta  je mnogo aktivnija i on je svakako više eksponiran, nego vođa grupe u grupnoj analizi.  Terapetu psihodrame je važno je da se članovi grupe osećaju dovoljno sigurno na grupi – kako bi autentično moglli  učestvovali  i kako anksioznot ne bi narasla do tog stepena koji inhibira razvoj spontanosti u grupi. Jer bez  dostozanaj odredjenog nivoa spontanosti psihodrama ne funkciniše.

 Iskusan grupni terapeut psihodrame, zna da odabere vrstu zagrevanja shodno vrsti grupe, prilagodi ga osobenostima članova grupe, cilju rada  grupe, fazi razvoja grupe. Kao i na svakoj grupnoj terapiji, potrebno je da terapeut  prepozna bazične potrebe  grupe u odredjenoj  fazi razvoja ili zastoja. Nakon zagrevanja dolazi do izbora protagoniste i jedan član grupe koji se izbori za svoje „mesto pod suncem“ , postaje na  psihodramskoj sceni protagonista psihodrameTada je on ima doživljaj da je „centar sveta“ a svet je njegova terapijska grupa. On/a odigravaju svoju ličnu dramu a uz pomoć direktora psihodrame i pomoćnih ego-a, odabranih od strane protagoniste psihodrame članova grupe za odredjene uloge iz njegovog/njenog realnog života ili fantazije. Neverbalna ekspresija je u psihodrami veoma važna i  na nju terapeut psihodrame značajno obraća pažnju. Realnost ontogenetskog razvoja se poštuje u psihodrami: neverbalno je razvojno starije od verbalnog ali i istinitije. U disonanci verbalnog i neverbalnog, verbalno je najčešće odbrana a neverbalno koja protagonista često nije svestan, ono što je autentična emocija. Najjače emocije iskazujemo primarno neverbalnim kanalima komunikacije. Posebno se posvećuje pažnja spomenutom kontrastu izmedju verbalne i neverbalne ekspresije. Postoje mnoge tehnike psihodrame, koje privremeno vrlo ciljano zaustavljaju verbalizaciju kako bi pojačali neverbalnu ekspresiju i pomoću nje došli do autentične emocije. U tom smislu, psihodrama jeste i vrta regresione terapije u cilju dolaženja do autentičnih emocija. Ali to jeste regresija u službi ega^[1]. Reč je o privremenoj regresiji koja se dešava u toku samog psihodramskog rada, ali se mora voditi računa sa kojom kategorijom klijenata radimo psihodramu. Jer shodno mogućnostima primene sa različitim kategorijama klijenata, veoma je važno prepoznati o kojoj kategoriji je reč upravo zbog različitih ograničenja koja se mogu postaviti u primeni različitih psihodramskih metoda.

Terapeut psihodrame tokom trajanja psiohodramske seanse,  mora biti fokusiran u isto vreme  na nekolio stvari simultano a to znači da on ima zadatke da: prati  „jednim okom“ protagonistu, njegov verbalni sadžaj i neverbalni izraz, „drugim okom“  pomoćne egoe-kojima ne sme dozvoliti da “iskoče“ iz opsega uloge koje odigravaju u protagonistinoj psihodrami a „trećim okom“ grupu i članove grupe koji posmatraju protagonistinu psihodramu i njihove reakcije na dešavanja na sceni. „Četvrto oko“ mu je potrebno u sagledavanju sopstvenih kontratransfera a u odnosu na: grupu, protagonistu i pomoćne ego-e.

Predmet psihodramskog rada protagonista na sceni je uvek ogledalo stanja  grupe i  samo iskusan terapeut koji je u stanju da prati grupni proces može da prepozna šta nam zapravo drama  protagoniste govori, ili šta to protagonista radi za grupu.

 Paul Holmes^[2], izraelski psihodramatičar, primenio je klajnijansku teoriju objektnih odnosa na psihodramu. Po Holmesu  zapravo protagonista  na psihodrami eksternalizuje svoj unutrašnji svet na psihodramskoj sceni. Ta eksternalizacija se odvija preko naših interperosnalnih odnosa sa važnim drugima, koji igraju uloge u našim životima.

U psihodrami je potrebno više učesnika zbog brojnih ličnosti koje će biti na psihodramskoj sceni, zbog brojnih uloga koje će biti odigrane na sceni. Neophodno je da  psihodramski terapeut  poveća svoju spontanost da bi mogao da uspostvai svoju povezanost sa grupom. Istovremeno  potrebno je da bude u komunikaciji sa sobom a i sa celom grupom i tako doprinese građenju   kulture grupe koja podstiče  interpersonalnu komunikaciju među članovima grupe .

Ta komunikacija je bitna jer stvara interpersonalnu mrežu komunikacije u grupi,koju grupni analitičari nativaju grupnim matriksom. To stvara uslove za razvoj grupnog procesa koji teče u pozitivnom smeru, to omogućava međusobni fidbek, kasnije i  korektivno emocionalno iskustvo. Tako segrupa razvija kao socijalni mikrokosmos za učesnike. To stvara uslove za interpersonalno učenje. To je zapravo ono što je  najmanji zajednički imneitelj kako u psihodrami tako i grupnoj analizi.  

Pu Fuksu, “grupna situacija je socijalna situacija, a interakcija medju članovima grupe je povoljan prostor za njihove kontakte.Njihova psihodinamika se razvija u zajednickom matriksu ovih interpersonalnih odnosa.Na ovaj način, stvara se mreža multipersonalnih odnosa , koja je veoma kompleksna i kao takva odredjuje komunikaciju, a terapija u grupi, bi trebalo da obnovi poremećenu komunikaciju” (Foulkes,1986:12). Stoga grupni  terapeut ima važan zadatak, da učini sve, da komunikacija postane razumljiva svim članovima grupe. Kako bi to ostvario, koristi se tehničkim principima grupne analize koji zahvataju  horizontalni nivo, jer  intervencijama zahvata vise širinu nego dubinu.To je zbog toga, što je grupa bliže spoljašnjoj socijalnoj situaciji s kojom je povezana

Šta se dogadja šta transferom i kontratrasnferom u grupnoj analizi i psihodrami?

U grupnoj analizi član grupe ima mogućnost da iskusi više transfernih uloga, sa članovima grupe i sa terapeutom, u čemu je terapeut najvažniji, dok su drugi članovi grupe prisutni i odgovaraju na njegov transfer unakrsnim transferima. Ovu situaciju Fuks (S.H.Foulkes, 1957), opisuje kao višeznačni transfer.

U psihodrami su transferi izmedju članova grupe intenzivniji i veoma različiti u različitim fazama razvoja grupe, što se reflektuje kako u njihovim medjusobnim odnosima a posebno u izborima za uloge u psihodramama protagonista. U psihodramskih grupama transfer u odnosu sa terapeutom  se  ne retko proradjuje na psihodramskoj sceni Kada postane jasno da je transfer u odnosu prema terapeutu psihodrame komplikovan, psihodramska akcija na sceni počinje da blokira. Tada psihodramski terapeut može da preduzme konkretne akcije… Na primer, može da postavi u scenu ogledanja odnos izmedju sebe i protagoniste…stavi protagonistu u ulogu voditelja sopstvene seanse…i konačno ako to želi promeni voditelja sopstvene psihodrame. Ta osobenost psihodramskog direktora da stalno sagledava situaciju u grupi a kroz ponašanje protagoniste na sceni uz davanje različitih mogućnosti izbora protagonisti jeste ono što pobudjuje nadu…u razrešenje problema, unutar protagoniste ali i unutar psihodramske grupe kao i u odnosu izmedju protagoniste i direktora psihodrame

U grupnoj analizi ovakve stvari nisu moguće. Grupna analiza je, isto kao i psihoanaliza preokupirana interpretacijom slobodnih asocijacija kao odnosa koji se stvara izmedju terapeuta i pacijenta. Situacija transfera je u grupi u jednom širem „frontu“ koji se nalazi kao horizontalni transfer. On u sebi sadrži interakcioni sekunadarni i periferni sadržaj u odnosu na vertikalni transfer koji se dogadja izmedju članova grupe I terapeuta. Terapeutova mirnoća prihvatanja svega onoga što je na grupi izrečeno i često odložena interpretacija za narednu seansu stvara anksioznost sledećeg grupnog susreta kod članova grupe kao i doživljaj neverovatnih ominipotentnih moći grupnog analitičara da kontejnira u sebe sve te sadržaje a ne reaguje do onog momenta kada je u stanju da da celovitu interpretaciju ili skrene pažnju grupi na pojavu od nekih fenomena (ogledanja, grupne resonance, malignog ogledanja, žrtvenog jarca i sl) koji se trenutno dešavaju na grupi.

Grupni analitičar  u isto vreme, mora da bude dovoljno slobodan od svojih ličnih problema, kako se sam ne bi uvukao u emocionalne vrtologe članova grupe,ali to najčešće nije moguće. Pošto to ovo nije sasvim moguće izbeći grupni analitičar  mora  registruje fine signale ovih dogadjanja kako bi preduzeo odredjene protiv mere. Konačno i ovo važi za svakog grupnog terapeuta.  Ukoliko terapeut nešto ne preduzme u tom pravcu, grupna terapija može izmaći kontroli i poći sasvim drugim tokovima opterećena mnoštvom neprepoznatih sadržaja. Terapeutov Self igra značajnu ulogu u svim aspektima terapije i on mora da bude spreman da prepozna sva svoje lične “ slabosti“ i slepe mrlje. On uvek mora imati na umu da sve ono što dolazi tokom terapije u vidu njegovih emocionalnih informacija, mora imati veze sa tokom terapije.

 U toku terapije terapeut može biti pod uplivom fantazija koje dolaze iz vlastitog Selfa I mogu se iskoristiti za bolje razumevanje transfera prema pacijentima. Ukoliko terapeut počne da negira kontratransferna osećanja, da se „izdiže“ iznad njih, sve manje može da identifikuje otpor grupe. Tako, umesto da identifikuje svoja osećanja prema grupi, on je može napadati kako bi se oslobodio sopstvenih osećanja. To znači da terapeut, potiskujući u stranu svoja osećanja, razvija otpor razumevanju unutrašnjeg života grupe, pa se njegovo ponašanje reflektuje u revolt članova grupe što se može odraziti u uspavanosti grupe koja projektujući ta osećanja zaista uspava terapeuta koji može i u stvarnosti zaspati na grupi.

Spomenuli smo da su u psihodramskoj grupi transferi izmedju članiova grupe bogati i intenzivni. Horizontalna komunikacija među učesnicima vezana za sada i ovde, na psihodramskim grupama akciono se proradjuje  Ako je to kontiunirana grupa učesnici grupe tokom vremena sve više pokazuju svoj lični stil ponašanja u interpersonalnim odnosima kakav imaju u životu van grupe. Grupa sve više postaje mikrokosmos za učesnike gde pokazuju i svoje kvalitete, ali i svoje stereotipno ponašanje i eventualnu kompulsivnu repeticiju i moguću patologiju. Kada se na grupi  nešto spontano ispolji ili izmeni direktor treba to da uoči i odmah saopšti na grupi. U tom smislu psihodramski terapeut je direktan i konkretan. Grupi jasno saopštava svoje vidjenje stanja grupnog procesa  i u tom smislu je transparentan. Cela grupa je kao “buket”, iz koje izlaze u odredjenim trenucima neki cvetovi i postaju fokus grupne pažnje.  Kada  psihodramski terapeut  proceni da je to potrebno, tada se grupni proces izvodi na psihodramsku scenu, kada se proradjuju odnosi na grupi “ sada i ovde”.

 Kontratrasnfer terapeuta u psihodrami jeste komplikovana stvar jer se može posmatrati na više nivoa: 1.u odnosu prema grupi kao celini, 2. u odnosu na svakog pojedinačnog člana grupe, 3.u trenutku odigravanja psihodramske akcije u odnosu prema protagonisti koji je na sceni. Svaka registrovana distorzija odnosa  sa voditeljem psihodrame se pokušava pomoću različitih psihodramskih tehnika istražiti na psihodramskoj sceni. Protagonista  može da čak i da predstavi u psihodrami svoje vidjenje direktora psihodrame te tako kroz njegovu subjektivnu realnost možemo doći do njegovih važnih potreba. Stanje odnosa  u grupi i međusobni odnosi izmedju članova grupe ili zapaženi odnosi od članova grupe izmedju terapeuta i pojedinih članova grupe, slobodnije se izražavaju na psihodramskim grupama

  Umesto zaključka:

Vratimo se grupnom terapeutu i njegovom poželjnom ponašanju au odnosu sa grupom. Kada terapeut oseti uznemirujuća osećanja, a  nema šanse da ih ne oseti,  on mora  da pokuša da ih definiše i opiše da bi ih potom razumeo. Neminovno je  da grupni  terapeut u svom kontratransferu oseti  ponekad i ljutnju  prema članovima grupe, pa čak i da poželi da ih kazni za njihova “loša” ponašanja, šta god to doživeo lošim.Tada je potrebno osluškivati sebe i ne dopustiti pogrešnu reakciju mada  to ponekad neizbežno jer bi u protivnom terapeut bio voštana figura a ne ljudsko biće. Ali kada sopstvenu grešku primeti, vrlo je značajno  da savlada svoj terapijski narcizam i “jalomovski” je prizna i saopšti grupi, koja će to umeti da  razume u pogodnom trenutku. Naravno, važan je i pravi trenutak i pravi način saopštavanja toga grupi. Sva ta njegova ponašanja grupnog terapeuta  zavise od mnogih osobenosti konkretne grupe kao i osobenosti i neponovljivosti ličnost svakog terapeuta. Grupni terapeut ne može biti istog ponašanja na različitim grupama, jer grupa je interakcija a svaka grupa stvara svoje modele interakcije. Ako terapeut može sebi da dopusti da razume dogadjanja u svom intrapsihičkom svetu neizbežno će doprineti da se odvoje njegova osećanja  od  osećanja članova grupe.Grupni  terapeut se  stalno nalazi u situaciji da ispituje svoje otpore proživljavanju sopstvenih  osećanja probudjenih u njemu od strane grupe. Jednom kada je prepoznao i razrešio bilo kakav otpor u prihvatanju ovih novootkrivenih osećanja on stvara radnu toleranciju prema njima.

 Na kraju možemo reći da grupni terapeut mora biti dobar model za identifikaciju, što znači da bi morao biti dobar transferni objekt. Terapeut takodje mora imati dobro razvijenu intuiciju, kao i empatiju koja proističe iz dobro izgradjenog teraputovog ega.  Jer terapeut raste sa svakom dobro uradjenom grupom. Kako grupa uči od terapeuta tako i terapeut uči od grupe. Sem toga od teraputa se očekuje da bude dobar “kontejner” te da ima dobre mogućnosti tolerancije na frustracije. Njegova iskrenost je takodje jedan od važnih činilaca u odnosu sa članovima terapijske grupe. Ovim smo samo malo “odrškrinuli vrata”, velikog poglavlja koje se tiče osobitosti tako različitih profila ličnosti koje imaju kao zajednički imenitelj profesiju grupnog terapeuta. I možda još ponešto.

---

[1] Regresija u službi ega je koncept ego-psihologa Ernesta Krisa(Ernst Kris). https://www.researchgate.net/publication/232505708_Revisiting_Ernst_Kris’s_concept_of_Regression_in_the_service_of_the_ego_in_art, sajt posecen, dana 11.09.2019.

[2] Paul Holmes.(1993).The Inner World Outside: Object Relations Theory and Psychodrama.London:Routledge

NAPOMENA: Ovaj tekst izložen je na stručno-naučnom skupu: „Ljudi govore…“, 2019.te godine a štampan u Zborniku radova sa ovog skupa, čiji naslov je bio: „Profesionalni identitet u psihijatriji i psihoterapiji“. Ovom prilikom zahvaljujujem se uvaženim profesorima prof. dr Tomislavu Sedmaku i prof. dr Branku Ćoriću, koji preko dve decenije svake godine organizuju ove skupove, uredjuju Zbornike i štampaju izložene radove.