O političkoj psihopatologiji

Piše: Zvonko Džokić

 

Zašto?

Provokacija ovakvom tekstu proizilazi iz svakodnevnog suočavanja sa konstantnom prisutnošću dva globalna, brzo rastuća, izrazito uticajna, već van kontrole zdravog razuma i krajnje razarajuća fenomena koji okružuju savremenog čoveka. Oni dovode njegov život u krajnje neprijatnu poziciju sve težeg preživljavanja u sadašnjosti i ujedno vode ka neizvesnoj budućnosti opstanka prirodne datosti ljudske rase u budućnosti.

Fenomenologija

Prvi fenomen je zaprepašćujuće očigledan, već nimalo skriven, uticaj potilike i političara na devastiranje najbitnijih, fundamentalnih za opstanak, resursa na planeti Zemlji. Radi se o duboko zašlom i posvuda razvijenom procesu razaranja prirodnih, ljudskih, materijalnih i nematerijalnih vrednosti sa neprocenjivim značenjem i nenadoknadivim posledicama. Svedoci smo da, iz dana u dan, takav katastrofalan proces ubrzano teče i ulazi u već nekontrolisani destruktivni tok. Politika služi tome kao besprekorno uigran mehanizam, a političari kao savršeno poslušne alatke i uigrani akteri u ulogama savremenih lakeja jahačima Apokalipse!

Drugi i krajnje zastrašujući fenomen je nedostatak konkretne i suštinske reakcije postojećih stručnih institucija, visoko etabliranih organa i formalno odgovornih pojedinaca koji su zaduženi da brane humane i prirodne vrednosti. To su oni koji su pozvani i zaduženi, usput najčešće statusno okorišćeni velikim privilegijama za takvu ulogu, da služe odbrani, zaštiti i razvoju zdravlja, a ujedno i održavanju i unapređenju normalnog života u civilizovanim zajednicama. Odnosno, da upregnu sve svoje snage u cilju odbrane humanih i prirodnih vrednosti od savremenog (neo)divljaštva i ludila koje se iz minuta u minut, neverovatno ubrzano već, odvija svuda oko nas!

Tekst koji sledi je usmeren ka analizi prvog fenomena. Analiza drugog fenomena je već data u nekim od prethodnih sadržaja na ovom blogu, a ponajviše u tekstu „Mutanti i monstrumi – prilog savremenoj djagnostici poremećaja ličnosti“.

Pitanja koja traže odgovore

Kakva je uloga politike i političara u ovom, duboko deluzivnom procesu?

Da li ličnosti koje postaju političari sadrže genuine psihopatološke formacije u sebi, koje ih selektuju za izbor ovakvih uloga?

Ako ih sadrže, koje su i kako se razvijaju?

Koja je specifika grupne dinamike u procesu političke psohopatologije?

Šta je generator takvom procesu, kako se održava i sa kojim ciljem?

Kakve su prespektive sadašnjem matriksu?

Razvoj

Pomenuti destruktivni proces je prisutan već odavno, a postao je vidljiv još pre nekoliko decenija. Socijalna psihijatrija je pokušala, kao odgovor na pojave ovakve društvene psihopatologije, da razvije svoje znanje i moći krajem dvadesetog veka. Prelaskom u treći milenijum, nečujno je „nestala“ iz javnosti ova grana nauke, pretvorivši se u pseudonaučnog mutanta…!? Time je nestalo i znanje koje je sticano u prethodnom periodu. Izuzetno važna saznanja poništena su savremenim tehnikama spinovanja i ubacivanjem (kvazi)“ekspertskih“ tumačenja, a zatim je veo tame i tišine pokrio ovu oblast. Kao i oblast socijalne patologije.

Nešto se i zbog nečega desilo, zbog nekih, služeći nečemu, možda? A, možda i ne…?

Zatim je zavladala naučna praznina nereagovnja, vakuum u atmosferi slugerijanskog naučnog slepila tipa „očiju široko zatvorenih“, stava koji se do dana današnjeg održava medijskim lažima (postistinama), selekcijom pogrešnih kadrova i defektnim obrazovanjem.

Tekst

Tekst koji sledi je zasnovan na dokazanoj kliničkoj metodologiji, kao što bi trebalo da bude i svaki tekst na ovu temu. To je i jedini adekvatni pristup, ukoliko se želi potražiti i naći rešenje, savremenoj društvenoj, a u osnovi globalističkoj (korporativnoj), psihopatološkoj fenomenologiji koja nas sve više guši. Nalik magli, zagađenju, požarima, poplavama, ratovima, birokratskom i finansijskom totalitarizmu koji svi zajedno konstantno vrše nasilje nad nemoćnim i slobodnim ljudima u savremenom tzv. „demokratskom“ svetu, odnosno globalnom i (neoliberalnom) robovlasnički usmerenom ljudskom matriksu.

Zašto „klinički“?

Klinički pristup je jedini koji poseduje kapacitet da omogući pravilno i dubinsko sticanje uvida u sveprisutni poremećaj, izborom kombinacije proverenih psihijatrijskih, kliničkopsiholoških, psihoanalitički orijentisanih i sociodinamskih znanja i procedura sticanja procene. Naravno, sve to je usmereno ka cilju postavljanja tačne i završne dijagnoze. Kao što treba… A, tačna dijagnoza je pola terapije, odavno dokazana vrednost u kliničkom radu! Ukoliko se želi sprovesti adekvatna terapija do isceljenja, naravno.

Inače, tekst je napisan 2009. Objavljen je 2011. u knjizi eseja o društvenoj psihopatologiji „Replikanti i društvo“ (Službeni Glasnik). Smatram da je sada još aktuelniji u odnosu na vreme kada se pojavio. Tada je čitaocima delovao prilično zatrašujuće (skoro svi u odbranu i zaštitu svojih nejakih ili korumpiranih Ega!?) i nekako futuristički (granični odbrambeni manevar, prim.aut.).

Da li je došlo vreme za suočavanje sa realnošću. Ili, još uvek nije? Ili, možda, nije sve to baš tako…?

Na ovo poslednje, mala napomena! Ukoliko odbrana sačinjena izbegavanjem suočavanja sa realnošću i držanjem do stava „ne“ (negacija i pokušaj poništenja istine o realnosti, prim. aut.) produži dalje, onda sledeći koraci su prinuda ulaska u regresivnije odbrane tipa rascepa shizofrenog tipa ili odlaska na put bez povratka u neki vid mutacije!

Postmoderna

A, što da ne probamo i to…? Da vidimo kako izgleda!? Uostalom, uvek uspemo da nađemo neko opravdanje, koncept koji lepo objašnjava naše bekstvo od suočavanja sa realnošću, zar ne!? Isto tako, što da se mučimo? Da ostavimo, kao i do sada, drugima da misle i odlučuju. Pa, zna se već da za ideale ginu budale…!

 

SAVREMENA POLITIČKA PSIHOPATOLOGIJA

Zvonko Džokić, 2009

          „Mržnja je kao relacija prema objektu starija od ljubavi, ona izvire iz prapočetnog odbijanja spoljašnjeg sveta iz koga dotiču nadražaji, odbijanja koje vrši narcističko Ja. Kao izraz objektima izazvane reakcije neprijatnosti, ona uvek ostaje u bliskom odnosu sa nagonima samoodržanja tako da Ja-nagoni i seksualni nagoni mogu lako dospeti u suprotnost koja ponavlja suprotnost mržnje i ljubavi. Kada Ja-nagoni vladaju seksualnom funkcijom, kao što je slučaj na stadijumu sadističko-analne organizacije, onda oni i nagonskome cilju udeljuju karaktere mržnje.“

Zigmund Frojd, „Nagoni i njihove sudbine“, 1915

Uvod

Povod ovakvom tipu studije pod naslovom „Savremena politička psihopatologija“ su fenomeni koje proizvodi svetska politika. Oni direktno utiču, na patološki način, na razvoj ljudske civilizacije i njenu budućnost. Patološki uticaj socijalnog artefakta nazvanog „politika“ odigrava se vekovima unazad u ljudskim zajednicama, da bi postao svetski dominantna socijalna patologija u poslednjem veku, posebno u prethodne dve decenije.

Krajnje je vreme da se konstatuje da iza fenomena koji dovode u pitanje celokupnu ljudsku i planetarnu egzistenciju, čineći ogromne štete nad normalnošću i prirodom, stoje odluke koje donose određene grupe ljudi koje se regrutuju u politici, kao i njima nadređene i podređene ljudske grupacije. To znači da te odluke, kao „produkt“ nečije individualne i grupne psihologije i psihopatologije, treba da se podvedu pod naučnu kontrolu, pre svega psihijatrijsku i dubinsko psihološku. I to pre nego što štete postanu nenadoknadive.

Politika je samo platforma preko koje deluju određene individue i grupe stvarajući ciljani društveni „mentalni matriks“, preko koga se dalje vrši neprikosnovena manipulacija glavnim ljudskim i prirodnim resursima. U službi zla, na žalost.  U ovom trenutku, isto tako, možemo konstatovati da je većina društvenih zajednica na planeti Zemlji pretvorena u prave „psihijatrijske pacijente“. Oni služe cilju zloupotrebe, od strane patološkog mentalnog matriksa, odnosno za zadovoljavanje protivprirodnih poriva koje imaju stvaraoci i čuvari ovog sistema.

Nagonski aspekti

Da bi analizirali nagonske aspekte politike, najbolje bi bilo da krenemo od „potrebe za moći“. Potrebu za moć možemo za ovu priliku početno da odredimo kao psihološki potencijal motivacijskog tipa, koji se stvara u čoveku u određenim momentima kontinuuma njegovog psihičkog funkcionisanja. Ona se zatim kod „normalnih ljudi“ zamenjuje drugim formama zadovoljenja nagonskih potreba, čiji jedan od derivata je uostalom i ova potreba.

Kod određene vrste ljudi ovakva mentalna pozicija postaje „tačka fiksacije“ nagonskih pulzija. Veliki procenat ljudi opsednutih ovakvim, inače najčešće nesvesnim za njih i okolinu, fiksacijama se usmerava, regrutuje i opredeljuje za socijalnu formu koju nazivamo političar. Da bi stekli precizniji uvid u nagonsku podlogu ove potrebe i kakve mehanizme ona sadrži, treba da iskoristimo parametre preko kojih se uobičajeno detektuje i prepoznaje nagonsko dejstvo. To su „ciljevi“ i „objekti“ koje biraju ljudi fiksirani na mentalnom nivou „potrebe za moći“.

Ciljevi preko kojih se zadovoljava nagon pri dominaciji ove mentalne fiksacije možemo veoma brzo i lako da prepoznamo, opservirajući određena iskustva u toku razvoja civilizacije do danas. Ona se uglavnom svode na akcije pomoću kojih treba da se dostigne ključno stanje osigurane vladavine nad drugima, zbog korišćenja važnih resursa. To znači da je cilj osvajanje i posedovanje tuđih personalnih fizičkih ili psihičkih resursa, kao i postojećih imovinsko-materijalnih bogatstava. Pri tome je posebno uočljivo atakiranje za osvajanje i posedovanje ljudskih duhovnih resursa, kao što su vera, ljubav, kreativnost, dobronamernost itd. Dominacija podrazumeva i kreiranje dopunskih sredstava i procedura za obezbeđivanje kontrole nad osvojenim živim i neživim bogatstvom. Tu su na prvom mestu mediji preko kojih se obavlja mentalna kontrola nad drugima, a ujedno se demonstrira i moć preko „vidljivih dokaza“ .

Objekti preko kojih se realizuju ovakvi neprirodni nagonski ciljevi predstavljaju isključivo ljudi. Preko vladavine i kontrolom nad njima ostvaruju se potom druge, najčešće materijalne i razne propratne „koristi“ u ovom duboko patološkom nagonskom pražnjenju. Ovakvi nagonski prenosi predstavljaju u biti socijalno zamenske relacije koje se baziraju na kanibalsko – incestuoznim potrebama. Odatle su prepoznatljivi i često prisutni kastrativni (kažnjavajući) sadističko-mazohistički modeli ponašanja koje ovakve individue pretpostavljaju u relacijama sa ostalim „potčinjenima“. To je i osnova njihove uglavnom inverzne i perverzne seksualnosti.

Sve ovo upućuje na teške analne fiksacije libida, što pojačava i učvršćuje kompulsivno-repetitivnu potrebu za kontrolom (konstipacija, potreba za „držanjem u čmaru“ drugog) i ujedno sadrži infantilno (regresivno) „precenjivanje fecesa (izmeta)“, što se dalje u životu prenosi (transfer) na značaj novca i predstavlja osnovu fenomena „zlatnog teleta“. Na ovakvoj patološkoj platformi stvorene su i aktuelne ideje samonaznačenih potencijalnih (još uvek vešto sakrivenih) vladara sveta za uspostavljanje monetarnog totalitarizma. Obe nagonske fiksacije su ujedno i osnova na kojoj izrasta sumanuti omnipotentni (svemoćni) doživljaj samog sebe, kao i megalomansko ponašanje. Tu je mesto i psihoanalitičkom tumačenju „blizanačkog“ odnosa između ekonomije i politike, tačnije fiksacija ljudi koji se regrutuju u ovim sferama zbog sličnih nagonskih fiksacija.

Pokraj analnih fiksacija, u psihopatološkom svetu ovih individua prepliću se i nerazrešene edipalne i oralne pozicije. Kastrativni strahovi pomešani sa oralnim agresivnim pulzijama, pri stvaranju konfliktnih relacija sa okolinom, podstiču ovakve ličnosti na ispoljavanje tendencija za „raskidanjem-komadanjem“ i „sasecanjem“ drugih. Ljudi sa suprotne strane se najčešće doživljavju kao protivnici a ne kao sagovornici ili, pak, kao potencijalni saradnici i partneri. Oni, skoro po pravilu, opažaju ostale kao neprijatelje-konkurente i kao takve ih postavljaju za opravdani (patološkom logikom) cilj njihove mržnje i potrebe za uništavanjem.

Kao zaključak može da se izvede to da kod ovakvih individua nije uspešno završen proces nagonskog sazrevanja, koji za najviši stadijum pretpostavlja „genitalni primat“, odnosno genitalnu organizaciju ličnosti. Inače, psihoanaliza je odavno nepobitno dokazala da stabilizacijom genitalnog nivoa razvoja ličnost postaje sposobna da izgradi kvalitetno Super ego i da transponuje nagonsku energiju u socijalno korisnu formu, preko mehanizma nazvanog „sublimacija“.

Ego psihologija

Metapsihološki (psihoanalitički) aspekti ovako stvorene motivacije (potrebe za moći) upućuju na korišćenje i realizaciju odbrambenih mehanizama tipa: inflacija ega (patološka megalomanija), rascep u cilju odvajanja sopstvenog „lošeg objekta“ i njegova projekcija na druge (odatle i spremnost za agresiju i proganjanje u nekoj naprednijoj fazi – zbog održavanja „idealnog Ja“), projektivna identifikacija, reaktivne formacije (sa čestim „fantastičnim idejama“ i paranoidnim interpretacijama), okretanje u suprotno, transferne psihoze (psihička dekompenzacija prilikom pokušaja prenosa sopstvene agresije i incestuoznih poriva na „objekte od važnosti“), dramatizacija (sa ciljem zavođenja ili psihološkog zastrašivanja- terora), negacija i poništavanje (obezbeđivanje stanja slepila za određene delove realnosti), kao i povremene regresije (u cilju izbegavanja odgvornosti ili kazne). Posebno mesto u ovoj grupi zauzima mehanizam nazvan „inverzija sa agresorom“, koji je postao dominantan model regrutacije i potka umrežavanja savremenih mutantskih (vidi dalje o strukturi ličnosti) klonova u sistemima takozvane „državne administracije“, kao i monstrumskih klonova u militantno-bezbednosnim frakcijama.

U okviru specifičnih ispoljavanja ego funkcija možemo da primetimo, saglasno prethodno opisanim mehanizmima odbrane, još i: distorziju funkcije testiranja realnosti (sagledavanje i procena realnosti koja odgovara isključivo sopstvenim ciljevima), nejasne ego-granice ka unutra i spolja, „inverzni super ego“[1] koji gratifikuje narcistične ali i krajnje destruktivne (homicidne, incestuozne, kanibalističke i druge antiprirodne) postupke uperene ka ciljnim objektima, kao i parcijalnu sintetičku funkciju ega sklonu privremenom disocijativnom poremećaju, u službi „principa zadovoljstva“.

Struktura ličnosti

Generalno, strukturu ličnosti koja učestvuje u kreiranju i održavanju savremene političke psihopatologije možemo slobodno da nazovemo „mutantskom“ ili „monstrumskom“. Ovi izrazi izgledaju kao najpodesniji zbog činjenice da klinička analiza njihovih crta ličnosti ukazuje na „toksičnu mešavinu“  sačinjenu od kombinacije spektra crta ličnosti koje mogu da se nađu u različitim psihijatrijskim nozološkim formama podvedenim pod „poremećaje strukture ličnosti“ i „psihopatske poremećaje“.

Tako, profil mutanta iz ove oblasti sadrži karakteristike mešavine patoloških crta ličnosti koje su tipa narcističnog poremećaja, ali istovremeno i histrioničnog, šizoidnog, paranoidnog, pasivno-zavisnog i antisocijalnog poremećaja ličnosti. I sve to je dodatno začinjeno svakodnevnom fluidno-kaleidoskopskom, kameleonskom dinamikom preobražaja u pojavnosti ovakvih osobenosti, kao i njihovim fenomenološki kontinuiranim „prelivanjem“ jedne u drugu  prilikom odigravanja mediokritetskih, sado-mazo patoloških rituala u njihovim grupama. Sa kliničkog aspekta, ovo dalje upućuje na takozvani „sindrom difuzije identiteta“ koji je ujedno i glavna karakteristika teških strukturnih poremećaja ličnosti, koje klinička psihoanaliza prepoznaje pod nazivom „broken structures“. Ovakvi poremećaji po pravilu sadrže i nagonske kvalitete opisane u prethodnom poglavlju. Teže forme ovakvih poremećaja strukture ličnosti, koji u sebi nose krajnju destruktivnost, u ovom eseju ćemo nazivati „monstrumima“.

U vremenu sadašnjem ispostavlja se kao realna istina da ovakve strukture ličnosti  zaposedaju rukovodeća mesta u globalnoj civilizaciji danas. Zašto da je to tako?

Grupna dinamika

O ljudskoj potrebi da stvara i živi u grupi napisani su mnogi tekstovi i naučni radovi. Oni otkrivaju kompleksnost sila koje učestvuju u svim njenim fazama kao što su okupljanje, formiranje, normiranje, održavanje i rasturanje. Pri tome objašnjavaju fenomene koji se javljaju u različitim grupama i načine kako preko grupne organizacije članovi pojedinačno ostvaruju svoje svesne i nesvesne biološke, psihološke i socijalne interese. Isto tako otkrivaju i moć kojom grupa kao organizam utiče gradeći kontrolu nad pojedincem i okolinom.

Politika se uglavnom oslanja na silu upravljanja grupnom moći, razvijajući usput psihopatološki grupni matriks i grupni proces. Psihopatološki matriks je neminovna posledica nastojanja ostvarivanja političkih ciljeva, koji su isključivo usmereni ka preuzimanju vlasti. A vlast, konačno, podrazumeva uspostavljanje kontrole nad što je moguće više resursa i bogatstava, zbog njihovog korišćenja saglasno sopstvenim potrebama i zamislima. Opravdanje ovakvoj tendenciji politička grupa pokušava da obezbedi nametanjem patološkog odbrambenog mehanizma nazvanog „projektivna identifikacija“, odnosno sloganom tipa „u ime zajednice“ (…nacije, države, bezbednosti, ideje…). Time se protežira namera da se zajednica uključi u patološki sistem koji bi trebalo da se doživi kao genuino svoj. Masa se pri tome stalno bombarduje na mentalnom i materijalnom planu putem različitih sredstava, da bi prihvatila manipulaciju kao istinu. Tako se ostvaruje prvi i najvažniji cilj, da se osvoje ljudski resursi i da se dalje vlada njima, a zatim neometano i materijalnim bogatstvima.

Konkurentske političke i druge ciljne grupe, kao i pojedinci, tretiraju se još regresivnijim mehanizmima odbrane tipa rascepa i projekcije. Preciznije, svi „loši objekti“ se projektuju na njih u području javne svesti sa krajnjim ciljem obezvređivanja u očima mase, do nivoa iznalaženja mogućnosti eliminacije odstranjivanjem ili uništavanjem. Time se podstiču podele i mržnja između članova zajednice, a ovakva konfliktna platforma još više učvršćuje uticaj na pojedince pretećim pritiskom da se odrede putem mehanizma„…ili si sa nama, ili si protiv nas…“. Tako politika postaje instrument kojim se instalira shizo-paranoidna pozicija u društvu. Svoje podanike određena politička grupa uvodi u psihičko stanje „folie a deux“, dok protivnici postaju „proganjajući objekti“ kojima treba uzvratiti agresijom. Nametnuto ludilo je savršen mehanizam kontrole nad zajednicom koji ujedno omogućava otvaranje vrata sistemskom ostvarivanju ciljeva.

Isti patološki grupni proces može da se uoči i u bazičnim konstelacijama samih političkih grupa/grupacija. Logično, zato što odatle izvire i matriks koji se dalje nasilno prenosi na okolinu. Odnosi u političkim partijama i grupacijama moći koji stoje iza njih uglavnom su oformljeni na paranoičnom osovinama sistematiziranja odnosa, uz prateće mesijanske ideje i ideje svemoći u odnosu na sebe same koje iracionalno, ali i krajnje snažno, upumpavaju vrednost i nužnu harizmu ovakvom sistemu. Poslušni članovi prerastaju u mediokritetsku masu koja sopstveni razvoj vidi u predavanju mehanizmima korupcije, ili pak u prihvatanju sopstvenog obezličenja kao modela preživljavanja. Kako i da je, oba modela nose sa sobom tendenciju zatvarnja puta ka ostvarivanju autentičnosti, kreativnosti, iskrenosti i vere u dobro i u vladavinu istine. To povratno donosi duboka potiskivanja, nezadovoljstvo i potencijal razvijanja snažne zavisti ka autentičnim i kreativnim ličnostima. Etiketirani, s druge strane pak, proglašeni neprijateljima sistema postaju meta zastrašivanja, progona, oduzumanja i egzekucija. Kod poslušnih se mržnja učvršćava u vidu otpora ka pozitivnim promenama, a kod etiketiranih kao reaktivna formacija na nepravdu i maltretiranje. Na taj način psihopatološki shizo-paranoidni grupni proces postaje samoodrživ.

„Rame uz rame“ sa njima formiraju se druge grupe koje, podzemno (kriminalci, ubice i sl.) ili nadzemno (banke, mediji, agencije i sl.) demonstriraju silu grupe moćnika preko obmana, uslovljavanja, uterivanja strahova, proganjanja, prisile i egzekucija. Ove grupe se baziraju isto tako na psihopatološkim modelima prilikom planiranja, selekcije kadrova i sprovođenja planiranih akcija. Ekstremi ovih modela mogu da se otkriju i prepoznaju kod humanoida-monstruma koji izvršavaju ratne i praravojne zločine po narudžbini moćnika. Preko takvih zločina generišu se posttraumatske „slomljene strukture“ ličnosti koje mogu, gle paradoksa, u toku života od žrtava da prerastu u naredne „pse horora“. Na taj način psihopatološki i društveno devijantni ciklus se dalje širi i preplavljuje savremeni svet novom vrstom civilizacije, krajnje destruktivnom i bizarnom.

Pomoću takve regresije vraćamo se na početak, ka mržnji kao primarnoj reakciji čoveka na okolinu i na sadističko-analnu fiksaciju libida. Dominantna igra „nasilnik-žrtva“ u ovako skrojenim grupama i društvima, preko principa „cilj opravdava sredstva“ pretvara se lako u bizarnu libidnu realizaciju. Članovi uživaju u prisustvu stvaranja boli i u igrama simboličnog ili istinskog ubijanja ljudi. Grupa se uvlači u saučesništvo i sladostrašće prilikom vršenja obreda (konkretnih ili simboličnih) nasilne kastracije (atak na zdravi genitalni princip), homicida, incesta i kanibalizma. Time politika može da dostigne jasni nivo satanističkog rituala koji ujedno postaje dominantna vrednost u duboko poremećenoj zajednici ljudskih bića. Osnovni totemi i tabui na kojima počiva zdravo društvo (vidi „Totem i tabu“, Z.Frojd) putem političkih prisila sve češće bivaju zamenjeni perverznim, inverznim, bizarnim i destruktivnim pravilima.

Javni odnosi

Odavno, kroz istoriju ljudske civilizacije, uspešno je instalirana i široko prihvaćena, a ujedno nelogična i nenormalna, teza da je „politika kurva“. Ta teza predstavlja snažnu platformu za instaliranje shizofrene „double bind“ komunikacije, koju politika može slobodno da propagira za sebe i sprovodi u odnosima sa okolinom, u svim društvima do danas. Time postaje potpuno etablirana (legitimna) pozicija da normalnost ne može stati na put regresivnim i perverznim tendencijama koje će se pojaviti tokom borbe za vlast. Isto tako, time je dozvoljena vladavina „patološke laži“ (pseudologia fantastica), odnosno da to što se obeća ne mora da se ostvari. Odgovornost odraslog (oca) je suspendovana, a vrata infantilnoj i nekažnjenoj neodgovornosti, kao sili regresivne svemoći (omnipotencije), postaju širom otvorena. U isto vreme od ostalih, nad kojima se vlada, se traži potpuna odgovornost. Tako se uspešno završava shizo-paranoidni porjekat osvajanja moći: „Sve za nas, a kazna i progon za vas!“. Pojedinac je ulovljen u pseudoreligioznu zamku nužnosti žrtve, politički vešto prevedenu u privid da se on suprotstavlja sistemu koji je pravedan i skrojen za njega…

I tu je mesto sredstvima za kreiranje javne svesti, da održavaju ovakav komunikacijski sistem preko stalnog ponavljanja starih i iznalaženja novih „dokaza“ o vrednostima koje treba da potvrde istinitost lažne slike o borbi između dobra i zla. U isto vreme oni služe za ismevanje, izolaciju, suđenje, progon i javnu egzekuciju nosilaca drugačije svesti. Kreiraju slike po narudžbini moćnika putem usavršenih modela manipulacije informacijama, kojima bombarduju percepcije ljudi sa ciljem stvaranja željenih memorija u njihovim mozgovima, da bi se dalje vladalo njihovim ponašanjem „po meri“.

Ludilo moći zahteva bespogovornu poslušnost, a ne polemiku, razmenu ideja i kreativnost. Čak i nauka mora da bude podvedena pod kontrolu, da ne bi sudila ludilu ili pak onemogućila realizaciju interesa. Džordž Orvel je još davno najavio dolazak novog sveta mentalnog progona i ropstva, a u međuvremenu postali su vidljivi bezbrojni dokazi i svedočanstva o postojanju patološkog mentalnog matriksa.

Masa

Tokom poslednjih nekoliko decenija masu je potpuno progutala ideja o „zlatnom teletu“. Shodno tome, ona se pretvorila u adaptirani resurs za korišćenje i vladanje preko njenog usmeravanja ka analno-zamenskim objektima u vidu novca, pre svega, i podjednako tome ka idejama sticanja lične moći posedovanjem materijalno-imovinskih sredstava. Tako ona simbolično, i regresivno, otelotvoruje crevo u čijoj se mračnoj praznini stvaraju klonovi za reprodukciju određenih uloga i tendencija, putem mehanizma identifikacije sa onima „odozgo“. Da bi, nakon doživljenog neuspeha ili kratkotrajnog uspeha pojedinaca u pokušaju da se dostigne iluzija sopstvene moći i bogatstva, ponovo vratili u tu istu prazninu, zagađujući dalje okolinu svojim izvitoperenim navikama. Ratovi, nasilja, zloupotrebe, prevare, ubistva  i ostale ljudske nesreće su u službi daljeg regrutovanja/kloniranja mase preko izazivanja boli i traume, da bi se poredak „mržnja vlada posvuda“ održao. Masi ostaje da preko potrošnje, alkohola, droga, promiskuiteta, brze hrane, kao i putem euforičnog učešća i navijanja u strogo kontrolisanim igrama dostigne kratkotrajnu i lažnu formu sreće.

Genetika

Posmatrajući sa genetskog aspekta psihoanalitičke metapsihologije, izvor političke psihopatologije treba tražiti duboko u podlozi od koje se ona rađa.

Na taj način istražujući, možemo da vidimo da je politički matriks samo „cvet“ koji izrasta na podlozi koju iz pozadine stvara inteligentniji, ali i morbidniji um. Mentalni matriks koji stoji iza političkog sitema, koji je samo relej i sredstvo za postizanje cilja, je mračan, bolestan i agresivan. To je monstruozni um-tvorac koji slavi zavist, mržnju, bol, ponižavanje i uništavanje. On pokušava da na svaki mogući način ubije veru u dobro i uzvišeno, u iskrenost, ljubav i solidarnost među ljudima. Za ovakav um postoji samo kontrola nad moći, novcem i vlašću nad drugima. Nesvesna i duboko regresivna, analna, fiksacija i tendencija ovog patološkog mentalnog supstrata je uvlačenje sveta u mrak velikog creva, da bi ga akumulisao i kontrolisao, a zatim da bi ga samleo i izbacio kao izmet tada kada bude osetio iracionalnu moć koju stvara takav regresivni manevar. Svet na kraju ostaje jedino u formi đubreta, vođen manevrima monstruznog uma. Tako Tanatos pobeđuje Eros, završavajući večnu borbu ništavilom. Politika je samo dečja igra u odnosu na ovakvu monstruoznu psihopatologiju.

Kod istraživanja patogeneze uvek je važno da se dođe do konkretnih uzročnika, tačnije do nalaženja parametara koji će dovesti do uvida u to od kojih elemenata se gradi i kako se održava ovaj mentalni matriks. U sadašnjem trenutku možemo sa sigurnošću da konstatujemo da „um-monstrum“ grade konkretni ljudi, koji više liče na humanoide sa izraženom devijantnim crtama ličnosti, ponajviše paranoičnog i shizoidnog tipa. Dalje se izgradnja patološkog matriksa učvršćava preko organizovanja poslušnih i ekstremno hijerarhijski postavljenih, suštinski komandnih grupa. Te grupe očigledno sadrže i magijsko-sektaške karakteristike pseudoreligioznih institucija, gde se lojalnost održava zastrašivanjem i jačanjem sadističko-mazohističko-kanibalističkih fiksacija putem izvođenja u osnovi satanističkih rituala.

Takve ličnosti poseduju teške poremećaje stečene u toku svog psihičkog razvoja. Izvesno je da se začinju i rastu u porodicama i okruženjima stvorenim bez prave ljubavi, već na patološkoj osnovi. Kod njih se mržnja, kao dominantno primarno emocionalno iskustvo, stvara i održava od samog rađanja. Ona je rezultat frustracija koje dolaze iz odnosa „roditeljskih objekata“ ka njima, kojim se izazivaju doživjaji tipa nevoljenosti, odbačenosti, emocionalne hladnoće, distanciranosti, uslovljenosti, boli, prinude, zloupotrebe, nasilja, bolesne kompetitivnosti itd. Ovo podrazumeva i usmeravanje ka učešću u beskompromisnim igrama, gde se usputno razvija uživanje u tuđoj boli, nesreći i uništavanju. Neprijateljski stav prema okolini time biva zacementiran, a na ovakav način formirane ličnosti postaju odličan medij za izleganje novog uma-monstruma.

Perspektive

Kuda će nas odvesti mržnja, koja se momentalno uspešno širi i učvršćuje svoju vladavinu nad civilizacijom putem stvaranja jedinki, grupa i mase nesrećnih ljudi u svetu, mehanizmima političke psihipatologije? Da li dominacija političke psihopatologije u današnjem svetu označava i konačnu pobedu ludila nad zdravim razumom?

Istini za volju, u ovom trenutku treba da se podsetimo i na činjenicu da priroda redovno daruje ljudski rod malim, ali pristojnim procentom istinskih stvaraoca. Isto tako, na sreću, postoje i ljudi sa očuvanim psihičkim strukturama, čija se razmišljanja i odluke baziraju na čvrstim etičkim normama, znanju i zdravom razumu. Zbog trenutne dominacije politike u kreiranju i vođenju „javne svesti“, stavovi ovakvih pojedinaca i grupa najčešće ostaju neprepoznati i nepravilno tumačeni, anatemisani, ignorisani ili proganjani i etiketirni kao neprihvatljivi odnosno neprijateljski. Oni su uglavnom usamljeni i podjednako odbačeni od obe izmutirane strane, i od mase i od političkih grupacija. Paradoksalno ali sveprisutno, u toku života postaju etiketirani kao „nepodobni“ ili „čudni“, i to od strane ovakvog opšteg patološkog matriksa!?

Međutim, ti pojedinci su jedina realna snaga koja je sposobna da izgradi grupnu platformu na kojoj može da se ostvari dominacija principa ljubavi, znanja, kreativnosti i reda, a samim tim i prosperitet u ljudskoj zajednici. Oni su ti pravi „odabrani“ koji su sposobni da omoguće produkciju sreće, zdravlja i napretka ljudskom rodu. Ostaje dalje da se vidi da li i kuda će biti usmerena njihova energija. Oni su i jedinstvena, poslednja brana ka mutantstvu i monstrumstvu u savremenom svetu. Još uvek dugo putuju kroz proces prepoznavanja sveta i svoje uloge u njemu, nesvesni misije koju nose u sebi. Ipak, čini se da se njihova svest budi, a po svemu sudeći i da se saznajno ubrzava u periodu približavanja mogućem katastrofalnom ishodu po ljudsku budućnost. Preostaje im da oslobode svoju spontanost i kreativnost za iznalaženje rešenja problema koje će susretati na svom putu.

Univerzum, Eros i inteligencija su glavni resursi koji su na njihovoj strani i od kojih oni treba da crpe svoju snagu. Nauka je pravo sredstvo pomoću koga mogu da se iskoriste ovi resursi. Sve ovo podržano zdravom spiritualnošću, kreativnošću i moćima komunikacije predstavlja izvor novog ljudskog matriksa koji treba da zameni postojeći, u istinskom spoju sa prirodom. Tada samo treba istrajati na principu da se odluke sprovode do kraja…

S obzirom na neograničene mogućnosti koje se nude, ostaje da se najpre prevaziđe glavna prepreka, a to je informativno-komunikacijski lavirint. Njega obezbeđuje analno-proganjajući sistem koji je projektovan i do sada uspešno izveden od strane uma-monstruma. Odatle možda i treba da se krene ka pronalaženju konkretnog rešenja zadatka: Kako to što uništava da se izoluje i zatvori u reciklirajući krug? Cilj bi bio da se „crevo“ usmeri ka tome da funkcioniše jedino u sopstvenoj crnoj jami, u sopstvenom „paviljonu…“. To bi bio i logični kraj za one koji uporno getoiziraju svet da bi ga terorisali.

Za početak je nužno precizno koristiti dokazane naučne psihjatrijske i dubinsko psihološke instrumente za razgraničavanje nezdravih jedinki i društvenih sistema od zdravih. Uostalom, to je bio i glavni povod za pisanje jednog ovakvog teksta, da se da doprinos novom putu…

Zaključak

Savremena politika je sistem koji se stvara i održava preko selektovanja i regrutovanja specifičnih psiholoških struktura ličnosti, upregnutih u borbu za moć. Analiza njihovih nagonskih fiksacija, karakteristika struktura ličnosti, grupne dinamike i metapsiholoških konstelacija ukazuje na postojanje ozbiljnih i teških poremećaja u svim bitnim aspektima. Genetska analiza upućuje na pozadinske fromacije koje konstruišu, između ostalog, i ovaj patološki matriks. Analiza razvojnih fiksacija prisutnih u emocionalnim konstelacijama savremene političke psihopatologije dokazuje dominaciju principa mržnje i smrti nad principima ljubavi i saživota. Savremena politička psihopatologija ovim postaje globalni problem najvišeg ranga za budućnost ljudske zajednice, a perspektivno i za sveukupni opstanak na planeti Zemlji.

[1] Vidi više o ovome u mojoj knjizi „Kreativni proces i psihoanaliza“ – u eseju „Perspektive“, Dereta, 2007

One thought on “O političkoj psihopatologiji

  1. Retko dobijam inspiraciju da komentarisem tekstove, ali sam ovim tekstom potaknut. Rec je o suštinskom i višeslojnom promišljanu savremenog društva i fenomena političkog. Specifičnost pristupa i razmatranja navedenog fenomena i suštinska analiza društvene patologije je danas više nego potrebna i, rekao bih, suštinska. Ova suština redovno izmiče politikolozima, pravnicima, sociolozima i drugim ekspertima iz oblasti društveno-humanističkih nauka koji plediraju da razumeju i objasne savremeno društvo. Svi oni u osnovi naučnih istraživanja polaze od prirode čoveka (liberali, realisti …) ali se prema njoj određuju jednoznačno i nekonzistentno.
    Upravo ovaj tekst daje uzročno-posledične veze između ljudske prirode i društvenih okolnosti u kojima egzistiramo, takozvana postmoderna.
    Pored nesumnjive teorijske (bazične) vrednosti, ovaj tekst ukazuje i na praktične korake koji su neophodni kako bi „dijagnostikovali“ probleme i stvorili uslove za „lečenje“.
    Iako na prvi pogled deluje previše „mračno“, to je jedini način da se ide pravim putem društvenog (a time i ličnog) prosperiteta i sreće, jer društvo se, kao zajednica, formira da bi njegovi pripadnici zadovoljili svoje interese.
    Ćovek ne može da se otme utisku da bi ovaj tekst trebalo da pročitaju svi ljudi koji sebi laskaju da su misleći, kao i oni koji koji sebe nazivaju elitom.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s