Primena sociodramske metode

Piše: Jasna Veljković

 

Sociodrama je metoda istraživanja konflikata i problema sadržanim u društvenim ulogama. Ona je ekstenzija psihodrame, metode koji je razvio J.L.Moreno, pionir u oblasti polja grupne psihoterapije i filozofije  ljudskog susreta, spontanosti i kreativnosti. Po načinu, metodu rada i dinamici grupe koju stvara metoda sociodrama je slična psihodrami. Ove dve metode razlikuju se u fokusu problema kojim se bave. Psihodrama se kroz akcioni grupni rad bavi problemima osobe  koje ona ima u realnim životnim okolnostima. Ovi problemi podrazumevaju: generalni kulturalni milje u kome pojedinac živi, socijalne uloge u kojima osoba funkcioniše, značajne druge ljude sa kojima osoba komunicira i lični unutrašnji svet osobe. Analiza unutrašnjih sukoba u psihodrami neminovno nas vodi u polje ličnog, subjektivnog domena u kojem psihodrama vrši eksploraciju unutrašnje realnosti osobe. Kvalitet odnosa koji uspostavljamo sa drugima zavisi od kvaliteta odnosa koje imamo sa samim sobom ali i galerijom likova koji postoje u našem unutrašnjem svetu.

Za razliku od psihodrame, sociodrama se bavi društvenim grupama i konfliktima medju njima na jednom širem socijalnom nivou. Kroz sociodramu mi zapravo imamo priliku da doživimo, iskusimo, osetimo i razumemo prirodu naših socijalnih sistema i njihov uticaj na naše lične i grupne uloge i odnose. Danas se sociodrama širom planete takodje primenjuje u transkulturalnom radu, posebno u rešavanju različitih vrsta konflikata a u cilju nalaženja rešenja u odnosu sa „drugom stranom“. Široko je indikovana je i njena primena u različitim vrstama i nivoima obrazovanja: od primene sociodrame u osnovno školskom obrazovanju, potom inkluzivnom obrazovanju do primene sociodrame  akademskom obrazovanju u cilju razvijanja psihološke „pismenosti“ studenata. Posebno je indikovana primena sociodrame u oblasti humanističkih nauka gde će budući stručnjaci kao preduslov obavljanja svoga budućeg posla imati za zadatak uspostavljanje dobrog odnosa sa pojedincem ali i  različitim društvenim  grupama kojima taj pojedinac pripada. Sociodrama je metoda koja istražuje odnose u komunikaciji izmedju pojedinca i grupe kao i izmedju grupa. Primenjena na primer na rad sa studentima sociodrama podstiče divergentno mišljenje kao kritičko prepispitivanje i pomaže im da prepoznaju kako se ljudi osećaju. Danas je jako važno „ući u kožu drugih ljudi“,  kada su ljudski odnosi izmedju ljudi sve više „prolazni“, bez empatije ,kada je otudjenost „prirodno stanje ljudske  svesti“, dok se u  „multikulturnom kotllu“, mnogobrojne kulture sve više mešaju… Dinamična međuigra teorije i prakse u sociodramskom radu rezonira sa radovima  iz oblasti socijalne filozofije i humanističke psihologije. Sociokulturne, socioekonomske i političke situacije nisu ništa manje složene, a sociodrama ima živu „socijalnu laboratoriju“ u kojoj se mogu učiti i vežbati ljudski odnosi.

Četiri osnovne faze u primeni sociodramske metode u radnim grupama:

Primena svake sociodrame bez obzira na kontekst primene podrazumeva odigravanje četiri faze u kontunuitetu  koje logično slede jedna drugu. Prva faza naziva se faza zagrevanja; druga faza  je faza istraživanja; treća faza je faza analize, sinteze i prorade procesa koji se odigrao u drugoj fazi; četvrta i poslednja faza u sociodramskom radu je faza diksusije o predmetu koji je istraživan toga dana. U prvoj fazi radna grupa se sastaje da bi se bavila odredjenom temom na sociodramski način. Osnovni cilj rada u ovoj fazi je taj da se grupa emocionalno i kognitivno integriše, da se postigne optimalan nivo grupne kohezije neophodan za odvijanje grupnog rada. Naredni zadatak ove faze je da se odabere tema grupog rada.  To omogućuje prelazak u narednu fazu koja se tiče rada na konkretnoj temi. U drugoj fazi sociodramskog rada, fazi istraživanja, postavljena tema se istražuje kroz primenu osnovnih sociodramskih metoda i tehnika. Ova faza nosi najveći emocionalni naboj i zadatak voditelja grupe je artikuliše funkcinisanje grupe na jedan optimalan način u kojem će se članovi grupe osećati sigurno u svome istraživanju.nNedopuštena je destrukcija prema sebi i drugima. Uloge  se istražuju na vrlo konkretan način postavljanjem scena koje su se realno dogodile u životu ili se nisu dogodile a mogle su se dogoditi. Tako se postepeno otkrivaju sukobi i konflikti. Na kraju ove faze, ne retko dolazi do emocionalnih abreakcija u grupi. Preko medjugrupnih  kao i interpersonalnih sukoba, intrapersonalni sukobi postaju vidljivi. Medjutim, na sociodrami lično se ne istražuje. Cilj sociodramske eksploracije isključivo je vezan za nivo grupnog,medjugrupnog i interpersonalnog odigravanja. Sociodrama dakle ne istražuje lične uloge pojedinačnih osoba, već se isključivo bavi istraživanjem socijalnih i društvenih uloga, istraživanjem komplementarnih uloga, jer svaka uloga da bi se odigrala u socijalnom kontekstu zahteva drugu osobu. Ključne uloge u provokativnim situacijama nose svoje tenzije a imenovanje tih uloga i sa njima povezanih očekivanja postaje fokus rada. Nakon ove faze sledi treća faza integracije emocionalnog doživljaja i uvida u realnost, koji često nisu simultani već naprotiv sukobljeni. Ova faza ima za zadatak da omogući članovima grupe neku vrstu „probe za život“, funkcionisanja u ulogama a u skladu sa zahtevima aktuelne realnosti koje je neophodno poštovati. To znači da je krucijalni zadatak ove faze da omogući učesnicima grupe da bolje koriste svoj misaoni aparat. Konačno, četvrta faza rada podrazumeva podelu osećanja usmerenu na predmet istraživanja. Učesnici sociodrame dele svoja sasvim konkretna životna iskustva, uočavajući kako su ista slična ili različita od onih iskustava koji su se dogodili u sociodrami. Čak i kada učesnici iznose svoje privatne detalje na sociodrami, ne ulazi se u istraživanje istih. Voditelj sociodrame ne sme dozvoliti pritisak članova grupe na pojedinca u cilju otkrivanja njegovog ličnog od strane grupe, kako bi neke osobe zadovoljile svoju ljubopitljivost. Važan je kontekst učenja kako za voditelja, tako i za članove sociodramske grupe a ne pojedinac, terapija i istraživanje u smeru ličnog. Medjutim,ako voditelj grupe ustanovi da su neke osobe pod velikim ličnim pritiskom, potrebno ih je usmeriti na načine na koje im može biti pružena odredjena psihološka pomoć. Vodjenje sociodrame zahteva zavšrne psihoterapijski i grupni trening kako bi  članovima grupe u kojoj se primenjuje bila obezbedjena primenu sociodrame isključivo u edukacijske svrhe, bez ulaženja u intimni odnosno lični domen učesnika.

Odigravanje uloga  u sociodrami:

Sociodramske tehnike izvedene su iz psihodrame. Osnovna metoda psihodrame je metoda zamene uloga što je istovetno i u sociodrami. Reč „uloga“ prvo se pojavila u rečniku antičkog teatra.Glumcima su uloge bile čitane a oni su ponavljajuči ih pamtili tekst. Iz evropskog teatra značenje reči uloga preneto je u sociologiju. Koncept reči „uloga“ kasnije su preuzele i druge nauke, od filozofije i psihologije do medicinskih nauka. U sociologiji značenje reči uloga ograničeno je samo na jednu dimenziju uloge -socijalnu. Morenovo proučavanje uloga u početku je bilo orijentisano ka metodologiji(sociometrija)a kasnije sa razvojem psihodrame, pomerilo se ka kliničkoj praksi. Ideja korišćenja koncepta uloge predstavljala je most izmedju individualne i socijalne psihodinamike. Realnost je da se uloge mogu učiti, modelovati, menjati,razvijati i gasiti. Cilj metode zamene uloga je omogućiti osobi da bude u „koži druge osobe“. Obučeni profesionalac kroz primenu  sociodramskih metoda odigravanja uloga  može pomoći sticanju uvida kod studenata te omogućavanju da minimalizuju uticaj ličnog od profesionalnog u svom procesu učenja i rada. Zamena uloga u sociodrami doprinosi razvijanju i vežbanju empatije studenata, posebno kod pomažućih profesija.  Područje pozornice je bitan element sociodrame.To može biti prava pozornica ali je to najčešće  jedan deo prostora koji služi samo u svrhe odigravanja sociodrame. Važno je da se sociodrama odigrava uvek i samo na tom prostoru u jednoj grupi. Uloga neverbalnog ponašanja u sociodrami je veoma značajna.Sociodramatičar može tražiti od učesnika grupe da odigraju svoje uloge bez reči, korišćenjem samo neverbalnog izraza. Takodje primena tehnike  verbalizacije „unutrašnjeg glasa“ ili solilokvijuma veoma je važna. Ljudi dok govore i razmenjuju neke sadžaje, uvek imaju u sebi svoj „unutrašnji glas“, koji ne izgovaraju pre drugima.Ovaj „unutrašnji glas“ u nama najčešće nosi i naše najjače,autentične poruke. Od učesnika sociodrame se traži da predstave i verbalizuju svoj „unutrašnji glas“.Primena tehnike ogledanja, pomaže protagonistima da vide sebe u odredjenim socijalnim situacijama. Sociodrama može pomoći ljudima da  vide sebe u svojim potencijalini životinim ulogama i  omogućiti im kroz primenu mnogih tehnika da istraže da li mogu biti ono što misle da mogu, ali i suprotno da li zapravo mogu biti ono što misle da ne mogu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s