Kriza srednjih godina

Piše: Jasna Veljković

Svaki čovek  se u jednom trenutku sopstvenog života suočava se sa svojom bazičnom usamljenošću i to je prilika svojevrstan susret sa samim sobom.

Prethodno se sa tim osećanjem mnogo puta tokom svog odrastanja sretnemo,ali ga ne prepoznamo, jer nemamo dovoljno kontakta sa samim sobom. Sazrevanjem doživljaj sebe u sebi se menja, te i doživljaj usamljenosti postaje drugačiji. Ta usamljenost ne mora da podrazumeva to da je  čovek sam, izolovan, bez socijalnih kontakata, prijatelja, partnera…U srednjim godinama ljudi samim  životnim okolnostima bivaju konfrontirani sa: samim sobom, sopstvenim mogućnostima i nemogućnostima…

• Sa time šta smo dotle radili
• Šta nosmo uradili, a mogli smo
• Šta smo dobili
• Šta smo izgubili
• Gde smo pogrešili
• Šta nismo ostvarili, jer nismo smeli …
• Koliko smo odgovorani za to šta smo mi danas
• Prestajemo da optužujemo druge za naše neuspehe
• Vraćamo se sebi, preslišavamo i shvatamo da smo prešli više nego pola životnog puta
• Dalji put je neizvestan ili nepotpuno izvestan
• Izvesan je samo završetak života, te da sedma-osma decenija i nisu tako daleko
• Lepota je prolazna
• Snaga takođe
• Ljudi nisu tako dobri kao što smo mislili da jesu, a nismo ni mi
• Deca nas napuštaju, roditelji umiru ili su već otišli….
• Gde sam tu ja, pita se čovek srednjih godina?

ŽIVOT DO SREDNJIH GODINA

Jedan mudar čovek, a zvao se Vilijam Šekspir rekao je da život traje sedam decenija, te da čovek na svoj životnoj sceni igra mnoge uloge. Tokom svog života promeni sedam pozornica, jer svaka decenija nosi potrebu za drugim scenama, drugim osobama, drukčijim ponašanjima i nosi drukčija osećanja. Mnogo kasnije čuveni psiholog Erik Erikson govori o životu kao razvoju, te se razvoj odvija dalje kroz prevazilaženje životnih kriza; ukoliko po godinama zađemo u naredno razdoblje, a ne rešimo probleme iz prethodne faze, dešavaju se zastoji u razvoju, te ćemo stati u našem životu i nećemo znati kuda dalje da krenemo.

Početak: najčešće smo sami u majčinoj utrobi i u tom zaštićenom okrilju rastemo devet meseci. Tada priroda učini da izađemo na ovaj svet: mali, nemoćni, bez razvijenih čula, sa malim brojem refleksnih radnji i uprtim ustima prema majčinoj dojci. U majčinoj utrobi smo jedno pomešano ja, fizički i telesno sa majkom, koja nas nosi u svome telu. Prvim krikom bebe koja dolazi na  svet dešava se prvo teško odvajanje. Proces odvajanja počinje od prvog trenutka našeg života i dešava se čitavog života. Prvi susret dva bliska bića dešava se na samom početku života, to je susret majke i deteta. Kvalitet ovog susreta u mnogome određuje budućnost malog čoveka i njegov odnos prema svetu. Ta potpuna privrženost u takvom obliku nikada više u životu se ne ponovi. I kao takva ne treba da se ponovi… Potpuna privrženost jeste fantazija mnogih ljudi, posebno onih koji tu vrstu  bliskosti koja im je bila potrebna nisu dobili onda kada su je trebali. Fantazija o bliskosti je često fantazija o simbiozi. Biti dvoje, a biti jedno. Bliskost nije simbioza, niti pretapanje jedne osobe u drugu. Bliskost podrazumeva jedno razumevanje i prihvatanje druge osobe, ali uz uzajamno poštovanje i poznavanje granica.

Kroz proces separacije i individuacije, sazreva naše ja. Simbiotske veze sa majkom u normalnom razvoju slabe i menjaju se drugim vidovima odnosa. Ukoliko simbioza postane fiksirani odnos, to ne dozvoljava normalan razvoj i sazrevanje naše ličnosti. Tada dobijamo zavisne ličnosti, nesposobne da prave i donose odluke u svome životu, nesigurne u sebe, koje kasnije imaju velikih teškoća ne samo u socijalnim i radnim odnosima, već i u sferi emocionalne komunikacije sa suprotnim polom.

Sa jedne strane, nema ništa na ovome svetu što može zameniti dobar odnos između majke i deteta. Sa druge strane, taj odnos je uvek veoma komplikovan i bremenit problemima, bez obzira na postojanje najlepših osećanja majke prema detetu. Izbalansirati taj odnos je veoma teško. Majka pruža detetu bezuslovnu ljubav, ali uloga majke uz to podrazumeva i  vaspitni deo.Vaspitni deo ne može biti bezuslovna ljubav, to je deo koji se tiče postavljanja uslova, granica, učenje ponašanja i, konačno, oblikovanje karaktera buduće osobe. U emotivnom životu deteta veoma važna je i uloga oca, koji često kasno stupa na scenu, prepuštajući malo dete ženi, govoreći da su to „ženska„ posla. Zapravo, na taj način gube i dete i otac, tu prvu bliskost, prvo poverenje i prvu ljubav koja je za kasniji odnos roditelj–dete od neprocenjivog značaja. Takodje za dete je od neprocenjivog značaja i dobar odnos roditeljskog para.

ODRASTANJE

To dete raste, koje odrasta u nekoj porodici, sa 6 godina polazi u školu i prolazi kroz prve ozbiljne krize, gde trazi svoje mesto u kolektivu, gde se bori za uspeh, postignuća, gde doživljava i prva iskustva malih neuspeha…. ili već tada ne ume ili ne sme da se bori, povlači se…zavisno od konfiguracije njegove ličnosti i već stečenih iskustava sa najvažnijim figurama iz svoga života, svojim roditeljima… Potom dolazi pubertet, pa turbulentna faza adolescencije, sa često pratećom adolsecentnom krizom. Ovde bi se trebao konačno definisati  identitet jedne osobe, koja sebi bira životni put, profesionalno se opredeljuje i nalazi svoj način i stil života.

Sve pesme pevaju o mladosti koja brzo prolazi, jer je u realnosti, u iskustvu ljudi, to tako. Mladost ima „umerenu“ dozvolu na ludost, na greške nastale nepromišljenošću, impulsivnošću, žurbom, nerazmišljanjem. Neke greške iz mladosti su popravljive, neke nisu. Mlad čovek često nema svest o tome da već u dvadesetim godinama jasno sebi ucrtava trase budućeg života, te da bitno skretanje sa koloseka na koji je sebe stavio sa svakom godinom biva sve teže, napornije i zahteva sve veće napore.

ZRELO DOBA

Obihvata  uzrast od 25 godina, pa  sve do 60-65 godina. Zbog produžetka životnog veka, granica zrelog doba pomerila se. Uslovno se deli na mlađe zrelo doba i starije zrelo doba. Granica mlađeg zrelog doba je ta čuvena 40-ta godina, danas se može pomeriti i do 45. Starije zrelo doba traje narednih 15-20 godina. Ogromne su razlike u zadacima koje ima čovek pred sobom u ova bitno različita  dva dela zrelog doba. U mlađem zrelom dobu čovek se bori za postizanje mnogih  ciljeva. Obično je fizički zdrav i pun snage i elana. Ciljevi koje sebi postavlja a koje i okolina od njega očekuje da ostvari su: postizanje stabilnog radnog identiteta, napredovanje na poslu, zarada za život, formiranje stabilnog ljudskog i partnerskog odnosa i formiranje porodice.To su ogromni zadaci koji se postavljaju pred mlade ljude, a od njih zavisi da li će i kako, kada i na koji način te ciljeve ostvariti. Ili će postaviti sebi neke druge ciljeve koje će ostvariti. Vrsta postavljenih ciljeva je u širokom opsegu individualnih razlika koje postoje izmedju ljudi. Granica mladosti se danas takodje pomera na gore, a to donosi u  realnost specifičan problem naše sredine. To je problem produžene  adolescencije koja ne retko traje  duboko do zrelih godina.Za razliku od zapadno-evropskih porodica gde deca sa 18.godina trajno odlaze kod kuće, kod nas imamo mamine sinove i tatine ćerke koji ostaju sa roditeljima veoma dugo. Ekonomski faktor nezaposlenosti i siromaštva je relativan a najčešće oparvdanje za ostajanje u ulozi odraslog deteta. Posledica toga je da se brakovi sklapaju sve kasnije i sve ređe a deca  se rađaju realtivno kasno, u poznim tridesetim godinama. Tada biološki sat koji je odgovoran za produženje vrste, ozbiljno otkucava, te stoga imamo i nemali broj komplikovanih i održavanih trudnoća. Adaptacija na partnerski odnos je sve teža, jer čovek u tridesetim godinama je formirao svoj životni stil. U tom životnom stilu, nema mesta za drugu osobu, koje sada treba da se nekako stvori.  Za utvrđivanje stabilnog partnerskog odnosa potrebno je vreme i potreban je kapacitet za davanje, toleranciju, spremnost za deljenje, ali i spremnost za odricanje, trpljenje kao i strpljenje.

KRIZA SREDNJIH GODINA:

O krizi srednjih godina se u savremenoj psihologiji govori tek poslednjih 30.tak godina. To je nešto o čemu se do sada ćutalo ili tiho delilo sa najboljim prijateljima ili duhovnicima. Danas se, ne retko ova kriza deli sa psihoterapeutima. Ova kriza pokriva uzrast četrdesetih i bar polovine pedesetih godina. Kraj pedesetih godina i ulazak u šezdesete označava kraj srednjih godina i ulazak u presenijum, te senijum, odnosno starost. Kriza srednjih godina se događa kad već duboko zagazimo u drugu polovinu života. Čovek srednjih godina  je dotle stekao raznovrsna iskustava iz kojih je verovatno stekao neke pouke. Stoga ne bi trebalo da se dogadja to da ponavlja stare greške iz mladosti,  koje su ga vodile u nezadovoljstva ili doživljaj neuspešnosti. Trebalo je da se dogodi da je ovladao/la veštinom življenja, da je naučio/la da se uspešno dogovara sa samim sobom…. Jer, ako uspevamo da se sami sa sobom dogovorimo i poštujemo taj dogovor,onda  se verovatno umemo uspešno dogovarati i sa drugima. To podrazumeva da je čovek uspeo da ovlada i svojim strastima. Njegovo telo više nije mlado, njegov um je još uvek britak, ali često je taj čovek veoma umoran…i plaši se daljeg puta… neretko pravi korak unazad, pokušavajući da se vrati u mladost, ne shvatajući da mu tamo  više nema mesta. Korak napred, korak nazad…a onda shvati da stoji na istom mestu i da se ne pomera… Uplaši se za trenutak. Potom zastane, shavatjući da nema nazad…. kad pogleda u budućnost, ista mu se čini neizvesnom ili ne toliko privlačnom kao prohujala mladost. Svako jutro, posmatrajući se u ogledalu, ugleda još neku sedu dlaku u kosi ili novu malu boru na svome licu. Oči su poprimile određeni izraz i čini nam se da se na tom licu i u tim očima vidi više nego što možda želimo da se vidi/ne vidi.  Ponekad se  kod osobe srednjih godina najednom pojavi neka mala nemoć, koja je do juče bivala moć… Kad pogledamo svoje današnje fotografije, ne dopadaju nam se…mnogo se razlikuje sadašnje lice od fotografije u mladosti….Šta dalje?

Ukoliko ljudi imaju decu, ona su u procesu odrastanja i žive „svoje živote“ a stari roditelji odlaze ili se spremaju da podju na put bez povratka. Krug prijatelja se menja, sužava. U kući je u susretu adolescentne krize i krize srednjih godina često veoma turbulentno. Umesto da pomognu  jedni drugima, roditelji od dece traže da budu onakva kako su oni zamislili da ona treba da budu, deca od roditelja da budu drugačiji, nemilosrdno im stajući na „žuljeve“ njihove aktuelne slabosti i nemoći, koje poznaju više nego bilo ko drugi…I tako se dogadjaju ozbiljni porodični sukobi i nerazumevanja, što može ponekad doneti veoma ozbiljne posledice po odnose članova porodice kao i funkcionisanje porodice.

Partnerski odnosi u ovom uzrastu često trpe ozbiljnu krizu.

Jedna žena u srednjim godinama kaže: „Dvadeset godina smo u braku. Imamo odraslo dete. Mi smo završili svoj posao. Nemamo više o čemu da pričamo. Izbegavamo se. Teško je veče kad nema dobrog filma na TV ili kad prijatelji ne mogu doći u goste. Ne znamo šta da radimo jedno sa drugim, niti o čemu da pričamo“… Muškarac srednjih godina koji je takodje u terapiji, nakon 18 godina braka kaže: „Volim svoju ženu, jer mi je rodila divnu decu i bila je dobra prema meni. Deca završavaju školu. A ja sa njom nemam ništa zajedničko osim dece i kuće. Da li je to sve?  Pitam se mogu li sa njom u toj praznini koju osećam da postoji izmedju nas da dočekam starost“?

Da li će nastupiti kriza u partnerskim odnosima zavisi od kompletne konstelacije formiranog partnerskog odnosa, od načina rešavanja (ili nerešavanja) prethodnih partnerskih kriza, načina kako su i da li su partneri pomagali jednom drugom u ličnim krizama svakog od njih ili su puštali partnera da se sam nosi sa problemima koji su ga kao ljudsko biće susretali na životnim okukama….od  toga da li su se i kako su se partneri kroz  zajedničke životne krize menjali, da li su se jedno drugom prilagođavali, da li su se zajedno izborili da stvore svoju porodicu ili je jedan „sarađivao“ sa svojom primarnom porodicom i dalje i iskjučivao svog partnera iz donošenja važnih odluka, držeći ga po strani ili ga „štedeći“.Moramo da se zapitamo i to da  li je neko od njih partnera zastao u svom životnom razvoju, a drugi nastavio da se razvija i menja, da li su partneri bili u stanju da „oproste“ jedno drugom neminovne greške koje ljudi čine ili ih ćuteći iz potaje i dalje optužuju za iste…

Kohezivnost para definitivno zavisi od istinske saradnje para tokom vremena, uspostavljenog ili neuspostavljenog medjusobnog prijateljstva, držanja ili nedržanja sporazuma o nepovređivanju druge strane, od doživljaja zajedništva. Od toga svega zapravo zavisi koliko je ostalo ljubavi koja sa vremenom bitno menja svoj kvalitet i kvantitet. Jer partnerska ljubav podrazumeva ozbiljan odnos izmedju ljudi koji zahteva trud, napor, ulaganja i kreativnost. „Kreativnom“ paru nikad nije dosadno kada su zajedno sami.

Na poslovnom planu, ljudi u srednjim godinama jako se razlikuju po svojim uspesima ili neuspesima, zavisno i od „karata“ koje im je podelio život ali i od toga koliko su bili promišljeni ili nepromišljeni  igrači  u neizvesnoj igri. Svakako da su ljdui srednjih godina stekli značajno iskustvo i znanje u poslovima koje rade, imaju rutinu, ali  nemaju više hitrinu i brzinu mladosti… Pojavljuju se „neki novi klinici“, mnogo drukčiji od njih u odnosu na doba kada su  oni bili mladia klinici koji su im sada šefovi nisu ni postojali… „Neki novi klinci“ , često imaju drukčija i svežija znanja i nedovoljno uvažavaju njihovu mudrost, stečena znanja i  životno i radno iskustvo. A to boli.

Zavisno od čovekove psihofizičke opreme, dakle onoga sa čime smo došli na ovaj svet i odnosa prema sebi (što podrazumeva i razvijanje odnosa prema sopstvenom fizičkom ali i mentalnom zdravlju), neminovno se dešavaju pre ili kasnije prva mala posrnuća našeg organizma ali i našeg psihičkog stanja, jer jedno na drugo uzajamno povratno deluje.

Od takozvanih fizičkih smetnji to može biti:variranje krvnog pritiska sa početnom hipertenzijom, povišena vrednosti šećera u krvi, povišen holesterol, trigliceridi ili bilirubini.. problemi sa disanjem, cirkulacijom, gastrointestinalnim traktom,  hormonski disbalansi (stres, preveliko trpljenje posebno besa, posebno kod žena strada štitna žlezda, prerani ulazak u menopauzu), problemi sa regulisanjem telesne težine. Ove probleme zovemo zdravstvenim, varamo sebe da ti problemi moraju doći sa godinama, a nije baš sasvim tako. Svi ovi problemi imaju psihičku odnosno psihološki osnovu, pa ih možemo jasno nazvati psihosomatskim.

Od jasnih psiholoških smetnji možemo registrovati: povećanu napetost i razdražljivost, neraspoloženje, strah, tugu, što može da ide i do depresivnih stanja ili stanja povišenog emocionalnog tonusa koji je udružen sa hiperaktivnošću koja nije primerena uzrastu ili hipoaktivnošću koja vodi u depresiju.

Sve ovo nas upućuje da se zamislimo gde smo…

Uz to, roditelji osoba srednjih godina, ukoliko  su živi, ostareli si i nemoćni , te im je potrebna briga, pažnja i pomoć. Ma u kakvim odnosima da smo bili sa njima dotle, mi smo jedini koji im možemo pomoći u starosti i to je naša obaveza. A nekoj „deci“ srednjih godina „teško padaju“ obaveze oko ostarelih roditelja…

Ako roditelji nisu više živi, bilo oboje, bilo jedno od njih, jasno nam je to, da smo mi generacijski sledeći na „spisku“ odlazećih. Nakon sahrane majke, koja je drugi roditelj koji je „otišao“, brat kaže sestri: „Slušaj, mi smo sledeći“, a ona na to zakoluta očima i skoro da izgubi svest.

Susrećemo se  jednom u pet ili deset godina sa svojom generacijom sa velike mature i nekako nas svaki put ima sve manje… Osipanje počinje još u ludoj mladosti, neko strada od brze vožnje, neko od drugih nepromišljenosti, neko ni kriv ni dužan……oseka nestajanja je u tridesetim, ali se uzlazna linija smrtnosti u tim godinama(kraj četrdesetih, početak pedesetih) pojačava, o čemu jasno govore i domaće i svetske statistike.

Svest o sopstvenoj smrtnosti i realnosti kratkoće življenja postaje kristalno jasna… jasnija nego ikad do sada. Možda po prvi put u ovim godinama u susretu sa  životnim realnostima koje nas hteli-nehteli sustižu, ostavljamo našu fantaziju o sopstvenoj moći i besmrtnosti u koju svako ljudsko biće, bar u prvom delu svog života ima… Zato mladi tako lako stradaju, jer negde ne mogu da veruju da im se smrt može zaista desiti, kao što i deca ranog uzrasta nemaju svest o smrti kao konačnom kraju…

Postoji još jako puno stvari koje nismo ostvarili, a želeli smo… Postajemo svesni da neke naše želje, neka naša duboka nadanja, neka htenja, neke divne  fantazije, verovatno nikada nećemo ostvariti…U ovim godinama još uvek su moguće promene u životu, ali se iste teže „nose“ i zahtevaju poseban napor.

Ako je prvi deo života faza težnje ispunjenja naših mladalačkih želja, kriza srednjih godina uključuje u sebe i  krizu smisla. Ljudi postavljaju sebi pitanje:“Šta je smisao mog života“? I traže odgovor… često ga ne nalaze.

Ljudima se ova kriza dešava u različito vreme – nekima samim ulaskom u srednje doba, nekima u sredini srednjeg doba, nekima čak i u zrelom srednjem dobu; neki uđu u ovu krizu podstaknuti spoljnim okolnostima, neki podstaknuti nekim unutrašnjim tekućim procesima… neke ova kriza samo okrzne, neke duboko prožme, nekima se to vidi, a nekima od spolja ne vidi… ali nema čoveka koji ne prođe kroz nju i taj koji kaže da je nije doživeo ili osetio negira sam sebe i svoju egzistenciju kao bića po sebi.

Kada je reč o ljudima čiji je glavni životni zadatak i cilj kreacija, dakle stvaraocima, umetnicima, često se dešavaju teškoće i zastoji u stvaralaštvu. Čoveku se čini „kao da“ mu je izvor kreativnosti „presušio“, da mu nedostaju nove ideje, da njegov mozak i ono uzbuđenje koje mozak čini u momentu stvaranja više nije dovoljno kako bi se rodilo novo delo, nova ideja, nova stvar.

Podeliću sada sa Vama neke podatke iz istorije nekih stvaralaca (retroaktivna komparativna psihološka studija koja je obuhvatila uzorak od 310 slikara, kompozitora, poeta, pisaca i skulptora, koje čitav svet smatra nesumnjivim genijima.

Stopa smrtnosti pokazuje nagli skok već u periodu od 35-39 godina. Ta grupa stvaralaca, uključuje Mocarta, Rafaela, Šopena, Bodlera, Remboa… Ta povećana stopa smrtnosti u običnoj populaciji povećava se nešto malo kasnije, odnosno u periodu od 40-44 godine. Promena u kreativnosti kod vrhunskih umetnika u početku srednjih godina ima dva smera: ide silaznom linijom ili ide naglo uzlaznom linijom. J. S. Bach je na primer bio crkveni organista i orguljaš u Lajpcigu do svoje 38. godine, tek u to vreme otpočinje da pravi svoje prve uspehe kao kompozitor i razvija ih do duboko u starost.

Čuveni kompozitor Rosini (Seviljski berberin) živi 74 godine, ali sve svoje uspehe postiže do svoje 40-te godine, od 40-te godine pa sve do svoje smrti, više ne stvara, što pokazuju podaci iz njegove biografije. Goja svoje prve uspehe dostiže tek u uzrastu od 35-38 godine. Sa 33 godine Pol Gogen daje otkaz na mesto bankovnog službenika i tek sa 39 ustanovljava sebe kao slikara. Donatelov rad posle njegove 39 godine pokazuje ogromne promene u stilu. Manje genijalan, ali široko popularan i prevođen pisac  mnogih bestselera Pablo Kueljo, štampa svoju prvu  knjigu u 40-toj, a slično je sa bivšim poštanskim službenikom Čarlsom Bukovskim.

Prof. Dr Vladeta Jerotić, prvi put štampa svoj  članak u 40-toj godini. Njegoš umire u 36. i sve stvara u mladosti. Gete na uzrastu od 37-39 godina pokazuje bitnu promenu u stilu, što njegovi biografi povezuju tada sa njegovim putem u Italiju; od tada njegov rad počinje da reflektuje klasičan duh Grčke tragedije i Renesanse. Mikelanđelo stvara seriju neprevaziđenih umetničkih dela, do svoje 40-te. Njegov David je završen sa njegovih 29, dekoracija krova Sikstinske kapele u Rimu sa njegovih 37, Mojsije između njegovih 37 i 40. Za narednih 15 godina ništa se ne zna o njegovom umetničkom radu. Dalji kreativni razvoj ima tek iza svoje 55-te, kada pravi veliku palatu Medičijevih, da bi na kraju došli „Strašni sud“ i freske u Paulina Kapeli.

Ne sugerišem da kreativnost umire u srednjem dobu, jer postoje genijalni autori koji nisu poklekli u srednjim godinama i nastavili su da stvaraju, kao: Betoven, Šekspir, Gete, Ibzen; Balzak, Volter, Verdi, Hendel,Goja, Direr…ali postoje i oni genijalci čija kreativnost nije prošla barijeru krize srednjih godina i koji su tada stali sa kreativnošću ili prosto nestali.

Iza srednjeg doba, ide poslednja faza života-STAROST. Paradoks je da ulazeći u novu fazu života, u kojoj svakako imamo još neispunjenih želja, u isto vreme želimo ispunjenje tih želja i plašimo se ispunjenja istih, jer šta dolazi nakon ispunjenja?  Da li  su ispunjenja želja opasna? Iza svega toga, stoji neminovna smrt.

Zato je kriza srednjeg doba teška, jer na scenu sopstvenog života po prvi put neopozivo dolazi svesnost o našoj sopstvenoj smrtnosti, koja je krucijalni faktor ove životne faze. To je činjenica koja nam daje novu kritičku dimenziju sebe i sveta oko sebe, novi doživljaj realnosti, rasterećenje i muku u isto vreme. Do srednjeg doba  smo iskusili smrt, ali tuđu smrt…možda i smrt svojih najbližih, što je ekstremno teško iskustvo, jer sa svakom takvom smrću umire i deo nas… Ali, sada se susrećemo sa našom realnom smrtnošću i ograničenošću našeg postojanja. Vreme našeg postojanja ističe.

Pripremamo se činjenicu da je smrt neminovni ishod života… Frojd je smatrao u svojim poznim godinama(a potrebno je znati da je on poslednjih 14 godina svoga života bolovao od teškog i mučnog oblika raka i imao 37 operacija i uprkos tome veoma mnogo pisao i radio) u nesvesnom delu našeg bića svako veruje u sopstvenu besmrtnost, ma kako to zvučalo.…Iskustva sa umirućim pacijentima, pokazuju da duboko u bolesti, čak i onda kada je smrt sasvim izvesna, jednim delom ljudi veruju u nju i vide u njoj spasenje od muka i bolova, a drugim delom sebe veruju i dalje u sopstvenu besmrtnost. Ta perspektiva da počinjemo da uviđamo da će mnogo od toga što smo želeli da ostane nedovršeno i nerealizovano, mnogo boli. Kako ćemo se „izvući“ iz toga zavisi od prethodnog stepena integracije naše ličnosti i od toga kako gledamo na život, na stvari oko sebe, šta je za nas uspeh, a šta neuspeh i gde smo  mi tu po sopstvenim kriterijuma.

Svi se mi borimo za opstanak. Ukoliko u našim osećanjima dominira bes prema drugima, loša osećanja, biće nam teško sa nama samima kao i drugima sa nama. Nekada je teško postići u sebi dobra osećanja kada životne okolnosti namuče čoveka. Opet, postoje ljudi koji uprkos lošim životnim okolnostima sačuvaju u sebi tu sposobnost da sačuvaju dobro u sebi i dele ga sa drugima. Kriza srednjih godina ne prevazilazi se bekstvom u fizičku bolest, strahove, izolacijom od ljudi ili potpunom promenom života, naprasnim prekidom bračne zajednice, ulaskom u novi brak u pedesetim godinama sa duplo mlađom partnerkom i rađanjem dece iz te veze…Bitne promene su moguće, ponekad i neophodne ali je potrebno prethodno dobro promisliti i podneti odgovornost za  posledice sopstvenih odluka.

Govorili su nekad stari -Sve u svoje vreme. Svako vreme ima svoje tuge i radosti, svoje moći i nemoći. Prolazak kroz tugu srednjih godina je neminovan i neizbežan. To je vreme za to. Ta tuga jeste i tuga koju moramo da otugujemo i da pokušamo da izađemo bolji iz nje. Posle toga, nema više idealizacija, ali ne bi valjalo da nema više ni želja. Čovek je biće koje ima potrebu i pravo da traži ono što mu treba u životu dok god je živ. Samo treba da zna šta mu zaista treba. Jedino tada možemo iznedriti  kreativnost iz našeg bića, jer to je ono što sigurno posedujemo u sebi a često i ne znamo. Kod ljudi koji u ovoj krizi dođu  na psihoterapiju, naglasak je na proradi svih prethodnih životnih bolnih iskustava, posebno onih koje smo doživeli kao veliki gubitak ili neostvarenje za nas. Tek prihvatanjem tih gubitaka možemo da idemo dalje. Cilj ovoga je produbljena svesnost i produbljeni kontakt sa samim sobom, kao i povratak kapaciteta za radost i uživanje u životu. To je ogroman kvalitet koji imamo, ali često ne znamo da imamo kao i to da možemo sami sebi da ga pružimo. Naravno, uvek uz druga bića koja su nam inspiracija ili uz stvari koje volimo da radimo. Jačanjem ovog kvaliteta u sebi, jača naša sposobnost da podnesemo konflikt, da izdržimo napetost, a da ne eksplodiramo, da podnesemo loše i da podnesemo  samog sebe. A to je najteže.

Kod ljudi koji uporno odbijaju da vide svoje nedostatke, koji ne priznaju sopstvene neuspehe, koji uvek za sve što im se desi u životu okrivljuju druge, koji sebe vide kao žrtvu spoljašnjih okolnosti i koji ne smatraju da su za bilo šta u sopstvenom životu sami odgovorni, ova kriza je mučnija, duže traje i nekad se od nje oporave a nekad i ne. Realnost je da im je potrebna pomoć stručnjaka ali oni često odbijaju realnost.

Žene  se češće opredeljuju za javljanje na psihoterapijski tretman od muškaraca. Odlazak na psihoterapiju jeste sudar sa našim narcističkim doživljajem sebe. To dalje, znači suočavanje sa time da nismo ti toliko dobri koliko smo mislili da jesmo, niti smo nevine žrtve igre koja se zove život, koji nam se „dešavao“. A da li se „dešavao“ ako smo mi glavna ličnost u toj igri? Psihoterapija podrazumeva suočavanje sa našim odbranama, koje nisu uvek niti zrele niti adekvatne, a ponovljene neadekvatne odbrane štite nas možda od onoga čega se plašimo, a sve više nas  udaljavaju od onoga što istinski želimo.

Muškarci se od malena uče da je njihov model ponašanja borba, kompeticija, hijerarhija. Dolazak na psihoterapiju, doživljavaju kao odustajanje od borbe, predavanje. Psihoterapijski odnos je odnos  u kome ljudi po prvi put u životu pokušavaju da prepoznaju i razumeju značenje sopstvenih emocija koje ih vode u određene postupke. Psihoterapija nije jedan, ili više ponovljenih odlazaka terapeutu, psihoterapija je proces koji traje, koji treba izdržati u kontinuitetu, u kome je potrebno podneti, izdržati i sačuvati odnos  sa  terapeutom, koji je ljudsko biće kao i mi. Promena unutar nas ne postiže se lako i za to je potrebno vreme. U psihoterapiji se najdublje srećemo sa našim unutrašnjim bolom-bolom postojanja, sa našim voljenim i omraženim bićima, sa našim  besom, sa našim strahom od razdvajanja, sa našom i tuđom smrtnošću, sa našim ograničenjima, sa našom usamljenošću. U grupnoj psihoterapiji mi imamo priliku da delimo svoja iskustva sa grupom i terapeutima i dobijemo „grupno ogledalo“, što je ogromna stvar.

Mnogi ljudi strahuju od dolaska na psihoterapiju. Boje se da će ih psihoterapija „poludeti“. Strah od ludila ili  od „nervnog sloma“ je nešto što je veoma često kod ljudi kada dolaze na tretman. To je zapravo strah od nepodnošljivih mentalnih stanja koja nosimo u sebi. A ta mentalna stanja potrebno je eksternalizovati, odnosno izreći ih, pokazati, shvatiti, razumeti.

Psihoterapija upravo omogućava susret sa ovakvim stanjima u jednoj kontrolisanoj  situaciji. Mudrost uspešno završene krize srednjih godina jeste istinsko prihvatanje  sebe sa svojim prednostima i ograničenjima ali bez strahova. Tek tada smo zaista u stanju da prihvatimo i druge ljude, sa njihovim manama i ograničenjima. Kada spoznamo koliko zaista možemo i želimo da damo i primimo, bićemo selektivniji i usmereniji u svojim izborima.