Doprinos projekta „Covid 19″ ubrzanoj shizofrenizaciji društva

Piše: dr. Zvonko Džokić

Fakti o „Covidu 19“

Trenutni, objektivni i postojeći fakti o dosadašnjim dostignućima  projekta nazvanog „Covid 19“ ukazuju na sledeće, nepobitne činjenice:

• Da se pojavio „novi virus“ niotkuda, navodno prirodnim putem, pre nešto više od pola godine
• Da je SZO odmah proglasila pandemiju, nakon malog broja slučajeva (kao da je znala unapred nešto to mi nismo…!?)
• Da se odmah nakon toga pojavila sumnja u prirodu i poreklo tog „virusa“
• Da su uglavnom skoro sve lokalne vlade u svetu vrlo brzo prihvatile uputstva koje diktira SZO
• Da su ta uputstva do dana današnjeg ostala kontradiktorna, nepotpuna, često nenaučna i nejasna
• Da „dokaz“ o zaraženosti do današnjeg dana počiva na nesigurnom testu!?
• Da su „odbranu“ od pandemije odmah preuzeli i uglavnom je u skoro svim državama vode medicinski laici – vladajuće birokrate u sprezi sa politički izabranim i nedovoljno stručnim ili već kompromitovanim pojedincima (neki od njih i prethodno „dokazani“ u uvodnim pokušajima nametanja pandemija tipa H1N1, SARS, MERS…), a ne pravi stručnjaci
• Da su ubrzo nakon pojave i proglašenja pandemije bile najavljene vakcine od strane „filantropa“ i „eksperata“ koji služe CKSSK („Centralnom komitetu svetskog satanističkog kluba“) uz  svakodnevnu i do sada neviđenu medijsku podršku prekomernog zastrašivanja svetske populacije od efekata tog novog „virusa“
• Da su se u najvećem broju zemalja preduzimale, haotično i uglavnom nenaučno, groteskne ili panične mere zdravstvene zaštite, skrojene na političkom nivou
• Da su pravi stručnjaci od starta brutalno skrajnuti iz javnosti, ismejani ili prognani od strane udružene klike: SZO – svetske internet mreže – lokalne (poltronske) vlasti – dominantni mediji – plaćenici
• Da do dana današnjeg nije do kraja otkrivena struktura „virusa“ – navodnog uzročnika tekuće „pandemije“!?
• Da se u međuvremenu ( a dovoljno je vremena bilo do sada) ne sprovode potrebna i dokazana sistematska istraživanja, koje je bilo moguće izvesti, da bi se bliže upoznale osobine navodnog, medijski promovisanog i politički „dokazanog“, uzročnika pandemije „Covid 19“
• Da je sve jasnije, korišćenjem standardne medicinske analize njegovih karakteristika, da uzročnik tekuće „pandemije Covid 19“ nije nastao prirodnim putem
• Da je SZO „zabranila“ obdukcije umrlih, što bi dalo tačniji uvid u prave uzroke smrti kod onih koji su zavedeni automatski pod šifrom „Covid 19“, već su naložene instrukcije da se umrli zakopavaju odmah u zatvorenim sanducima i bez uvida u objektivne uzroke smrti
• Da su mnoge bolesti i smrti bile i još uvek su pogrešno, tendenciozno ili koruptivnim putem zavedene pod uzrokom – Covid 19!
• Da je i pored toga stopa smrtnosti od Covida 19, iako krajnje medijski i politički favorizovana, usput i na silu statistički „napumpana“, minimalna i nesignifikantna u medicinskoj nauci u odnosu na mnoge druge uzročnike smrti
• Da je od starta počela, a u sadašnjosti se razgoreva, borba oko potencijalne vakcine – iako se ne zna tačno sastav virusa, nisu pravljenja merodavna istraživanja (po prvi put u istoriji moderne medicine!) o imunitetskim osobinama koje se razvijaju, ostaju itd…
• Da su se od starta u ovu trku uključili glavni pretedenti – članovi SK (Satanističkog kluba) i puleni do skora nevidljivog a sada već prepoznatljivog CKSSK (Centralnog komiteta svetskog satanističkog kluba), od kojih je najeksponiraniji trenutno Bil Gejts (nekvalifikovani laik – diletant)!?
• Da se u isto vreme dešava, prilično skriveno medijskom dominacijom tekuće „pandemije“, totalna razgradnja doskorašnjeg svetskog industrijskog, finansijskog i bezbednosnog poretka
• Da su posredstvom totalne medijske dominacije projekta „Covid 19“ u javnoj svesti nasilno inputirani iracionalni, ali istovremeno i traumatski, strahovi kod većine svetskog stanovništva, od kojih oni nemaju adekvatnu zaštitu u ovom trenutku i koji već „uspešno“ razaraju njihov mentalni svet, psihosomatsko zdravlje, porodične odnose, sistem obrazovanja i društvene odnose
• Da se bitke u savremenoj svetskoj politici i novi hibridni ratovi između suprotstavljenih strana vode i preko ovog projekta
• Da se, konačno, u ime „zaštite zdravstvenog sistema“, postupcima koji su preduzeti od većine vlada u stvari urušio postojeći zdravstveni sistem –  da je blokiran rad i fukcije primarne, sekudnarne i tercijarne prevencije u odnosu na ogroman procenat drugih bolesti, koji su sa izrazito većom stopom morbiditeta i smrtnosti kod ljudi, čime dolazi do ugrožavanja dugoročne društvene stabilnosti
• Da je mnogo zaposlenih izgubilo posao ili osiromašilo u kratkom vremenskom periodu, a da je većina ostalih trenutno na putu ka tome
• Da je život većine stanovnika postao „redovno vanredan“ i time hronično stresan
• Da se neočekivano, pod prinudom svetskih i lokalnih vlasti, odigrava proces koji teži ka dugotrajnom i maksimalnom ograničenju slobode kretanja, rada i druženja – prvi put u istoriji ove civilzacije je nametnuta „socijalna distanca“ i prinudni „lockdown“, odnosno masovni pritvor, izolacija i drastične kazne „u ime zdravlja“…!?
• Da se pojačala kontrola vlastodržaca nad svetskim stanovništvom u mnogobrojnim aspektima njihovog prethodno normalnog, slobodnog načina življenja (kontrola ponašanja i kretanja – praćenje preko aplikacija, mreža i dr.)
• Da se ostvaruju predviđanja tvoraca 4.0 (četvrte) industrujske revolucije (2018. i 2019. – Davos) da će u skoro vreme 70 procenata postojeće industrije u svetu da propadne, da će automatizacija da ugrozi ljudski rad, da će nastati spoj biologije, tehnologije, fizike i digitalnog, da će dominirati virtuelna realnost u ljudskom okruženju, da će biti dovedeno u pitanje ko smo, šta smo i kako živimo itd…
• Da se odjednom svi nalazimo u krajnje neizvesnoj sadašnjosti i iščekivanju košmarne budućnosti…!?

Mogao bih svemu prethodno navedenom da dodam još popriličan broj objektivnih činjenica o „doprinosu projekta Covid 19“ današnjoj civilizaciji, ali cilj ovog teksta nije u nabrajanju činjenica, nego u dovođenju u vezu određenih posledica ovog projekta sa glavnom idejom teksta. A to je uticaj projekta „Covid 19“ na specifične promene u ljudskom društvu, odnosno na ubrzanje procesa shizofrenizacije društva. Istog onog koji je bio u određenom stepenu razvoja još i pre njegove pojave, pod pritiskom drugih faktora…

Projekat „Covid 19“ kao napredak društvene shizofrenije

Stvaranje i razvoj procesa shizofrenizacije društva može jasno da se uoči u sklopu praćenja istorijskih faza društvenog razvoja i psihopatoloških fenomena koje su oni usput producirali. Od početno dezorganizovanih zajednica i razvojem tribalnih, sledio je proces stvaranja simbiotskih društvenih zajednica, pa hijerarhijsko – totalitarnih, zatim vrlo krako i ponegde socijalno pravednih, da bi se preko narcističkih i graničnih faza društvenog razvoja stiglo do sadašnjeg, očigledno dezintegrativnog,  toka koji postaje vidljivo shizofren.

Proces shozofrenizacije ljudskog društva pokrenut je razvojem treće industrijske revolucije i preuzimanjem njegovog upravljanja od strane svetske vladajuće klike (CKSSK). Time se ušlo istovremeno u fazu „globalizacije“, odnosno došlo je do nasilnog kršenja prethodnih granica i pravila u mnogim stabilno postojećim nivoima svetskog i lokalnih sistema, normi ponašanja i vođenja privrednih, društvenih, pre svega kulturnih, obrazovnih i pravnih tokova.

Ulaskom u novi milenijum, ovaj proces nastavljen je produkcijom nesagledivog razaranja dotadašnjeg svetskog finansijskog sistema putem recesije, kao i istovremenim kreiranjem ogromnog broja „proxy“ ratova i masovnih katastrofa. A zatim je snažno ubrzan četvrtom industrijskom revolucijom, uz nasilnu institucionalizaciju medijskih postistina i „fake news“-a kao legitimnih sadržaja u kreiranju „istina“ od strane svetske vladajuće klike. Time je iz istorijske svesti savremene civilizacije izbrisan značaj i postojanje korektivnih vrednosti u smislu utvrđivanja istine i provere realnosti.

Svet je neverovatnom brzinom utonuo najpre u „kao da“ realnost, a zatim u vakuum otcepljene realnosti, u svet otuđenosti od sebe i prirodnih zakonitosti. Vrata procesu shizofrenog raspada društva i put ka ambisu otvorenom za nestajanje postojećih kulturnih vrednosti bili su široko otvoreni! U takvom jednom istorijskom trenutku projekat „Covid 19“ stupa na scenu i fascinantnom brzinom, perfektno vođen u željenom pravcu od strane „ekspertskih timova“ CKSSK, proizvodi izrazito razorne efekte na sve ključne stubove na kojima počiva stabilnost svetske zajednice.

Ipak, glavni njegov efekat koji se trenutno odvija u postojećim društvenim sistemima je devastrajući uticaj na ljudsko zdravlje, posebno na mentalno. U sklopu ovog uticaja, dominantna su njegova dva patološka dejstva:

• prvi je proizvodnja ogromne količine traumatskog stresa (putem medija i „odgovornih“ institucija i lica)  kod najvećeg broja pojedinaca trenutne svetske populacije i njegovo konstantno održavanje na izrazito visokom nivou (o tome više u nekom sledećem tekstu)
• drugi patološki efekat na društvene sisteme je u smislu njihove razgradnje postojećih društvenih sistema i stvaranje sociopatoloških društvenih fenomena u sklopu procesa funkcionisanja tipa „schizophrenia like“!

O shizofrenim efektima projektnog sistema „Covid 19“

Glavni shizofreni efekti projekta „Covid 19“ na ljudsko društvo se ogledaju u efektima koji nastaju kao posledica detaljnog sprovođenja njegovih prethodno jasno definisanih projektnih zadataka. A ovi, potonji, se uporno i sistematično, od samog početka pandemije, nameću ljudskom društvu od strane svetskih institucija, lokalnih vlada i „ekspertskih“ plaćenika u medijima i medicinskom sektoru!

Najpre bi trebalo obratiti pažnju na mehanizam „cepanja“ (splitting) koji se sprovodi konstantno nad javnom svešću. Ovaj mehanizam služi odvajanju istine i realnosti od postojećih sadržaja u javnoj svesti. Zatim nastupa dalje zavlačenje individualne svesti u svet fantastike putem smišljenog nametanja novokomponovanih, spinovanih sadržaja (izmišljenih, isfantaziranih), a zatim „potvrđivanje verodostojnosti“ takvih sadržaja novim izmišljenim argumentima. Takav manevar, ukoliko se ustoliči u svesti, sprečava odigravanje zdravih psihičkih akcija kod pojedinaca koji su izloženi ovakvom „ataku na svest“, u smislu adekvatne emocionalne prorade  i pravilne adaptivne reakcije. Time se svest današnje populacije upućuje i konstantno održava u svetu izmišljene realnosti (fake news) i neistina (posttruth). A oni su, da podsetim čitaoca, već institucionalizovani, legalizovani i legitimizovani pre nekoliko godina od strane glavnih „čuvara znanja“ u svetu kao sredstvo upravljanja ljudskim reakcijama! Više je nego upadljivo da se mediji, pod komandom članova SK i plaćenika CKSSK, uporno trude da isključivo ovakvim sadržajima stvaraju i državaju „istinu o Covid 19“ u svetskoj javnoj svesti.

Druga shizofrena pozicija u kome se društvo nalazi je dominacija, decenijama nametanog u drugim projektima od strane izvršitelja CKSSK, stava izbegavanja i negacije realnosti. To se odnosi na one delove realnosti koji služe destruktivnim ciljevima SK, a za koje je posredstvom izvitoperene javne mreže zabranjeno suočavanje sa istinskim uzrocima i posledicama zla koje one nanose ljudskoj populaciji i prirodnoj okolini. Ljudi su jednostavno uterani u strah od kazne i nestanka, ili su izloženi dugotrajnom osećanju nemoći, ukoliko projave tendenciju za uočavanjem i isticanjem bilo kakvih problematičnih i destruktivnih pojava, kao i zahtevom za njihovim rešavanjem.

Treći shizofreni fenomen koji je ustanovljen u savremenim društvenim (već dezorganizovanim) sistemima je odsustvo empatije, odnosno rečnikom kliničke psihijatrije opisano stanje „defekta u afektivnim odnosima“. To je tipično shizofreni fenomen odsustva adekvatnog emotivnog prenosa među ljudima, umesto koga je inaugurisan stav tipa emocionalne hladnoće uz nezainteresovanost za emotivne reakcije drugog. Ovaj stav je, u kombinaciji sa otcepljiivanjem i negacijom realnosti, zaprepašćujuće prisutan u tretmanu najbitnijih destruktivnih fenomena koji se trenutno dešavaju. A to su jasni znaci uznapredovale dezintegracije postojećih sistema zaštite ljudi i njihovog zdravlja (ratovi, klimatske promene, umranje od gladi, gubitak posla, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, obrazovanja, porast nasilja, zavisnosti, prisustvo drugih mnogo opasnijih bolesti itd.). U odnosu na sve to se shizofrenom hladnoćom uporno i svakodnevno nameće značaj primata prisustva Covida 19, kao tobože najvažnijeg faktora današnjice i time konstanto „skriva“ prisustvo i značaj ostalih!?

Sledeći fenomen koji se nadovezuje na ovo je „ideoafektivna disocijacija“, koja označava stanje intrapsihičkog nedostatka povezivanja pojmova, ideja i sadržaja sa emotivnom podrškom, saosećanjem i učešćem u komunikaciji sa drugima. Ovaj fenomen je dominantno prisutan u medijskim saopštenjuma i političkim nastupima! To podržava prethodno opisanu shizofrenu hladnoću u interpersonalnim relacijama. Inače, ideoafektvna disocijacija je odavno standard komunikacije u zapadnoj kulturi, koja je zatim proširena dominacijom svakodnevnog uticaja medija, koji su pod kontrolom SK (a koji uglavnom potiče iz takve kulture), na ljudsku populaciju u celom svetu. Shizoidna kultura nastala u prostoru zapadne civilizacije je (vidi knjigu „Madness and Modernism“, L.A. Sass, Harvard University Press, 1994) prerasla u široko rasprostranjenu i već jasno shizofrenu kulturu.

Sledeći značajni sociopsihopatološki fenomeni koji prate ovaj projekat su bizarnost, manirizam i psihodelična (psihotična) dramatizacija u svakodnevnom prikazivanju odabranih (nejčešće spinovanih i izmišljenih) podataka u vezi tekuće „pandemije“.

Odnos autoriteta i institucija koji vode i sprovode ovaj projekat nad stanovništvom, koje je pod sve većim sistemom okupacje i izolazije tipa geografskih, socijalnih i virtuelnih koncentracionih logora je tipično shizofren. U tom odnosu dominiraju poruke tipa „double bind“ (G.Bateson, 1956), iste onakve kakvima majka stvara shizofreni proces kod svog deteta. Poruke su tipa „Ja mislim sve najbolje o tebi, a ti si loš“, „Ti si agresivan, a ne ja“, „Govorim ti ovo za tvoje dobro, a ti to ne prepoznaješ“, „Ne kažnjavam ja tebe, nego ti sam sebe“, „Ti si odgovorna za ovo, a ne ja“, „Ne razumeš, ne shvataš pravilno, a trebalo bi kao ja“ itd. U prevodu: „Mi (CKSSK) smo tu zaduženi za tvoje dobro, a ti si taj ko je kriv i loš ako misliš i ponašaš se drugačije…!“ Direktni put u shizofreno carstvo, nema šta!?

Konstantno održavanje prepsihotične i često psihotične anksioznosti kod ljudske populacije raznoraznim zastrašivanjima je stalno prisutni fenomen svih ovih meseci vladanja svetskim kriznim menadžmentom.

Svim prethodno pomenutim faktorima se otvara put ka prepsihotičnim i psihotičnim doživljajima kod „korisnika“ ovakvog „menadžementa pandemije“. Već su podignuti potencijali paranoidnim doživljajima tipa progonjenosti od nevidljivog progonitelja koji odasvuda preti i visi u vazduhu, kao i od „države koja te štiti“. Strah od nestajanja je usput uspešno nametnut većini populacje.

Fenomeni depresonalizacije i derealizacije su samo početni dezintegrativni efekti pod uticajem straha od nevidljivog i nadmoćnog neprijatelja, uz porast osećanja nemoći da se ličnost odupre njemu i sistemu koji ga nepravedno pretvara u prinudnog zatvorenika i kažnjenika.

Sledeći korak je shizofreni doživljaj „ja nisam ja, već sam pod uticajem neke nevidljive sile“ i „nevidljiva sila vlada nada mnom“, da bi najzad došlo do „mojim telom upravlja viša sila“…

Savremeno društvo je već uspelo da pojednicima koji egzistiraju u njemu nametne stanje automatskog pokoravanja tipa „ja robot“ (V.Tausk), koji je karakterističan za shizofreno dezintegrativno stanje.

Moglo bi se još mnogo toga dodati prethodno nabrojanoj psihopatološkoj fenomenologiji tekućih društvenih promena, ali mislim da je i ovo dosadašnje dovoljno za obim ovakvog teksta. Sasvim dovoljno za dalji ubrzani razvoj procesa shizofrenizacije društva!

O ostalim fenomenima shizofrenizacije društva, njihovoj prethodnoj genezi i razvoju vidite više u dodatku ovom tekstu pod naslovom „Shizofreni znaci društvenog raspada“.

Koreni

Koreni ovakvog razvoja leže, naravno, u prošlosti, u iskustvima stečenim u prethodnim projektima sličnog tipa kao i „kulturnom nasleđu“ u koji su se oni ugradili. Za potrebe ovako dizajniranog teksta citiraću objavljene i proverene fakte koji prate jednu liniju razvoja procesa koji smo dotakli u ovom tekstu. Ovi bitni podaci su navedeni u knjizi autorke Fensis Stonor Saunders „Hladni rat u kulturi: CIA u svetu umetnosti i književnosti“. U uvodu knjige ona objavljuje citat koji se pripisuje Džonu Fosteru Dalsu, jednom od osnivača i direktora CIA, nakon završetka Drugog asvetskog rata:

„Rat će se završiti, sve će se nekako srediti. Sve što imamo, svo zlato, svu materijalnu moć uložićemo za zatupljivanje i zaglupljivanje ljudi. Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. Posejaćemo haos. Neprimetno ćemo ih uputiti da veruju u pogrešne stvari. Nateraćemo ih da se priklone lažnim vrednostima. Literatura, pozorišta, bioskopi, sve će to prikazivati i veličati najniža ljudska osećanja… U rukovođenju državom stvorićemo nesnalaženje i haos. Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo zaglupljivanju činovnika i stvaranju neprincipijelnosti. Čast i državni poredak predstavljaće nešto prošlo i nepotrebno, što ćemo ismejavati. Vešto i neprimetno, kao vrednost nametaćemo ljudske poroke: laž, prevaru, izdajstvo i narkomaniju, nepoverenje među ljudima i  nacionalizam. Biće pojedinaca koji će uvideti šta se događa. Njih ćemo učiniti bespomoćnim, izložićemo ih podsmehu. Tako ćemo stvoriti pokolenja, jedno za drugim. Ljude ćemo pridobijati još od detinjstva i mladosti. Glavnu pažnju usmerićemo na omladinu, koju ćemo izopačavati, kvariti i učiti je razvratu. Od njih ćemo praviti cinike, prostake, kosmopolite…“

U međuvremenu…

A u međuvremenu, pre lansiranja projekta „Covid 19“, postepeno i prilično nevidljivo za nauku razvijali su se procesi shizofrene razgradnje društva. Tekst koji sledi za kraj i koji objašnjava šta se događalo u međuvremenu je objavljen pre desetak godina u knjizi „Replikanti i društvo“ (2011, Službeni Glasnik, Beograd). Tada je delovao kao SFi. Danas nekome će možda pomalo da izgleda i onako, već „demode“?

Tako brzo, a tako efikasno! A mi, ono…

SHIZOFRENI ZNACI DRUŠTVENOG RASPADA

Zvonko Džokić, 2010

Uvod

Socijalna psihopatologija i njeni fenomeni su bili predmet višestranih opservacija i donošenja parcijalnih zaključaka određenog broja istraživača različitih naučnih orijentacija. Svaki od njih je usmeravao svoju pažnju na deo bogatog spektra sociopatoloških pojava u društvima u kojima su bivstvovali, kao i na pokušajima generalizacije njihovog značaja u ime dobrobiti čovečanstva ili isticanja ličnog uvida. Njihovi pristupi su uvek, naravno, nosili u sebi snažan otisak vremena u kome su živeli i dominantnih odnosa u sistemima kojima su pripadali. Veličina pristupa uglavnom zavisi od nivoa uspešnosti izdizanja svesti istraživača iznad lokalnih okolnosti, stepena poimanja i predviđanja stanja u globalnim razmerama vremena, prostora i odnosa. Svaki njihov pojedinačni doprinos, pak sa druge strane,  predstavlja jasan fragment – deo mozaika koji zainteresovani naučnik danas može da nazre i da bude podstaknut ka daljem istraživanju njegovog sveukupnog civilizacijskog značaja.

Tako, vredi pomenuti autora kao što je E. Durkheim, istraživača sa značajnim sociološkim konceptima, gde posebno mesto zauzima njegova obrada stanja „društvene anomie“ i njenog povratnog uticaja na porodice i pojedince. G. Devereux je ukazao na kognitivno-adaptivne probleme koje društvo zadaje individualnoj psihologiji putem apstraktnog opterećivanja psihičkog aparata, sa neadekvatnim spoznajnim značenjem i neusaglašenošću prisutnih poruka. W. Reich je ušao u tančine blokade nagonske i orgonske energije, kao i stvaranja „pancer karaktera“ i psihosomatskih bolesti preko ideološki sistematizovanih ekonomsko-političkih represija i perfidne prinude življenja u društvenim zabludama. R.D. Laing je u sklopu antipsihijatriskog pokreta uputio na postojanje mogućnosti da okolina stvara etiketu duševnom bolesniku u uspešnom manevru skrivanja i projekcije sopstvene patologije. J.L. Moreno je još davno konstatovao da društvo isto tako može da bude bolesno, i da će u budućnosti postati nužnost stvaranja socijatrije, odnosno jasne metodologije lečenja društva. Poslednjih decenija izuzetno često pominjani G. Orwell još davno je najavio stvaranje paranoičnog sveta u kome se kontrola nad pojedincem i masom vrši preko sveprisutnosti ekrana i poremećenog funkcionisanja državnih institucija. G. Debord je u svojim iscrpnim analizama funkcionisanja određenih društveno-ekonomskih sistema i patologija koju stvaraju birokratsko-totalitarni sistemi poentirao otkrivanjem mehanizma stvaranja „društva spektakla“, odnosno vladanja otuđenom masom ljudi iskonstruisanim mentalnim i scenskim predstavama. E.Fromm je definisao važne fenomene nezdravog društva, stanje „bekstva od slobode“, suštinu suprotstavljenosti između duhovnog „biti“ i materijalnog „imati“, određene psihosocijalne aspekte ljudske destruktivnosti i nužnosti ponovnog otkrivanja značaja umeća ljubavi…

Cilj rasprave koja sledi je da ostvari dalji doprinos otkrivanju i boljem sagledavanju određenih kliničkih aspekata socijalne posihopatologije koji nastaju u savremenoj civilizaciji. Pri tome će društvo biti uglavnom tretirano kao jedinstveni organizam, a s time i fenomeni koji nastaju u jedinstvenom psihičkom sistemu.

Dijagnoza

Dijagnoza shizofrenije u kliničkoj psihijatriji se postavlja na bazi procene podataka dobijenih iz anamneze, znakova patoloških poremećaja uočenih u pojedinim psihičkim funkcijama koje zajedno sačinjavaju psihički status pacijenta i opservacije toka bolesti. Tako se detektiraju klinički simptomi i znaci u području pojavnosti (spoljašnji izgled), komunikacije, svesti, osećanja, volje, nagona, pažnje, percepcije, pamćenja, misaonog procesa, inteligencije i doživljaja sopstvene ličnosti. Shizofrenija uglavnom predstavlja grupu kliničkih sindroma i bolesti koji u svojoj osnovi predstavljaju stanje raspada ličnosti sa mogućnošću napredovanja procesa do njenog potpunog opustošenja, krajnje dezorganizacije i nefunkcionalnosti.

Organizacija društva suštinski predstavlja određeni mentalni sklop, matricu koja upravlja određenim funkcijama i organima. Mentalna matrica društva može da bude zdrava i nezdrava. Osnovna društvena ćelija je čovek, odnosno njegova ličnost koja svojim udruživanjem, pod dejstvom društvenog (mentalnog) matriksa, formira određene društvene organe. Svojim učešćem u određenim pojedinačnim i li grupnim ulogama, zajedno sa drugim jedinkama i grupama iz okruženja, kreira način, pojavnu formu i ishod odigravanja društvenih funkcija. Poremećaji određenih funkcija i organa društva produciraju simptome i znakove preko kojih može dijagnostički da se utvrdi psihosocijalni status društva.

Savremeno društvo producira mnoštvo simptoma i znakova koji, podvedeni pod dijagnostički model kliničke psihjatrije i kliničke psihoanalize, ukazuju na masu psihosocijalnih poremećaja koje slobodno možemo okarakterisati poznatim terminom „schizophrenia like“, odnosno shizofreniformnim. Smatram da je važno, posebno u odnosu na budući razvoj naše civilizacije, uzeti u razmatranje određeni spektar psihosocijalne patološke fenomenologije koju produciraju sadašnja društva. To je sa ciljem podsticanja prevencije i davanja doprinosa sprečavanju daljeg razvoja patoloških društvenih fenomena koji vode ka raspadu zdrave društvene matrice. To ujedno predstavlja i dužnost psihijatrije i kliničke psihoanalize da služi zdravim nasuprot nezdravim modelima, da ih jasno razgraniči i ukaže na njih drugim društvenim silama olakšavajući im time put ka njihovom suzbijanju i ozdravljenju.

Autizam

Ljudi definitivno sve više žive zatvoreni u svojim svetovima, koji su međusobno različiti i istovremeno se održavaju distanciranima jedni od drugih. Razlozi za to su mnogobrojni: uporno odvajanje ljudi jednih od drugih putem informativnih sadržaja koji se plasiraju u lokalnim a razlikuju drastično od onih koji potiču iz drugih medijskih prostora; zarobljavanje njihovog slobodnog vremena u lavirintima nametnutih obaveza i emocija u klopkama marketinških trikova; ideološko getoiziranje u novokomponovanim fetišizovanim trendovima; blokiranje prirodne i produciranje arteficijelne imaginacije navlačenjem na internet i sajber-prostore; odvajanje dece od porodičnog vaspitanja; porast uličnog nasilja i iskonstruisanih ratova; ekspanzija korupcije državnih organa; zamena obrazovnih i pedagoških koncepata sa novim izrazito apstraktno-virtuelnim metodama; suštinska degradacija muško-ženskih odnosa; sve češća i legalnija upotreba psihoaktivnih hemijskih supstancija; medijsko ogoljenje ljudske intime; opadanje vere u postojanje istinske ljubavi… Ovo je mali deo spiska faktora koji podstiču čoveka današnjice, u pokušaju samozaštite,  na življenje u izolovanom svetu konstruisanom na osnovu nepotpunih, iskrivljenih ili zastrašujućih mentalnih sadržaja i reakcija na okolinu. Prethodno istim poreklom generisana narcistična kultura postepeno prerasta u autističnu, mentalno disociranu i diskoordinisanu svest o zajedničkom životu ljudi na planeti Zemlji. Ovakva svest je istovremeno bazirana na predstavi-perceptivnoj iluziji i iskrivljenoj misaonoj apstrakciji, u parcijalno dezintegrisanom mentalnom sklopu socijalno deformisanih individua i grupa.

Autizam predstavlja pokušaj odbrane ličnosti od gubitka soptvenog ja u ovakvom spoljašnjem svetu. U sklopu toga rađaju se i odluke koje vode ka potpunom osamljivanju ili, pak, pristupanju grupama mediokritetskog, sektaškog ili militantnog tipa organizacije. Tokom vremena ovakav tip življenja vodi ka produbljivanju dezintegrativnih sila unutar ličnosti i njenom daljem raspadu nalik shizofrenom. Tako već možemo da uočimo povećano prisustvo niza propratnih patoloških odstupanja u sferi doživljaja sopstvene ličnosti kao što su derealizacije, depersonalizacije, transformacije ličnosti itd. Poslednjih godina svedoci smo trenda da savremeni mediji pokušavaju i ovakve fenomene da prikažu kao vidove normalnosti i samim tim potenciraju dalji razvoj autističke društvene patologije.

Poremećajii u afektivnoj sferi

U poslednjim dekadama dvadesetog veka i početnim godinama dvadeset i prvog veka notirani su i statistički potkrepljeni podaci o „epidemiji“ depresivnog raspoloženja u svetskim razmerama. Tako je pre par godina konstatovano da nekoliko stotina miliona ljudi u ovom momentu pati od sindroma usamljenosti i depresivnog raspoloženja. Naravno, svetske institucije zadužene za isto tako svetsko zdravlje nisu učinile i ništa ne rade još uvek na nalaženju pravih uzroka, a kamo li na idejama o zaštiti od ovakve epidemije. U istom periodu je notiran vidljiv porast upotrebe psihoaktivnih supstanci, kao patološke odbrane od ovakve najezde poremećaja osnovnog raspoloženja ljudi. Tako, supstance koje izazivaju veštačku euforiju (čitaj manična odbrana) ili privremenu inhibiciju mozga (čitaj bekstvo od realnosti) su neoficijalno postale ulična terapeutska sredstva, sa odlično razvijenim paralegalnim sitemom distribucije i naplatom ogromnih suma novaca (oslobođenih od poreza), kojima nema jasnog traga gde završavaju, odnosno ko sve zarađuje kako krajnji profiter. Uz legalnu upotrebu alkohola, kao masovnog relaksansa i privremenog stimulansa raspoloženja, i espanzivne upotrebe legalnih psihotropnih droga-lekova, stičemo jasnu sliku o ljudskom mozgu kao glavnom pacijentu savremenog društva i cilju profita legalnih i nelegalnih industrija.

Sve je to osnova iz koje su se tokom vremena, a poslednjih godina već vidljivo, razvili drugi afektivni poremećaji kod ljudi današnjice koji već naginju shizofrenim. Tako, osnovno raspoloženje koje možemo klinički da okvalifikujemo kao apatično, što je jedna od karakteristika hroničnih duševnih bolesnika, postaje sve uočljiviji poremećaj kod sve većeg broja ljudi. Povezano sa prethodno detektovanim autističkim modelom doživljaja realnosti i sebe, ovakvo raspoloženje može da vodi jedino ka slabim i neuspešnim pokušajima izlaska iz emocionalnog lavirinta čoveka današnjice, propratnom nesvrsishodnom nagonskom i voljnom trošenju i na kraju ka konačnom propadanju ovako zarobljenog duševnog sistema.

Na ovakav kvantitativni emocionalni poremećaj nadovezuju se teži, a sve prisutniji, kvalitativni poremećaji koji se odvijaju na polju razmene osećanja. Posebno je izražen, inače u zapadnoj kulturi još odavno prisutan kao bazični kvalitet u interpersonalnim realcijama, defekt u afektivnim odnosima. To je suštinski poremećaj u procesu prenošenja emocija između ljudi, gde verbalna i neverbalna komunikacija treba da pružaju adekvatnu pratnju emocijama u takozvanoj metakomunikacijskoj sferi. Usklađenost sadržaja u porukama je jedina prava osnova građenju zdravih ličnosti. U suprotnom slučaju, nastaje ideoafektivna disocijacija, koja je jedan od kvaliteta shizofrenog modela komunikacije. Ovakva pozicija se pojačava ustaljivanjem fenomena paramimije (inverzna mimika) i paratimije (inverzna osećanja) u javnim odnosima, što je posebno uočljivo prilikom javnih nastupa političara, saopštenja u medijima i u informacijama plasiranim u sredstvima javnog informisanja.

Negacija realnosti

U klasičnim opisima shizofrenih fenomena, standardno prisutnim po psihijatriskim udžbenicima, postoji i fenomen „smeha pod vešalima“. Primer je scena gde dok mu kuća gori shizofrenik se smeje i sl. To nije samo psihopatološki fenomen koji odražava prethodno opisanu paramimiju i paratimiju (izražavanje mimike i emocija koji su suprotni od normalnih), već to glavno upućuje na psihički poremećaj nazvan negacija realnosti. Fenomen negacije realnosti je bazični dijagnostički kriterijum čije prisustvo označava i prisutnost psihoze, odnosno ludila.

Posmatrajući psihičke odbrane čoveka današnjice i raznoraznih društvenih institucija stičemo uvid da se najveći procenat individua i grupa koristi mehanizmom negacije određenih, društveno vrlo važnih, fenomena. Tako u današnje vreme već ne postoje adekvatne ili čak bilo kakve reakcije na nove ratove, klimatske nepogode, scene nasilja, egzistencijalne i socijalne propasti, zloupotrebe položaja, seksualne izopačenosti, monstruozne ideje i projekte iz okoline… Ljudi se oficijalno i neoficijalno sve češće ponašaju kao da su to događaji koji ih se ne tiču, kao da nisu njihova stvarnost. Ovaj mehanizam „cepanja“ i odvajanja sadržaja od svesti je krajnje regresivna odbrana, prisutna na najnižem nivou psihičkog razvoja čoveka, i ukoliko nastavi da funkcioniše postaje odraz stanja stalne disociranosti a to je i osnovni klinički shizofreni znak. To je ujedno i eksplicitni izraz nemoći spravljanja ličnosti sa nadražajima i provokacijama koje dolaze iz okruženja.

Paradoks je u tome da to okruženje koje generiše uzroke i tip psihičke reakcije na njih je društvo, koje je u isto vreme i kreator i patološki „zaštitnik“ ljudi koji učestvuju u njemu. Pojedinci zarobljeni u ovakvom društvu prihvataju vremenom sopstvenu nemoć u neuspešnom procesu očekivanja adekvatnog spravljanja društvenih  institucija sa uzrocima poremećaja u njihovoj okolini. Jedino im preostaje da psihički otcepe od sebe uznemirujuće događaje, da se ponašaju kao da ne postoje i da regrediraju na narcistično-autistično nivo funkcionisanja u pokušaju mentalne samozaštite. I sve to dugoročno vodi ka daljem razvoju shizomorfne socijalne psihopatologije.

Društveni neologizmi i kakofonija

Savremeni jezik koji se nameće ljudima u komunikaciji zastranjuje u dva pravca. Jedan je preterana apstrakcija, stvaranje sve komplikovanije terminologije sa postepenim gubitkom vidljivog spoja sa početnim smislom i idejom koju objašnjava. Pri tome se stvaraju novi termini koji preko jedne reči treba da zamene ceo sklop reči ili celu rečenicu. Tako nastaje arteficijelni model „telegramskog“ načina saopštavanja i neologizmi koji definitivno preplavljuju današnji svet novokomponovanim jezičkim simbolima koji sami za sebe, izdvojeni iz prethodnog konteksta,  mogu jedino da označavaju bizarne besmislene šifre u shizofrenom tipu komunikacije.  Ovako oformljeni pojmovi, koji ne odražavaju prirodnu pojavnost stvari i događaja, lako prestaju da imaju izvorne veze sa početnom idejom i sa ciljnom asocijacijom kojoj bi trebalo da služe. Takve apstrakcije ne pripadaju tipu zdravih modela razvoja procesa mišljenja, koji imaju za cilj odvajanje određenih sadržaja iz konteksta zbog preciznijeg i bogatijeg sagledavanja određenih detalja i odnosa, već nelogičnim, bezličnim i često apsurdnim i bizarnim. Time se stvara osnova za razvoj mišljenja koji je karakterističan za uznapredovali shizofreni proces, a to je stanje nazvano „rasulo pojmova“. U ovakvom svetu reči i komunikacije misao i svest postaju sve više disocirani, apstraktni, nerazumljivi i autistični. Posebnu opasnost predstavlja njihovo nametanje sistemu obrazovanja, gde treba da budu usvojeni od dece i omladine.

Drugi pravac kojim se kreće savremena međuljudska komunikacija poslednjih godina, posebno ona na internetu i kod mlađih ljudi, je krajnje pojednostavljivanje izraza, njihovo kraćenje, izuzimanje i zamena brojevima i simbolima. To prouzrokuje drastično osiromašivanje misaonog procesa, njegovu konkretizaciju do nivoa debilne i imbecilne bizarnosti. Ovakvo osiromašenje misaonog procesa sa karakteristikama konkretnog mišljenja upotrebom zamenskih, neverbalnih formi, je krajnje regresivni model komunikacije. Postoji kod primitivnih zajednica, intelektualno zaostalih ličnosti, kao i u hroničnom shizofrenom procesu raspada ličnosti. Paradoksalno je da u dvadest i prvom veku, veku kulminacije naučne i obrazovne misli čovečanstvo ubrzano putuje u regres, ka vraćanju u primitivne, divlje i mentalno zaostale zajednice!!??

Deca se u današnjem svetu sve češće podvrgavaju novim tipovima obrazovanja i pedagogije, koji u sebi dominatno nose prethodno pomenute komunikacijske programe. Posebna opasnost je to što su, već vidljivo, od malih nogu navučeni i zavisni od intertnet komunikacije i virtuelnog apstraktno-autističnog sveta neologizama i rasula pojmova. Sve je veće prisustvo simptoma i znakova novog poremećaja dečjeg psihičkog razvoja koji sam kreativno nazvao „Sindromom urbanog Kaspar Hauzera“. Time oni postaju masa iz koje će izrasti novo divlje pleme sa defektnim razvojem ličnosti i destruktivnim odnosom ka dosadašnjim civilizacijskim tekovinama i mukotrpnom uzdizanju ljudske svesti. Čini se da je u ovom momentu na ovakvoj osnovi već stvoren bazični društveni potencijal za stvaranje novih, regresivnih i destruktivnih ljudskih zajednica.

Posebni problem predstavlja trend kakofonije, koji je sve prisutniji u javnim odnosima i medijima. Sve su češći pogrdni izrazi i vulgarni načini izražavanja u situacijama i prilikama koje iziskuju civilizovani nivo svesti i pojmovnog izražavanja. Ovom trendu izuzetno doprinose skandalozno-aferaški novinski izveštaji, takozvani realiti-šou, filmska industrija koja godinama zasipa gledaoce televizijskih programa psihopatskim filmskim karakterima i njihovim divljačkim izrazima, ali i sve češće političari u svojim razračunavanjima sa oponentima. Uočljivo je kako se ovom trendu kakofonije prepuštaju i intelektualci, umetnici, pa i naučnici. Time se olako pridružuju procesu građenja shizomorfnog jezika i isto takve kulture u društvu.

Virtuelna shizofrenija

Navodno, u ovom momentu (April 2010.) svetska nauka, bar se tako još uvek redovno prezentira po javnim medijima, ne može sa sigurnošću da svede utiske o uticaju video igara, zavisnosti od gledanja TV programa, svakodnevnog višečasovnog korišćenja PC-a, mobilnih telefona i interneta na sveukupno mentalno zdravlje ljudi i posebno na psihički razvoj dece i omladine. Smatram da svaki dobro educirani i iskusni kliničar psihijatar i psihoterapeut, koji se odgovorno bavi svojom profesijom i koji je usput zainteresovan za praćanje globalnih psihosocijalnih poremećaja, poslednjih petnaestak godina ima više nego dovoljno podataka da bi stekao uvid u mentalne poremećaje novog tipa, koje ja ovde nazivam „virtuelnom shizofrenijom“.

Svih ovih godina, a posebno poslednjih pet-šest, nagledao sam se velikog broja zavisnosti, poremećaja ponašanja, hroničnih iscrpljenja, anksioznih poremećaja, disocijativnih reakcija, noćnih košmara, poremećaja pažnje (ADD), vaspitne zapuštenosti, konfuznih stanja, psihosomatskih sindroma, asocijalnih i sekundarno-autističnih sindroma, defekata i distorzija ego-funkcija, agresivnih ispada, poremećaja seksualnosti itd. Oni su uvek bili u jasnoj korelaciji sa korišćenjem prethodno pomenutih sprava i sadržaja sa kojima su dolazili u kontakt preko njih, inače sa posledicama vidljivim čak i kod takozvanih normalnih odraslih ljudi. Posebno su uočljivi specifni poremećaji mentalnog funkcionisanja kod korisnika iz kategorije mlađe  ljudske populacije, navučenih na prekomernu upotrebu ovakvih spravi virtuelne komunikacije u periodu svog fiziološki nedovršenog psihičkog razvoja.

Sva ova sredstva jasno deluju, i to izuzetno snažno, na remećenje sinhronog rada centralnog nervnog sistema, što dalje vodi ka desinhronizaciji važnih psihičkih funkcija. Na kliničkom planu to se sagledava kao poremećaj na više nivoa: kognitivnom, ponašajnom, komunikacijskom, emocionalnom, kao i u sferi građenja i održavanja identieta. Na kognitivnom polju uočava se poremećaj pažnje u smislu nesposobnosti duže koncentracije na jednu temu, nemoć njenog produbljivanja i time stvaranje površnih utisaka, građenje nedovršenih i iskrivljenih perceptivnih matrica. Uz problem saslušavanja i razumevanja sagovornika, inače sve prisutniji problem u komunikaciji kod ovakvih poremećaja, ovo dalje vodi ka nepotpunoj ili pogrešnoj proceni realnosti, nepravilnom shvatanju sadržaja iz okoline, narušavanju forme misaonog procesa u brzini, ritmu i spajanju asocijacija.

Dalje, sve je uočljiviji poremećeni odnos između onoga što se čuje, razume, pamti i odgovara u direktnim susretima sa drugima u realnosti, posebno kod mladih, što daje utisak arteficijelnog mutizma, parcijalnog autizma i pseudodementnosti. Misli su često fragmentovane i apstraktne. To se kao komunikacijski stil odlikuje siromaštvom ideja, prekinutim asocijacijama koje se zamenjuju stereotipnim i bizarnim fraziranjem sa čestom upotrebom stranih reči, brojeva i simbola kao prestižnog načina izražavanja sopstvenih misli. Objekti i sadržaji iz sveta virtuelne realnosti ostaju dugo vremena da zaokupljaju deo pažnje korisnika, razdvajajući njegovu kogniciju i razvijajući trajni model takvog disociranog mentalnog stanja.

Uz tipični stav odsutnosti, usput budi rečeno izgled nezainteresovanosti i nedovoljne prisutnosti je vrlo „kul“ u sadašnjoj kulturi društvenog života, na emotivnom polju se propratno primećuje distanciranost (detačiranost), afektivna krutost, defekt u afektivnom odnosu uz dozu apatičnosti u raspoloženju. Nekad to zna da bude prekinuto emocinalnom inkontinencijom, odnosno neočekivanim izlivom dubokih emocija, ili pak impulsivnošću kao neadekvatnom reakcijom na određenu provokaciju.

Virtuelni svet neposredno narušava mentalno zdravlje ljudi zavlačeći ih neodoljivo, nakon izvesnog vremena prisutnosti u njemu, u identifikacije sa objektima (likovi, situacije, relacije, scenarija itd.) unutar sadržaja koji se plasiraju u njemu. To se posebno odnosi na decu i tinejdžere koji, ulazeći u svet video igara i internet komunkacije i udaljavajući se od normalnih komunikacija, imaju problem sa izlaskom iz takvih poistovećivanja. Dugotrajnije zarobljeni u  virtuelnom svetu trpe uticaj na građenje svog identita po uzorima koji se pojavljuju u njemu. Ovo dalje podstiče imitaciju ponašanja i završava  poremećajem u strukturi ličnosti. Spektar potencijalnih psihičkih reakcija i kliničkih sindroma koji usput mogu da nastanu kao posedica toga je nepregledan, počevši od razvijanja nesvesnih strahova od sopstvenog nestanka do potpune identifikacije sa agresorom.

Sve su češći poremećaji ličnosti izazvani ovim faktorom koji idu do mostruoznih razmera (vidi tekst mutanti i mostrumi). Mislim da će posledice koje izaziva produkcija sveta virtuelne shizofrenije u najskorije vreme da predstavljaju najmasovniju socijalnu psihopatologiju.

Društvena trauma i tranzicija kao periodična shizofrenija

Već je svima jasno da vladajuće klike ostvaruju ujedno svoju nadmoć i profit proizvodnjom ratova, prodajom uoružja, izazivanjem nemira i razaranjem sistema koji im smeta u globalističkim ambicijama. Pokraj toga, kontrolom berzanskih tokova kontrolišu i matematiku sopstvenog obogaćivanja i osiromašivanja drugih. Manipulacijom ovim dvema polugama direktno se izazivaju društveni poremećaji koji svojom psihosocijalnom fenomenologijom spadaju u područja takozvane „disaster psihijatrije“ i već sveprisutnih stresnih poremećaja.

Proizvodnja ratova i ekonomskih promena je ujedno i proizvodnja katastrofalnih situacija za pojedince i društvo u celini. Time nastaju psihosocijalni poremećaji koji mogu da se kreću u celom spektru od traumatskih do hroničnih. Društvo, kao jedan organizam, trpi promene koje su slične promenama koje trpi i psiha čoveka, pa stoga nije čudno da se poslednjih godina uvode termini kao „popsttraumatsko društvo“ i „zemlje u tranziciji“. Uostalom, termin društvena tranzicija je očigledno grubo preuzet iz nauke o stresnim poremećajima, gde tranziciona kriva označava grafički prikaz perioda  oporavljanja individue i njenog izlaska iz postraumatskog perioda.

Ono što zabrinjava je potencijalna zloupotreba naučnog uvida koji upućuje na to da ukoliko se deluje u određenoj fazi tranzicionog perioda oporavka ličnosti zadavanjem nove traume, ličnost ulazi u novu i još težu traumu, koja dalji oporavak strukture ličnosti čini i i nezvesnim. To je put ka mogućoj definitivnoj promeni ličnosti, njenoj trajnoj deformaciji koja nalikuje više na hroničnog duševnog bolesnika čije ponašanje često sadrži i primese pseudopsihopatskog. Zabrinjava i to što se mnoge društvene zajednice u svetu poslednjih petnaestak godina prinuđuju i vode kroz dugotrajne i još uvek nezavršene tranzicione periode, sa ritmičnim uvođenjem novih trauma preko smišljene proizvodnje ratova, ekonomskih kriza i inputiranja destruktivnih modela vlasti. Ovo pruzrokuje posledice koje sve više liče na stanja koja je nekadašnja psihijatrija nazivala „periodičnim shizofrenijama“, odnosno psihotičnim raspadima nakon kojih ostaju trajne promene ličnosti. Ovakva stanja su i društvena podloga razvoja pojedinačnih poremećaja ličnosti koje sam označio mutanskim i monstrumskim.

Ljudi – roboti

Ljudi današnjice se nalaze u uznapredovaloj fazi automatizacije, ne samo u materijalnoj spoljašnjosti nego i psihičkoj unutrašnjosti. Uočljivo dominira tendencija da se njihovo ponašanje uniformiše i podredi procedurama do najsitnijih detalja. Proces koji je započet u vojničkim, policijskim pa onda prenet i u radnim sredinama kao preporučljiv zbog „menadžiranja kvaliteta“ i standardizacije, poduprt tehnološko-algoritamskim izrazima, već se proširio na ponašanje i izražavanje ljudi u drugim društvenim sferama života. Povratno ovaj proces utiče na procese identifikacije, imitacije, ponašanja i na izazivanje adekvatnih promena u strukturi ličnosti. Na nesreću, pritisak ka automatizaciji se vidljivo nameće i  deci po školama preko novih edukativnih programa, a sve je prisutniji i u porodičnim okruženjima. Da ne zaboravimo usput da je svaki član zajednice od rođenja opterećen prinudom učenja i podražavanja određenih iracionalnih psihičkih automatizama u vidu paganskih ili verskih rituala (arhaični običaji) koji, gle paradoksa, još i jačaju u ovo vreme koje označavamo kao najnapredniju civilizacijsku fazu naučno-tehnološkog razvoja.

Fenomeni robotizacije ljudi preko adekvatnih „sistemskih pristupa“ vremenom postaju toliko očigledni, da prerastaju u bizarne scene koje odražavaju modele shizomorfnih poremećaja volje i doživljaja sopstvene ličnosti. Njih možemo slobodno svrstati pod stereotipiju, manirizam, automatsko pokoravanje, ehopraksiju, eholaliju i dr. Ovi fenomeni postaju dominantni u svetu kulture, umetnosti, javnih nastupa, politike i svakodnevnih komunikacija. Tako, možemo da vidimo ljude-automate kako plešu u jednom te istom ritmu, kako ponavljaju jedne te iste izraze, kako bukvalno imitiraju jedni druge u terminologiji, oblačenju (brendovi…), političkim frazama bez njihovog suštinskog razumevanja (a koje su u biti neologizmi i kakofoni izrazi), tonu glasa koji je nemoduliran ili dramatičan, ispraznom smejanju itd. Upotpunjeno sa prethodno iznetim modelima poremećaja u govoru i idejaciji koji su prisutni u savremenom društvu, dobija se slika ljudi – robota koji odigravaju uloge rezidualnih duševnih bolesnika.

Da ova slika bude još više zastrašujuća, kao projekcija mogućeg društvenog razvoja u budućnosti, doprinosi i prisutna relanost već instuticionalizovane tendencije sprovođenja kaznenih mera pojedincima koji odudaraju od ovakvog patološkog modela ponašanja i koji ne prihvataju primenu metoda istim poreklom deformisane pedagogije. Time društvo predstavlja bolesnu matricu u kojoj nestaje bogatstvo nagonsko-emocionalnog naboja čovekove prirodne datosti. U takvoj matrici postaje izuzetno teško, skoro nemoguće izraziti individualnu i grupnu spontanost i kreativnost, kao jedinstveni put sublimacije nagonskih potencijala u optimalnoj sprezi sa principom realnosti važnih okolinskih faktora. To je i put ka zatvaranju ljudi u bizarni i bezizlazni svet autistične praznine.

Praznina

Emocionalno i duhovno osiromašene međuljudske relacije postepeno stvaraju svet društvene praznine. Društvenu prazninu možemo prigodno definisati kao stanje nedovoljne energetske povezanosti i nedostatka optimalne razmene životne energije između ljudi u njihovoj zajednici-društvu. Psihoanalitičkom metodologijom posmatrano, to je stanje oslabljenih ili raskinutih libidinoznih veza između čovekovih jedinki u grupi. U ovakvoj zajednici, zbog nedovoljne prisutnosti energije povezivanja i odsustva nužnog stepena strasti za uspostavljanjem snažnijih nagonsko-emotivnih međuljudskih relacija, jedinke se okreću prema sebi i prema zamenskim objektima za zadovoljenje prirodno im datih nagona (vidi tekst „Ideologija fetišizma“).

Tako nastaje stanje neprirodnog osujećenja i proces deformacije važnih platformi na kojima počiva opstanak i razvoj  ljudske egzistencije. Na osnovnom, biološkom nivou dolazi do gubitka prirodnog balansa u ciklusima fizičke reprodukcije. Na psihičkom nivou dolazi do regresivno-degenerativnih promena, koje mogu da budu pasivnog tipa (pr. bolesti, devijacije, defekti…) i aktivnog tipa (pr. rizično ponašanje, samopovređivanje, samoubistva…). Na socijalnom planu s jedne strane izranja tendencija ka povlačenju i izolaciji, a s druge ka povećanju nasilja, negativizma i zločinačkih aktivnosti. Ka prirodnoj okolini raste destruktivni odnos čak i u odnosu na ključne životne resurse.

Na višem stupnju ljudske egzistencije nastaje raspad međusobnog i opšteg duhovnog povezivanja i emocionalnih sprega. Time se gubi dopunska, kvantna energija koju proizvode pravilno organizovane i zdrave ljudske grupe, stvarajući zajednice koje su sposobne da tu istu energiju života povratno daruju svojim članovima. To je prava energija koja čini moć zdravog društva, kojom ona uzdiže pojedince i čini ih da se osećaju ispunjenim i srećnim, uz konstatni spoj sa sveopštom kreativnošću. U stanju društvene praznine jedinke se vraćaju niskom nivou individualne izolovanosti ili pak pristupaju zamenskim i izopačenim modelima mutantsko-monstrumskih grupnih rituala podizanja grupne energije, u uzaludnom pokušaju nadoknade suštinskog nedostatka.

Čini se da današnje društvene zajednice ubrzano zalaze u stanje društvene praznine. Svi opisani fenomeni koje ta praznina proizvodi su jasni znaci dominacije Tanatosa, odnosno tendencija vraćanja organske materije u neorgansku, proces koji uvek i po pravilu nastaje u praznini koju stvara odsustvo Erosa. Prirodni zakoni neumitno uklanjaju neuspešne fenotipe koji izrastaju na osnovu kosmičkog genotipa, koji je inače svakako nadređen i čovekovom. Čovek i njegove zajednice mogu samo da se uklope ili ne u već određeni sistem. Psihopatološki manevri koje oni prave, bili čak oni i tipa shizofrene negacije realnosti, su samo privremeni pokušaji nametanja nezdravog nad zdravim, odnosno ludila nad realnošću.

Kraj ovog procesa je uvek jedan te isti: nestanak.

http://www.zvonkodzokic.com