Piše: dr. Zvonko Džokić
UVOD
Stres je, kao reč, jedna od najzastupljenijih u savremenoj komunikaciji, kako u međuljudskoj tako i u digitalnoj sferi. Kao tema, stres je sveprisutan u percepciji i razmatranjima većine savremenih ljudi današnjice. Kao pojam, on je raznoliko definisan, ali uglavnom vodi ka jedinstvenom značenju. Kao svest, on je javno prisutan, a suštinski delimično shvaćen i još uvek nejasno vrednovan, iako se približava dubljim uvidima. Doduše, sporo i sa otporima.
Kao problem, stres se izdigao do vodećeg mesta na lestvici problema čoveka u 21. veku. Podatak da je on direktni ili indirektni uzročnik u oko devedeset odsto savremenih (netraumatski izazvanih i urođeno dominantno neopterećenih) bolesti, a samim tim i smrti, postavlja stres na lidersku poziciju rang liste problema s kojima se danas suočava ljudski rod. Stres je povezan sa vodećim uzročnicima smrti: srčanim oboljenjima, rakom, bolestima pluća, dijabetesom, nesrećnim slučajevima, cirozom i samoubistvom. Ujedno, najveći troškovi zdravstvenog osiguranja padaju na teret posledica od neregulisanog stresa.
Svi ovi podaci upućuju na zapanjujući uvid da i pored njegove sveprisutnosti u različitim sferama života, bezbrojnih informacija, napisa, preporuka, tumačenja i saveta, stres ostaje i dalje nesputano, na neki tajnovit način, glavno sredstvo onesposobljavanja savremenog čoveka, kako na biološkom tako i na psihološkom i socijalnom planu.
Time priča o savremenom stresu prerasta u fascinantnu istinu o neznanju koje ubija!? Sve ovo zajedno upućuje na goruću potrebu za širenjem naučne svesti o adekvatnom shvatanju bitnih činjenica u vezi stresa, kao i o omogućavanju pristupa pravom znanju o stresu i poremećajima koje on izaziva široj populaciji građana.
ISTORIJAT
Kako je nastala nauka o stresu?
Osnove naučnog pogleda na stres postavlja H. Seli (Hans Selye) 1936. godine, koji u svom pionirskom radu otkriva osnovne zakone u reakcijama ljudskog organizma prilikom ovakvih stanja i propratne mehanizme delovanja. On definiše stres kao: „… uniformni, ali nespecifični odgovor organizma prilikom delovanja stresora…“, odnosno kao „Opšti adaptacioni sindrom“ (GAS – General Adaptation Syndrome). Dalje, on definiše stresor: „… svaki onaj agens (fizički, hemijski, infektivni, psihički i društveni) koji može da ugrozi telesni i psihički integritet individue“. Isto tako, Seli govori o tome da postoji samo mali deo univerzalnih stresora (bolest, ratovi, prirodne katastrofe i sl.), dok najveći broj predstavljaju tzv. individualni stresori koji sadrže specifične opasnosti samo za jednu individuu. To znači da stres predstavlja individualni doživljaj, odnosno da svaka ličnost ima svoj spektar psihičkih i društvenih stresora, na koje kvalitativno i kvantitativno reaguje isto tako kao da je biološki ugrožena.
Iz konzistentnosti njegovog istraživanja i dobijenih rezultata može se pojednostavljeno zaključiti sledeće: „Stres predstavlja stanje ugroženosti integriteta organizma koje nastaje pod uticajem različitih faktora koji potiču iz spoljašnje ili, pak, iz unutrašnje (psihičke i somatske) sredine“.
Do današnjeg dana su izvršena i svakodnevno se trenutno vrše masovna i mnogobrojna naučna istraživanja na području stresa i stresnih poremećaja. Nauka u ovom trenutku poseduje više nego dovoljno proverenih saznanja koja mogu da objasne najbitnije varijacije uzročno – posledičnih odnosa između stresa i posledica različitih reakcija na stres u ljudskom organizmu. Ostaje prilično nejasno, zašto takvo znanje ne funkcioniše u široj ljudskoj stvarnosti na pravilan i preventivan način?
SADAŠNJA NAUKA I ZNANJE
Psihosomatska medicina, neurobihevioralna nauka i specijalizovana nauka koja se bavi stresom i njegovim posledicama kod čoveka došli su zajednički do jasnih podataka i dovoljnih saznanja o uzrocima, mehanizmima razvoja i ishodima stresnih reakcija u ljudskim organizmima. U ovom trenutku dostupno je više nego dovoljno podataka, kvantitativno i kvalitativno utvrđenih parametara koji do tančina mogu da objasne sve važne činioce stresa i njihov uticaj na čoveka, ljudske grupe i društvo u celini. I to u svim bitnim sferama – biološkoj, psihološkoj i socijalnoj. Isto tako, u međuvremenu su razvijeni i efikasni programi regulisanja stresa u svim tim oblastima, na naučnim i kontrolisanim osnovama.
Uglavnom, svi putevi stresnih reakcija vode preko određenih delova nervnog sitema do mozga, odnosno do njegovih udruženih reakcija na više nivoa. Zatim, ponovo preko neuronske mreže i postojećih elektrohemijskih sistema, mozak šalje povratno impulse koji se pretvaraju u konkretne mentalne i organske odgovore, odnosno reakcije psihičkog, neuromišićnog, endokrinog, visceralnog i imunog tipa. U svemu tome, pored ostalog, dolazi se do jasnog zaključka da je ljudski um taj koji svojim određenim iskustvom, specifičnim znanjem i veštinama može da prepozna i adekvatno reguliše stresne odgovore i tako pretvori situaciju iz potencijalno gubitničke u pozitivni ishod. To je i prirodno dat način da on stekne još veću moć svog vladanja nad situacijom, očuvanjem zdravlja i efikasnijim delovanjem ka zacrtanim ciljevima.
U osnovi, ljudski organizam proizvodi stresnu reakciju sa ciljem da omogući prilagođavanje (adaptaciju) neočekivanim promenama, odnosno promenjenim uslovima za život, uz mogućnost iznalaženja novih modusa ponašanja. Tako, rezultati stresnog stanja mogu biti pozitivni – eustres i negativni – distres. Pozitivni rezultati vode ka pravilnoj adaptaciji, motivaciji, daljem razvoju ljudske jedinke i njenom sazrevanju, dok negativni vode ka održavanju ili produbljavanju stresnog (disfunkcionalnog) stanja na putu u bolest (defekt organizma) ili smrt.
OKIDAČI STRESA
Najveći uzročnik stresa u prvim fazama civilizacijskog razvitka ljudskog roda predstavljala je prirodna okolina, u vidu klimatskih promena, odnosa u biljnom i životinjskom svetu, borbe za obezbeđivanjem hrane, vode, reprodukcije, skloništa i sl. Hiljadugodišnja iskustva takvog tipa zadržala su se trajnim memorijama u nervnom sistemu, genetski obezbeđenim, u vidu instiktivnih i telesnih reakcija (pr. „borba – bekstvo – paraliza“).
Međutim, sa civilizacijskim razvojem, posebno putem stvaranja sistema organizacije ljudskih grupa i tehnološkim napretkom, vremenom je sve više bio u porastu uticaj čoveka kao faktora stresa u svojoj okolini. Danas je čovek najveći uzročnik i proizvođač stresa u svojoj okolini! Nepregledni je niz faktora koje proizvode savremeni čovek i ljudske grupe svojim ponašanjem, a koji dalje generišu stres u ljudskoj okolini. Ekstremne klimatske promene, ratovi, egzistencijalna nesigurnost, međuljudski konflikti, medijsko-informativna agresija, nekontrolisani razvoj digitalne tehnologije i virtualne realnosti, zagađenje, buka, raspad muško – ženskih odnosa i sistema porodice, urušavanje obrazovanja, zdravstvene i socijalne sigurnosti, emocionalna nesigurnost, razbijanje stabilnosti identiteta, nerealne ambicije, ekstremna kompetitivnost, društveno kloniranje nezdravih ljudskih struktura u vidu vaspitno, emotivno i obrazovno zapuštenih, zavisnih ili traumatizovanih ličnosti i još mnogo toga su faktori koji generišu dalje novu i nepreglednu stresnu patologiju na biološkom, mentalnom i socijalnom planu.
Savremeni čovek se nalazi pod jakim uticajem ovog mnoštva faktora. On je pod stalnim pritiskom da održi adaptaciju ka ubrzanim i učestalim promenama u okolini i svom organizmu. Istovremeno, dinamika dešavanja u okolini i promena uslova kojima treba da se prilagodi stvaraju sve veće prepreke pred mogućnostima za zadovoljenjem unutrašnjih potreba, što se doživljava kao stanje učestale osujećenosti. Opasnosti koje iz okoline vrebaju da naruše njegov integritet se umnožavaju, čime se on često sudara sa strahom o svojoj ugroženosti i nesigurnoj budućnosti. Svakodnevni poremećaji ekološkog ambijenta, sve češće traumatske i katastrofične situacije (nasilje, ratovi, zemljotresi, požari, poplave, pandemije, recesije, medijska zastrašivanja i dr.) koji se šire po svetu, egzistencijalna nesigurnost, poremećaji u porodičnim i društvenim odnosima postaju realni i trajni izvori stresa za savremenog čoveka.
Psihosocijalni tip stresora, pored biološkog (infektivni agensi), fizičkog (temperatura, vibracija, zračenje, magnetizam, buka, klimatske promene itd.) i hemijskog (promena sastava vazduha, vode, hrane itd.) je jedan od najzastupljenijih izvora stresa današnjice. U interpersonalnim (međuljudskim) odnosima savremeni čovek se često oseća traumatizovano, osujećeno ili ugroženo u pokušaju dostizanja i održavanja svog autentičnog ili pretpostavljenog identiteta. U njima on doživljava i preživljava strah od konflikata, mogućih gubitaka bitnih kategorija svog emotivnog života, kao i od suočavanja sa problemima u razrešavanju pobuđene sopstvene agresivnosti i nemoći u veštini komunikacije sa drugima. Sve ovo, zajedno sa već pomenutim biološkim, hemijskim, fizičkim, infektivnim i socijalno-političkim faktorima, ljudska jedinka doživljava kao sopstveno ugrožavanje, što predstavlja realnu podlogu za razvijanje stresa.
Stres na radnom mestu zauzima sve bitnije mesto u spektru psihosocijalnih stradanja današnjeg (globalizacijskog) čoveka. Ujedinjene nacije su još 1992. godine proglasile radni stres za bolest dvadesetog veka, a Svetska zdravstvena organizacija (SZO) za „svetsku epidemiju“. Protekle dekade 21. veka ukazale su na njegovo napredovanje ka liderskoj poziciji u spektru stresnih poremećaja. Potencijal njegove razorne moći putem razvijanja „sindroma pregorevanja“, u kombinaciji sa hroničnim stresom, postaje glavni ljudski neprijatelj u urbanim sredinama. To je konačno dovelo do toga da SZO jula 2019. uvede obavezu nozološkog (dijagnostičkog) prepoznavanja ovog sindroma i nužnost sprovođenja organizovanog tretmana.
Novi uzroci povećanju učestalosti pojave stresnih poremećaja kod ljudi poslednjih godina izrodili su se iz upadljivo nezdravog odnosa prema hrani, odmoru, dnevno-noćnom ritmu, organizaciji vremena, neuravnoteženom korišćenju novih sprava u sferi informatike, telekomunikacija, digitalne i virtuelne realnosti, kao i putem ubrzanog širenja zavisnosti najrazličitijeg vida. Svi ovi faktori smanjuju opštu otpornost ljudskog organizma i samim tim ga izlažu oštećenjima čak i prilikom manjih stresnih provokacija. Efekti ovog novog talasa izvora stresa doživeće kulminaciju vrlo brzo, uvodeći čovečanstvo, ukoliko ne reaguje odgovarajućom prevencijom, u nove forme bolesti i zastranjivanja.
FIZIOLOGIJA I PATOFIZIOLOGIJA STRESA
Fizilogija i patofiziologija, kao fundamentalne medicinske nauke, u području stresa razlikuju dva tipa – akutni i hronični stres.
Akutni stres
Akutni stres ima zadatak da pripremi telo za brzu i eksplozivnu reakciju tipa borba – bekstvo. On se aktivira na određeni povod (stresor) trenutno i razvija se u roku od dva do tri minuta, traje sledećih nekoliko sati, maksimum 24 – 48 sati, nakon čega počinje da se stišava. Nestaje najkasnije nakon trećeg dana od aktiviranja, ukoliko prestane delovanje stresora.
U mozgu se reakcija u vidu akutnog stresa aktivira najpre u jezgrima koja se zovu amigdale (bademasta jezgra). Ova jezgra brzometno šalju aktivacioni impuls ka centralnom, limbičkom delu mozga zvanom hipotalamus. On tada aktivira istovremeno hipofizu i simpatički nervni sistem, a oni dalje svako na svoj način stimulišu rad nadbubrežne žlede, odnosno njenu koru i srž.
Hipofiza lučenjem hormona ACTH aktivira koru nadbubrežne žlezde, odnosno hormone kortikosteroide, glikokortikoide kao što su kortikosteron i kortizol. Uloga kortizola, kao glavnog glikokortikoida, je da prilikom stresa obezbedi energiju za borbu ili bekstvo povećanjem nivoa šećera u krvi putem glikogenolize (oslobađanje šećera iz depozita u jetri i mišićima) i glukoneogeneze (stvaranje novog šećera iz masti i aminokoselina). U isto vreme, kortizol postiže i propratne fiziološke efekte u vidu supresije insulina, stišavanja upalnog odgovora, supresije imunih reakcija, povećanja krvnog pritiska, sekrecije kateholamina, aktivacije pažnje, pojačanja kratkotrajne memorije u mozgu i dr. Simpatičkim putem se aktivira srž nadbubrežne žlezde, koja luči adrenalin.
Sekrecija hormona kateholamina (noradrenalin, adrenalin, dopamin) omogućava izvođenje brzih fizičkih reakcija u kombinaciji sa snažnim mišićnim akcijama (u prilog reakciji borba ili bekstvo). Istovremeno, lučenje kateholamina prouzrokuje u organizmu reakcije tipa: ubrzanje rada srca i ritma disanja, povećani tonus mišića, bledilo ili crvenilo kože, blokadu želudačne i crevne akcije sa usporenjem procesa varenja, stezanje krvnih sudova (vazokonstrikcija) u mnogim delovima tela u korist širenja (dilatacije) u mišićima i mozgu, oslobađanje metaboličke energije za rad mišića, širenje zenica, inhibiciju žlezda sa spoljašnjim lučenjem (suzne, znojne, pljuvačne), umanjenje sluha, tunelski vid (gubitak perifernog vida), drhtanje tela, opuštanje bešike (dejstvo na sfinktere), dezinhibiciju spinalnih refleksa, ubrzanje procesa koagulacije krvi (za slučaj masivnog gubitka), inhibiciju seksualne funkcije itd.
Na polju emocija, akutni stres kod reaktivnijih pojedinaca izaziva stanja izražene anksioznosti i agresivnosti. Na kognitivnom polju izraženija je sklonost ka usmeravanju pažnje na negativne sadržaje i ishode. Slično je i na polju percepcije, gde akutni stres tranzitorno izaziva izmenjeni doživljaj određenih delova realnosti u smislu njihovog precenjivanja ili potcenjivanja, što dalje vodi ka razvoju anksioznosti i agresije. Slično se dešava i na socijalnom planu, gde se često primećuju privremeni poremećaji ponašanja, posebno u dvosmislenim situacijama, u vidu neprijateljskog stava, što je u skladu sa reakcijom tipa borba – bekstvo.
Hronični stres
Hronični stres potvrđuje paradoksalni princip, koji je ujedno i jedan od osnovnih zakona prirode, da trajanje “suviše dobrog” u dužem periodu proizvodi loše ishode!? Ono što u osnovi treba da posluži očuvanju homeostaze i opstanku organizma u kraćem periodu, postaje njegov faktor oštećenja u slučaju hroničnog stresa ili disfunkcionalnog odgovora na stres. Hipotalamo – hipofizna osovina u slučaju hroničnog stresa ili disfunkcionalnog odgovora (slaba reakcija) pokazuje osobine “maladaptivnog odgovora” na stres.
U slučaju produženog trajanja pojačanog odgovora, karakterističnog za akutni stres, produžava se aktivnost stimulacije kore i medule nadbubrega, simpatikusa, lučenja glikokortikoida i kateholamina uz sve druge propratne efekte karakteristične za akutni stres. To nakon izvesnog vremena, ukoliko se ne prekine takva aktivnost uticajem na hipotalamus povratnom spregom, dovodi organizam do icrpljenja njegovih rezervi i kontrolnih mehanizama, što dalje izaziva disfunkcije na više nivoa, poremećaje i bolesti.
Tako, hronično povišeni uticaj na rad srca i na krvne sudove dovodi do stabilizacije visokog krvnog pritiska – hipertenzije. Dalje se, uz propratne metaboličke promene izazvane stresnom reakcijom, razvija ateroskleroza krvnih sudova, što dovodi do mogućnosti razvoja infarkta miokarda, moždanog udara i dr.
Hronično visoki nivo šećera u krvi, pod dejstvom kortizola, izaziva hroničnu hiperinsulinemiju, međutim zbog efekta “insulin rezistencije”, koji nastaje takođe pod dejstvom kortizola, iscrpljuju se efekti i rezerve insulina i nastaje dijabetes tipa 2.
Lučenje kateholamina izaziva maladaptivnu reakciju u gastrointestinalnom traktu u vidu smanjene cirkulacije krvi u njegovim gornjim segmentima, usporenog transporta hranljivih materija i redukcije lučenja mukoze i bikarbonata (zaštita od želudačne kiseline), što dalje dovodi do oštećenja sluznice, mikro i makrohemoragija, ulkusa i problema varenja. U donjim segmentima može da dovede do loše peristaltike, sindroma nervoznog creva, razvoja ulceroznog kolitisa, Kronove bolesti i dr.
Hormonske promene izazvane hronično povišenim stresnim odgovorom u organizmu pospešuju razvoj oštećenja štitaste žlezde, kao i metaboličke bolesti (dislipidemije i dr.), gojaznosti itd.
Hronični stres dovodi i do razvoja određenih disfunkcija mozga, kao što su nesanica, dugotrajna anksioznost, depresivnost, problemi motivacije, emocionalni problemi, sindrom pregorevanja i dr. Dugotrajni stres može da dovede i do oštećenja ćelija u zoni mozga nazvanom hipokampus – zaduženom za kontekstualnu, verbalnu i spacijalnu memoriju, kao i do određenih promena u drugim regijama limbičkog korteksa (amigdale, prefrontalna regija i dr.).
Uticaj hroničnog stresa na imuni sistem se odražava u vidu pojave fenomena tipa ubrzane apoptoze (propadanja) B ćelija, stimulacije T supresora (CD8) i inhibicije funkcije NK ćelija. Tu svakako treba imati na umu i jasan imunosupresivni uticaj kortizola, koji je konstantno povišen u krvi u ovakvom tipu reakcije organizma.
U slučaju hroničnog maladaptivnog stresa tipa “slabog odgovora” ustanovljeni su fenomeni u vidu poremećenog citokinskog odgovora i slabost uobičajenih reakcija organizma kod upala, slabo zarastanje ili nezarastanje rana, hronična isrpljenost, hronični bol, pojava degenerativnih poremećaja, autoimunih bolesti tipa reumatoidnog artritisa, lupusa, psihasteničkih i depresivnih stanja itd.
KLASIFIKACIJA STRESNIH POREMEĆAJA
U ovom trenutku, saglasno 10. reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti, u području stresnih poremećaja su kategorizovane sledeće forme:
F43 Reakcija na teški stres i poremećaji prilagođavanja
F43.0 Akutna reakcija na stres
F43.1 Posttraumatski stresni poremećaj
F43.2 Poremećaj prilagođavanja
F62 Trajna promena ličnosti neorganskog porekla
F62.0 Trajna promena ličnosti nakon doživljene katastrofe
F23 Akutni i prolazni psihotični poremećaji – udruženi sa akutnim stresom
F23.0 Akutni polimorfni psihotični poremećaj bez simptoma shizofrenije
F23.1 Akutni polimorfni psihotični poremećaj sa simptomima shizofrenije
F23.2 Akutni mentalni poremećaj sličan shizofreniji
F23.3 Drugi akutni pretežno sumanuti psihotični poremećaji
F23.8 Drugi akutni i prolazni psihotični poremećaj
F23.9 Akutni i prolazni psihotični poremećaj, nespecifičan
F45 Somatoformni poremećaji
F45.0 Somatizacijski poremećaj
F45.1 Nediferencirani somatoformni poremećaj
F45.2 Hipohondrija
F45.3 Somatoformna disfunkcija vegetativnog nervnog sistema
F45.4 Stalan somatoformni bol
F45.8 Drugi somatoformni poremećaji
Z73.0 Sindrom pregorevanja
NAUČNE PERSPEKTIVE
Iz prethodno priloženog vidi se da postojeća međunarodna medicinska klasifikacija još uvek nema celovitiju, adekvatno postojećoj realnosti, “pokrivenost” svojim dijagnostičkim kriterijumima prepoznavanja psihosomatskih, neuroendokrinih i imunih poremećaja koji su povezani sa stresom. Ovakva stanja, iako se radi o ogromnom spektru izrazito razornih poremećaja, podvedena su prilično nejasno i nedefinisano pod šifrom F.45.3 – Somatoformna disfunkcija vegetativnog nervnog sistema. U isto vreme, porast ovih poremećaja, još uvek“nevidljivih” za dijagnostičke kriterijume klasične deskriptivne medicine, za razliku od empriijske koja se svakodnevno susreće sa posledicama ovih stanja, dobio je formu svetske epidemije
Ovakvo stanje se održava poslednjih nekoliko decenija i pored višegodišnjih nastojanja mnogobrojnih dokazanih naučnika i stručnjaka u tim oblastima za njihovo uvođenje u zvaničnu međunarodnu klasifikakciju. SZO je tek 2019. dozvolila uvođenje dijagnostičkog kriterijuma za “sindrom pregorevanja”, nekoliko decenija nakon saznanja da on dobija pandemijske razmere, oštećujući i ubijajući u međuvremenu milione ljudi godinama otkako je krajem dvadesetog veka od strane UN konstatovan kao glavni ubica radnog čoveka u vremenu koje sledi!? Sve ove činjenice bacaju svetlo na ozbiljnost problema pravilnog pristupa stresu i daju jasniji odgovor na pitanja koja izviru iz savremene statistike o izrazito visokom procentu povezanosti stresa sa uzrocima bolesti i smrti.
Izlaz iz ovog mortalnog i mutilantnog lavirinta, kome se još uvek naivno pristupa u savemenoj medicini koja je u međuvremenu, istini za volju, postala potpuno mehanicistička i “postindustrijska”, a u koji se lako i nesmotreno ulazi u ritmu savremenog života, je institucionalizacija i dalji razvoj posebnog sektora nauke o stresu. To bi omogućilo da se pravilno i celovito integrišu, naučno i metodološki, znanja i iskustva koja izviru iz klasične medicine, neuronauka, stres menadžmenta, psihijatrije i psihoterapije.
Da li će uopšte i kada do toga doći? To je aktuelno goruće pitanje koje traži odgovor. U međuvremenu, stres i dalje ostaje na nivou “…istinite priče o neznanju koje ubija…”!
PREVENCIJA STRESA
Primarna prevencija stresnih poremećaja se bazira na zdravom stilu života. Ovakav stil počiva na sledećim parametrima:
- Konsumacija zdrave hrane – u potrebnim količinama i ritmu
- Zdravi san i održavanje pravilnog dnevno – noćnog ritma
- Redovne fizičke vežbe
- Optimalna organizacija vremena – radno, slobodno, vreme za odmor
- Pozitivna društvena aktivnost – komunikacija, emocionalna ispunjenost
- Boravak u prirodi
- Relaksacija
- Kreativnost (hobi)
REGULACIJA STRESNIH POREMEĆAJA
Sekundarna prevencija, odnosno konkretna regulacija stresa i stresnih poremećaja, je trenutno ostavljena dominantno površnim, nenaučnim i necelovitim programima. To je isto tako jedna od posledica nedovoljno definisanog mesta u medicini nauke o stresu, a u isto vreme predstavlja i jedan od dominantnih uzroka ostavljanja stresa u ulozi “tihog i nevidljivog ubice”.
Ozbiljan i naučno definisan program regulacije postojećeg stresa zahteva integrativni pristup. Jedino takav, celovit, pristup može da omogući pravilno uočavanje i razrešavanje svih važnih kompomnenti koje sačinjavaju komplikovano stanje ujedno akumulisanog, tekućeg i očekivanog stresa. To su sve postojeći i krajnje uticajni činioci koji se nalaze rasejano i povezano na više nivoa u ljudskom organizmu – na neuromišićnom, visceralnom, neuroendokrinom, neuroimunološkom, kognitivnom, emotivnom, voljnom, bihevioralnom, profesionalnom, interpersonalnom nivou itd.
U pravilno postavljenom – holističkom pristupu najpre je potrebno napraviti celovitu, telesnu, mentalnu i interakcijsku mapu svih faktora koji su povezani sa razvojem i održavanjem postojećeg poremećaja. Zatim treba pripremiti plan i izvršiti praktično izvođenje adekvatnog programa “čišćenja stresa” iz organizma u svim područjma u kojima postoje njegove zarobljene akumulacije i fiksacije (traumatske memorije, psihosomatske disfunkcije, intrapsihički konflikti, odbrambeni mehanizmi, razvojni i strukturni poremećaji, navike itd.), a koje zajedno delujući proizvode postojeće stresne poremećaje, kod konkretne ličnosti u kojoj se razvijaju. Na to se prirodno nadovezuju trening programi usvajanja praktičnih veština efikasnog svakodnevnog regulisanja tekućeg stresa itd.
O integrativnom pristupu u stres menadžmentu može se videti više na: http://www.um.org.rs/stres/integrativni-stres-menadzment.).
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 