Posebnosti grupnog terapeuta – prvi deo

 Prof. dr. Jasna Veljković 

Uvod:

Svaki čovek se radja u odredjenoj grupi a ta grupa je najčešće  porodica.  Priprema za dolazak  novog člana traje devet meseci a konstelacija odnosa porodične grupe bitno se menja već samim saznanjem o dolasku novog porodičnog člana na svet. Porodična grupa je podgrupa koja pripada  kulturi kao i subkulturi odredjenog društva. Na samom  početku novi član porodice dobija svoje  mesto u njoj ali i u društvenoj hijerarhijskoj lestvici u kojoj je porodica kojoj pripada na odredjenoj poziciji. Tu poziciju odrastanjem i socijalizacijom može da promeni ali poreklo pojedinca iz bazične porodične grupe, ga u značajnoj odredjuje u samom startu.

Ljudska bića nikada ne možemo posmatrati izolovana od konteksta u kome žive i rade. Prvu grupu u kojoj se rodimo ne biramo. Kako vreme prolazi, ljudi sve više odabiraju grupe kojima će se priključiti. Život van grupe je pozicija socijalne  izolacije što za bilo koju indviduu prognostički nije dobro. Poznavanje  grupa kojima odredjena osoba odlučuje da  pripada, daje nam informacije o značajnim obeležjima te osobe. Danas se slobodno može reći da u  u odredjenju profila funkcionisanja jedne ličnosti važno mesto zauzima i takozvana – grupna ili „socijalna dijagnoza“, odnosno mesto i način postizanja  pozicije  pojedinca u odredjenim grupama kojima pripada. Činjenica je da se u grupama čovek ponaša drugačije nego u dijadnim odnosima, kao i to da se isti čovek u različitim grupama različito ponaša. Po Sartru (prema Rosenfeldu,1988), grupa nije nešto za šta ikada možemo reči da je završena struktura i što može dostiči potpunost. Grupa je dijalektički neprekidni proces. Ljudska bića sačinjavaju grupu a grupa se stalno menja, kako se i ljudi menjaju i teže postizanju sopstvene slobode, što je beskonačna borba. Sloboda se ne može posedovati a isto se može primeniti i na grupe.

Grupno terapijske grupe su sasvim specifične grupe u koje čovek po svojoj volji ulazi iz mnogobrojnih personalnih  razloga a u cilju toga da postigne ličnu promenu kroz proces interakcije sa grupom i terapeutom. Ulaskom u grupu, on ne zna šta ga čeka. Izbor terapijske grupe, opredeljen je mnogim faktorima. Isti se tiču statusa mentalnog zdravlja pojedinca ali i terapijskog modaliteta za koji osoba proceni da joj odgovara ili za koji od svog individualnog terapeuta, dobije preporuku. Grupni terapeut je neko koga budući član grupe upozna pre nego što   započne do dolazi na grupnu psihoterapiju. Odluka  da osoba  udje u odredjenu grupu, ne retko  je opredeljenja doživljajem prvih konatakta sa grupnim terapeutom u procesu pripreme za grupnu terapiju, koji prethodni ulasku člana u grupu ili formiranju grupe. Malo je istraživanja koja su posvećena tome, koji su presudni faktori donošenja odluke o ulasku u odredjenu terapijsku grupu. Zanimljivo bi bilo baviti se pitanjem: da li su, kako i na koji način su odredjene osobenosti grupnog terapeuta, opredelile osobu za ulazak u odredjenu grupu.

Različitih  modaliteta grupne terapije danas je veoma mnogo, što znači i grupnih terapeuta. U ovom radu pokušaćemo da razmišljamo o posebnostima grupnog terapeuta, o specifičnim karakteristikama koje je potrebno ili nije potrebno da poseduje kao i zahtevima koji je potrebno da ispuni. Sa druge strane, univerzalni odgovor na pitanje koje se tiče toga-koje su osobenosti grupnog terapeuta, nemoguće je dati, jer će urpkos težnji ka objektivnosti, ovaj rad  biti prezentovan kroz prizmu sopstvenog profesionalnog i ličnog iskustva i organičenog znanja prosteklog iz obavljenih edukacija iz  oblasti dva psihoterapijska modaliteta: psihodrame i grupne analize.

Kratki  subjektivni „poprečni presek“, procesa nastanka  grupne psihoterapije

 Čudesni internista Joseph  Hersez Pratt (Joseph Hersey Pratt, smatra se prethodnikom grupne psihoterapije. Jos 1905.godine on je na Massachusetts General Hospital radeci kao internirnista sa tuberkuloznim bolesnicima, počeo da vodi sa njima  grupe. Prva grupa sa kojom je radio imala je osam pacijenata. Cilj je početku je bio  da  stekne uvid u svatnje svakog od svojih pacijenata, je individualno nije imao vremena da ih primi sve svakoga dana. Po izlasku iz bolnice ove ljude obolele od tada smrtnosne bolesti tuberkuloze, obilazio je „frednly visitor“, što je bilo sinonim za budući naziv profesije socijalnog radnika. Pratt je počeo  održavati i grupe sa zalečenim pacijentima, koji su otpušteni iz bolnice, u ambulantnim uslovima, jednom nedeljno.Ovo je ujedno bila prva upotreba grupa u radu sa pacijentima koji pate od fizičkih bolesti a ne mentalnih poremećajima, čemu je sledila liason psihijatrija a ujedno se ovon smatra i početkom medicinskog socijalnog rada.Efekti Prattovog rada bili su zapanjujući: kod pacijenata koji su redovno dolazili na grupu, češće su se dešavala „spontana izlečenja“ i bio je manji broj recidiva kao i letalnih ishoda iako bez bilo kakve edukacije o grupnom radu o kojem se u to doba veoma malo znalo).. U to doba, Pratt verovatno nije ni sanjao da će grupna terapija sto godina kasnije  biti u toj meri raspostranjena i zasupljena sa toliko različitih modaliteta

Iako se Frojd u svom terapijskom radu nije bavio grupama, on se u svojim delima koja su nastala nakon užasa Prvog svetskog rata, u značajnoj meri bavi grupom i grupnim procesima.  U značajnoj  meri pozivajući  se na rad francuskog sociologa Gustava Le Bona (Le Bon, 2007) Frojd ukazuje na to da  kad se pojavi snažan impuls za formiranjem grupe, neuroza se može smanjiti i čak  privremeno nestati. To se posebno odnosi na visoko organizovane društvene grupe, na kojima se svaka država bazira, kao što to su: vojska, policija i crkva. (Freud, 2006). Njegovi zapisi o grupi i psihologiji grupnih odnosa i danas zaslužuju pažnju proučavanja grupnih psihoterapeuta.

Doprinos  Biona grupno psihoterapijskom radu je ogroman. On  je dao dozvolu i šansu grupnom terapeutu da prepozna svoje sopstvene strahove i fantazije i stavi ih u terapijske svrhe. Bio je  predvodnik shvatanja da terapeut čak iako se plaši svoga rada sa teškim pacijentima, taj strah može osvestiti i korisno upotrebiti u terapijske svrhe, jer bez spoznaje takvog straha, on gubi smer svog rada a terapija ulazi u rutinu u gubi životnost i smisao.  Bionova misao se od Engleske, gde je nastala, proširila  na američki kontinent. Bio prvi psihoterapeut, koji  se usudio da govori o „tamnim stranama“ ljudskog duha, ne samo  pacijenata, već pre svega samog terapeuta. (Bion, 1977). Za vreme dekade četrdesetih godina prošlog veka, ostaće u istoriji grupne psihoterapije zabeležen čuveni Nortfild eksperiment, koji se odnosi na njegov grupno- terapijski rad sa ratnom traumom učesnika Drugog svetskog rata. Njegove ideje su postale baza kasnije nastalih psihohoterapijskih pravaca, što se pre svega odnosi na psihoanalitički orijentisane pravce grupne psihoterapije. Nakon završetka Drugog svetskog rata njegovi saradnici, najpre S. H.Foulkes  stvaraju Grupnu analizu, koja je  jedan od najzastupljenijih grupno – psihoterapijskih modaliteta danas. Grupna analiza se oslanja na osnovne psihoanalitičke pretpostavke, poštujući kao svoje osnovno terapijsko orudje grupne interpretacije. Grupna analiza  koristi terapijske potencijale odredjene grupe i interakcije članova grupe se posmatraju, sagledavajući njihovo latentno, odnosno nesvesno značenje. Grupni analitičar posmatra grupu kao celinu i izuzetnu pažnju posvećuje grupnim fenomenima koji se dešavaju u interakciji članova grupe. Veoma je značajno praćenje grupnih procesa u grupno-analitičkoj psihoterapiji. Grupni terapeut u grupnoj analizi teži terapijskoj neutralnosti i nije izrazito aktivan. Ponekad čitava seansa protekne a da grupno-analitički terapeut  pred  sam završetak grupe, da  grupnu interpretaciju. Dešavaju  se i  seanse „ćutanja“, kada grupa ćuti, te da na seansi niko od članova grupe ne progovori, pa ni grupni analitičar.

Iza završetka prvog svetskog rata, pojavljuje se J.L. Moreno,u to doba mladi psihijatar, koji  radeći  sa izbeglicama koje su bile smeštene u izbegličkom kampu kraj Beča, stvara nove ideje o grupnom radu. Po Rene Marineu (Marineau,1989, prema Veljkovic, 2017), ljudi koji su bili smešteni u tom kampu, a bilo ih je oko 10.000., bili su pretežno italijanske izbeglice i patili su od posledica ratne traume. Ispoljavali su često nasilničko ponašanje jedni prema  drugima i Morenov zadatak bio je da pokuša da smanji stopu nasilja medju njima i uspeo je u tome. Tada je kreirao osnove svoje sociometrijske metode, na taj način što je pružio šansu ljudima da biraju sa kime će da dele prostor u smeštaju.Sociometerijska metoda je našla primenu u mnogim oblastima različitih nauka. Dvadestih godina prošlog veka, Moreno u Beču formira Teatar spontanosti, gde „učesnici umesto da pričaju u svojim problemima, odigravaju ih na psihodramskoj sceni“(Veljković, 2014). Moreno je jedan  rodonačelnika humanstičkih pravaca grupne psihoterapije, odnosno tvorac psihodrame i sociodrame. Napuštanjem Evrope, zbog širenja nacizma, kao jevrejin sefardskog porekla, odlazi u Ameriku, gde je bio jedan od osnivača Internacionalne asocijacije za grupnu psihoterapiju i psihodramu. Psihodrama je (za razliku od grupne analize koja je isključivo verbalna terapija),akciona metoda grupne psihoterapije u kojoj je podjednako zastupljeno verbalno i neverbalno izražavanje. U psihodrami član grupe koji postane protagonista odigrava svoju ličnu dramu na psihodramskoj sceni a uz pomoć ostalih članova grupe i psihodramskog terapeuta. Grupni terapeut je u psihodramski seansi veoma aktivan: od uvodnog dela psihodramske seanse – zagrevanja koja su veoma često vezana za pokret i akciju, do praćenja protagoniste psihodrame kroz psihodramsku akciju na sceni, gde terapeut stoji i prati protagonistu, grupu i refleksiju protagonistine drame u grupi. Psihodramski terapeut tek nakon dva ipo sata uobičajenog trajanja psihodramske seanse može sesti u stolicu, kada se završi rad protagoniste na sceni i kada grupa sedne u krug u cilju podele osećanja sa protagonistom.  Psihodrama je bila osnova iz koje su se nastali  takozvani „novi pravci grupne psihoterapije“, kao što su  transakciona analiza, geštalt terapija, terapijski pristupu orijentisani ka telu, porodična terapija. Druga grana razvoja psihodrame je njena teatarska primena, u  savremenim teatrima spontanog susreta.

 Na XVIII.om Svetskom Kongresu Internacionalne Asocijacijacije za Grupnu Psihoterapiju koji je bio održan u Rovinju (IAGP Congress, Rovinj 2015), izmedju ostalog je saopšteno da je rasporostranjenost grupne psihoterapije tolika, da je  jedna petina svetske populacije, bar  jedan period u životu imala iskustvo sopstvenog grupnog psihoterapijskog  rada, bilo koje vrste.  Nije moguće precizno utvrditi koliki je tačan  broj registrovanih grupno-psihoterapijskih pravaca u svetu ali aproksimativna procena je da ih ima oko pet stotina.

Grupna psihoterapija davno je izašla iz okvira psihijatrije i psihijatrijskih institucija. Ušla је  u domene primene  kako u oblasti zdravstvene psihologije i liason psihijatrije, tako i u mnoge  druge drugih oblasti funkcionisanja čoveka: školstvo i školski sistem, radno funkcionisanje-primena grupnih oblika rada  u radnim organizacijama ali i u oblast pozorišne umetnosti, psihologiju  timske igre u sportu, politiku… Utoliko teže govoriti o osobenostima grupnih psihoterapeuta ili grupnih voditelja, ako je reč o nekliničkom  grupnom radu. Sa obzirom da se ne bavim nekliničkim već isključivo terapijskim i iskustveno-edukativnim radom sa grupama, moje izlaganje biće posvećeno terapijskim grupama. Neklinički rad je posebna velika oblast u koju nemam dovoljno uvida.

Poslednjih nekoliko decenja, znameniti američki psihoterapeut, Irvin Jalom,  je veoma mnogo dopirineo razvoju grupne psihoterapije,svojom interpersonalnom grupnom psihoterapijom. Po Jalomu Grupna terapija je kompleksan proces sačinjen od bazičnih terapijskih faktora koji se prožimaju  na kompleksne načine zavisno od vrste terapijske grupe kao i kategorija klijenata sa kojim je radimo“ ( Jalom, 2013).  Kada govori u ulogama  grupnog terapeuta  i osobenostima koje je poželjno da poseduje, Jalom koristi metaforu poredeći grupnog terapeuta sa automehaničarem… gde ukazuje na to da je zadatak grupnog terapeuta da kreira „terapijsku mašineriju“, da je pokrene i drži u pogonu uz maksimalnu efikasnost. Često je  grupni terapeut uronjen u sopstvenu unutrašnjost i tamo radi,  sakuplja iskustva i stupa u interakciju, nekada opet  obuče mehaničarsko odelo i majstoriše u spoljašnjem delu, podmazuje ga, pričvršćuje šrafove, zamenjuje  delove. Vodja grupe je po Jalomu jedini odgovoran za stvaranje i organizovanje grupe( Jalom, 2013). Sve ovo nas navodi na pitanje koje ćemo postaviti u sledećem delu ovog rada a to je:

Ko je grupni terapeut?

Grupni terapeut je edukovani stručnjak, koji je završio edukaciju iz odredjenog grupno- psihoterapijskog modaliteta. Nekada je grupni terapeut bio iz bazične profesije koja je vezana za oblast mentalnog zdravlja (lekar, klinički psiholog, klinički socijalni radnik). Podrazumevalo da grupni terapeut ima kliničko iskustvo, dakle iskustvo u radu sa pacijentima. Sa promenama koje su nastupile u programima edukacija iz psihoterapije, forimiranjem Evropske Asocijacije za Psihoterapiju- EAP, menjaju se preduslovi i uslovi koji se postavljaju za postizanje zvanja kako individualnog psihoterapeuta, tako i grupnog psihoterapeuta. Glavne kompetence psihoterapeuta se definišu u skladu sa Strasburškom deklaracijom o psihoterapiji kao nezavisnoj profesiji, koja je doneta 1990.godine. To važi kako za individualne tako i grupne terapeute. Sve više se „brišu“ razlike izmedju  posedovanja kliničkog  iskustva koje poseduju klinički i  neposedovanja kliničkog iskustva  nekliničkih psihoterapeuta. U edukaciji iz psihoterapije se uvodi zahtev za minimalnim iskustvom u kliničkoj praksi u trajanju od par meseci, te dolazi  praktično do izjednačavanja ove dve bitno različite kategorije terapeuta.  Razlika se pre svega ogleda u iskustveno stečenom znanju u kliničkom kontekstu radu kliničkih terapeuta. Dakle  za grupne psihoterapeute u današnje vreme, nije neophodno da budu profesionalci koji imaju iskustva rada u profesijama mentalnog zdravlja, kakvi su bili svi oni koji su poslednjih  stotinu godina  stvarali i stvorili  lice današnje grupne psihoterapije. Sa druge strane, primena  osnovnih principa grupne psihoterapije je danas našla primenu u nekliničkom grupnom radu koji je u svetu veoma primenivan u vidu  vodjenja različitih vrsta nekliničkih grupa.  Ove grupe generalno imaju za cilj poboljšanje kvaliteta rada i  življenja njihovih korisnika. Ne zaboravimo  i to da su se pojmovi normalnosti i patologije poslednjih decenija prilično  izmenili.

Vodjenje  kliničkih grupa, čiji su korisnici su iz kategorija mentalnih  poremećaja i poremećaja ponašanja, definisanih po kriterijuma postojećih klasifikacija, još se pretežno odnosi na rad zdravstvenih radnika i saradnika u različitim institucijama iz oblasti mentalnog zdravlja. Medjutim, razvojem privatne psihoterapijske prakse i postepenim ali sigurnim prelaskom institucija zdravstvene zaštite u privatni sektor, mnoge kliničke kategorije pacijenata počinju da se  leče se u privatnom sektoru, o čemu za sada, bar u našoj zemlji ne postoji valjana dokumentacija. Najveći broj učesnika grupne psihoterapije, tretman najčešće traže u  privatnoj praksi grupnih psihoterapeuta, gde nisu ni upoznati sa razlikama izmedju kliničkih, odnosno  nekliničkih psihoterapeuta. Edukativni psihoterapisjki  centri, ukoliko su prepoznati i prihvaćeni od strane Evropske Asocijacije za Psihoterapiju,  kao i referentnih za odredjeni psihoterapijski modalitet Instituta u svetu, daju  edukatorima licencu za bavljenje psihoterapijskom edukacijom odredjenog modaliteta.  To  omogućava eduakciju stručnjaka tog profila u onim psihoterapijskim udruženjima koja su priznata u Evropi. Za  ulazak na edukaciju iz oblasti bilo koga modaliteta grupne psihoterapije, postoje odredjeni kriterijumi selekcije kandidata, gde  pre svega najvažniji kriterijum, trebao da bude ličnost i karakteristike ličnosti  budućeg grupnog psihoterapeuta Medjutim, u praksi je ponekada ta selekcija uslovljena i nekim drugim kriterijumima o kojima nije mesto govoriti u ovom radu.

 Ostaju  nam otvorena pitanja za razmišljanje, kao: ko može postati  grupni psihoterapeut? Na kojim bazičnim principma se zasniva proces selekcije  kadra budućih grupnih psihoterapeuta?  Da li su ti principi ne samo formalno već i suštinski isti u različitim ekonomsko razvijenim zemljama? Koji su etički standardi grupne psihoterapije i grupnih psihoterapeuta? Ne zaboravimo da  psihoterapija kao nezavisna disciplina po Strasburskoj deklaraciji, poseduje svoj  definisani etički kodeks. Samo je pitanje: koliko ga se pridržavamo i koje su konsekvence eventualnog nepridržavanja ovog kodeksa?  Nakon ovih silnih pitanja sa malo ili nimalo odgovora, pokušaćemo da mislimo o narednom pitanju koje  sebi postavljamo.

Koji su osnovni zadaci  svakog grupnog psihoterapeuta, bez obzira na modalitet koji primenjuje?

Pre svega,  grupni terapeut zasniva  „radni odnos“ sa grupom po“ Ugovoru na odredjeno vreme“, odnosno na ono vreme za koje je planirano trajanje  grupe. Grupni terapeut ima zadatak da  sačini  grupu, prema jasno definisanim kriterijumima selekcije članova za odredjenu vrstu grupnog rada. Po Jalomu, glavna tri zadatka grupnog  terapeuta su: sastavljanje i održavanje grupe, gradjenje  grupne kulture, aktiviranje i osvetljavanje- ovde i sada.

Za početak grupni terapeut mora pre svega da obezbedi  prisustvo članova grupe koji fizički neće ugrožavati jedno drugog. Kada grupa počne moraju se ustanoviti grupne norme i bez obrzira na primenjen terapijski metod. Neophodno je ustanoviti načine komunikacije koji su poželjni za odredjenu terapijsku grupu a to se postiže dogovorim sa grupom. Postavljanje normi odredjuje početak terapijskog procesa a terapeut je uvek model članovima grupe u postavljanju normi. Na primer, ako terapeut samo jednom na grupu zakasni, narednih puta većina članova grupe će kasniti. Ako grupni terapeut otkaže seansu u poslednji trenutak a da  se prethodno nije dogovorio sa članovima grupe, o pauzi, imaće velikih problema u  narednom period u svom radu sa grupom.

Važnost situacije “ovde i sada”, je osnovna vrednost na kojoj se baziraju svi procesi koji se odigravaju u grupama, bilo one grupno analitičke, psihodramske ili bilo kog drugog ustanovljenog terapijskog modaliteta. Stoga grupna situacija uvek upućuje na sadašnju situaciju.

Uloga grupnog terapeuta koji vodi grupu od  5 do 10 ljudi  naizgled je  jedna ekstremno moćna pozicija, ali ta „ moć“, krije u sebi ogromne „zamke“ koje ako se na vreme ne uoče mogu postati   nemoć jedne grupe u budućnosti.  Glavni zadatak grupnog terapeuta je da sprovodi planirane terapijske ciljeve odredjene grupe. Loše napravljena selekcija članova za buduću grupu kao i loša kompozicija grupe, vodi ne samo „nepodnošlivoj disonanci  nenaštimovanih instrumenata“, već i mogućoj „kataklizmi“ u odnosima medju članovima grupe koji su loše selektovani i na nedovoljno mudar odnosno profesionalan  način ukomponovani u jednu grupu. To dalje vrlo poveaćava  mogućnosti velikog broja „dropp-out-a“[1], odnosno odlaska članova sa grupe. Odnos koji grupni terapeut zasniva sa grupom bitno se razlikuje od odnosa koji  terapeuti individualnih terapijskih pristupa zasnivaju sa pojednicem. Grupa je moćan medujum u kome se socijalna situacija dešava „in vivo“,  u kojoj  grupni terapeut jeste i sam bitan učesnik te socijalne, odnosno grupne situacije. Grupni terapeut  ima jedan set zadataka koje je neophodno da simultano obavlja, kao što su : da prati: grupu, sebe u grupi u odnosu sa grupom, sebe u odnosu sa svakim članom grupe ponaosob, svakog pojedinačnog člana grupe u odnosu sa grupom kao celinom kao ali i medjusobne interakcije svakih članova grupe, koje opet u sebi sadrže veoma često masivne projekcije kao i druge defanzivne manevre.  Dakle, potrebno je da grupni terapeut  prepoznaje dešavanja u grupnoj dinamici koja je „reka“ vrlo promenljivog toka,  koja bi trebalo da ima svoj ritam ali  grupa često može zastati ili naglo ubrzati svoj tok. Takodje ta  grupna reka može da meandrira ponekad relativno nepredvidivo, zahvaljujući pojavi vrlo razlilčitih grupnih  fenomena  a koje je  grupni terapeut potrebno, ne samo da prepozna onda kada se dešavaju, već i da predvidi, upornim praćenjem grupnih procesa. Značajno  je da grupni terapeut  identifikuje ne samo ono što se eksplicitno dešava na grupi, već i  ono što  se manje ili više „nazire“ ispod površine vode. To dalje znači da je neophodno je da    „dešifruje“ i razume poruke grupe koje su ispod praga svesti grupe a često su veoma značajne. A to nikada nije jednostavno i zahteva ne samo znanje već i značajno iskustvo u vodjenju grupa.  Identifikovanje grupnih procesa nam ukazuje na to, šta se u stvari dešava sa odredjenom grupom  kao celinom. Analiza grupnih procesa   nam pomaže da shvatimo, šta se dogadja sa svakim njenim pojedinačnim članom grupe, koji je u promenljivim odnosima kako sa ostalim članovima grupe, tako i grupnim terapeutom. Ne zaboravimo da je sam grupni terapeut uvek u dvostrukoj ulozi:  vodje  ali  i člana grupe. Odnosi grupnog terapeuta u odnosu na grupu kao celinu ali i svakog pojedinačnog člana grupe su stalno promenljiva varijabla. Pod uslovom da nauči da te procese prati, grupni terapeut počinje da razume kojim jezicima grupa govori a kojim svaki pojedinačni član grupe. Grupni terapeut ponekad ima teškoću da prepozna te različite jezike, jer se veoma često ti jezici pomešaju, odnosno zamute. Grupa „govori“ i kada ćuti a grupni terapeut mora da dobro  „izoštri“ sopstvena čula, kako bi prepoznao vrstu tišine kojom grupa kao celina govori.  Veoma je poželjno,  a u mnogim terapijskim pristupima  neophodno da grupni teraeput radi u koterapijskom odnosu. To znači, da grupni terapeut nije sam sa svojim grupom, već da pored sebe ima partnera, mladjeg ili starijeg kolegu, grupnog terapeuta ili bar edukanta pri završetku edukacije iu grupne psihoterapije, koji mu je „treće oko“ ali i „treće uho“. Uloga koterapeuta je  da saradjuje sa terapeutum na taj način, što će mu  pomagati u registrovanju minimlanih promena koje se dešavaju na grupi ali i prepoznavanju i razumevanju njegovog kontratransfera kako u odnosu na grupu kao celinu tako i u odnosu na pojedinačne članove grupe. Koterapijski odnos opet jeste jedan  vrlo složen odnos i sam po sebi zahteva posebno bavljenje tom temom, koja trenutno nije naš fokus bavljenja. Često je baš zbog problema  „zbrke u različitim jezicima članova grupe“, grupnom terapeutu teško da   odvoji, veoma važne stvari a to je: šta pripada grupi,  šta kome njezinom članu a šta možda nekome sasvim drugom, koji je  –  tamo negde van grupe, u aktulnoj sadašnjosti ili dalekoj prošlosti nekog člana grupe.Tada grupni terapeut mora najednom postati poliglota i razumeti različite jezike koji se manifestuju kroz verbalnu ali i neverbalnu komunikaciju,  a grupu postepeno naučiti tome da govori isti jezikom, kako bi se elementarno razumevanje medju članovima grupe postiglo. 


[1] Dropp-out, termin iz grupne psihoterapije koji se odnosi na ospipanje članova grupa, putem odlaska nekih članova sa grupe, odnosno napuštanjem grupe.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s