Piše: Zvonko Džokić
Odnos zdravstvenog sistema prema hroničnom stresu i sindromu pregorevanja
Ujedinjene nacije (UN) su krajem prošlog veka proglasile stres svetskom epidemijom. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je pre par meseci (Jun, 2019) konačno formalno institucionalizovala dijagnozu „sindroma pregorevanja“.
Šta to znači? To verovatno znači da je nakon otprilike tri decenije svetski zdravstveni sistem krenuo, nadajmo se tome, istinski da se bavi problemima hroničnog stresa i sindroma pregorevanja. Kažem nadajmo se, jer ima velikih šansi da ta nada bude uzaludna, kao što su to već bile mnoge druge, posmatrajući dosadašnji površni ili postistinski odnos zdravstvenog sistema ka određenim jasno utvrđenim važnim uzročnicima nekih teških poremećaja, bolesti, oštećenja i smrti kod savremene ljudske populacije.
Stoga, bilo bi važno da vidimo ukratko kako je protekao dosadašnji razvoj na ovom polju, šta se u međuvremenu događalo i kakvo je trenutno stanje…?
U međuvremenu se na ovom polju desio i još uvek je u toku pogrom svetskog stanovništva! Nivo hronično akumulisanog stresa neprestano raste i dostiže enormno visoke nivoe, kao i učestalost psihičke traumatizacije. Psihosomatska i imuna oboljenja izazvana stresom su u izrazitom porastu, sa vidljivim posledicama na svakom koraku. Isto tako kao i nekontrolisani porast zavisnosti od medikamentoznih i raznih drugih legalnih i nelegalnih hemijskih sredstava, koje su nastale kao logični ishod površnog medicinskog, nekontrolisanog paramedicinskog i divljeg, nestručnog pristupa razrešenju stanja hroničnog stresa i sindroma pregorevanja.
U prilog tome, kao lokalni doprinos neadekvatnom tretmanu hroničnog stresa i njegovih posledica, može da posluži i nalaz dominantnih zagađujućih materija u vodama koje se izlivaju u Dunav, a koje su uradili istraživači sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu u 2017. godini. Na vrhu zagađivača dunavskih voda su lekovi za bolove i benzodiazepin i(tzv. lekovi za smirenje…)! Usput, tome treba dodati podatak da se godišnje u Srbiji izda samo na bazi prepisanih recepata nekoliko miliona kutija „lekova za smirenje“ – odnosno bezodiazepina i sl. Šta mislite, već kad smo tu, koliki je udeo stanja neregulisanog hroničnog stresa, čiji je spektar ogroman a suštinski neprepoznat kao izvor sindroma i simptoma koji se tako tretiraju, u indikacijama za prepisivanje ovakvih medikamenata?
Dalje, kao rezultat neregulisanog stresa danas u svetu postoje stotine miliona depresivnih ljudi, ogroman broj zavisnika, bezbroj rasturenih prodica i intimnih veza, dominacija disfunkcionalnih stanja, ponašajnih modela i odnosa na ličnom i profesionalnim planu, porast vaspitne zapuštenosti najmlađe populacije, deformacija i distorzija komunikacijskih modela, obrazovnog razvoja itd itd.
Sve ovo je, da podsetim usput, nastalo kao rezultat društvenih, ekonomskih, bezbednosnih i pre svega političkih poremećaja u svetu, koji su u kontinuitetu direktno ili indirektno prouzrokovali katastrofalne traumatske i hronične stresne posledice kod najvećeg dela svetske populacije na biološkom, psihičkom i socijalnom planu.
Za sve to vreme, osim opštih informativnih obaveštenja, retkih, nepotpunih ili impotentnih nastupa u javnosti statusno zaduženih i po službenoj dužnosti (ne)odgovornih zdravstvenih radnika i birokrata, zdravstveni sistem je u većini ostao slep i nem za ovaj problem u smislu nedostatka formiranja ispravne javne svesti i adekvatnog pristupa u odnosu na rastući problem. Do toga se došlo, gledajući unazad u dublje korene ovog problema, time što se dominantni deo tog sistema najpre prepustio inerciji, a zatim vrlo brzo prepoznao svoju šansu da se okrene visokom profiterstvu u ovoj oblasti, uz održavanje dotada stečenih statusnih prava.
Sistemskom negacijom značaja insitucionalizovanja dubljih i radikalnijih pristupa prepoznavanju i etabliranju uspešnih preventivnih pristupa i programa, uspelo se u tome da se ceo sistem usmerio skoro isključivo ka tretiranju negativnih ishoda hroničnog stresa i sindroma pregorevanja, okrenuvši se površnim, starim, nedovoljno funkcionalnim, zamenskim ili naknadno izmišljenim a suštinski neefikasnim metodama. Tome su se, razume se, zdušno pridružile farmaceutske kompanije i privatni proizvođači raznoraznih pomagala. Međutim tu je ubrzo, u nedostatku jasnih stručnih medicinski baziranih odrednica, svoju veliku šansu prepoznao i ogroman broj novokomponovanih i medijski (postistinski) insitucionalizovanih „sveznalaca“, eksperata, samozvanih gurua, trenera i kouča. Njihov broj raste svakodnevno geometrijskom progresijom i već zauzima dominantnu poziciju u javnoj svesti.
Svi oni, medicinski, nemedicinski, paramedicinski i divlji „znalci“, su se skoro listom odrekli sticanja dubljeg i celovitijeg znanja o stresu i njegovim posledicama, a time i mogućnostima pravilne primene primarne kao i važnog dela sekundarne prevencije. Uputili su se na zavođenje svojih klijenata ubedljivim pričama o moći sopstvenih programa i alatki, navodeći ih u strogo kontrolisani smer, odnosno ka jednom i jedinom cilju, a to je sticanje profita! Otkrivajući ogromne potencijale zarade na ovom polju, a u nedostatku kontrole kvaliteta sa strane postojećeg zdravstvenog sistema, vremenom su se razvili razgranati sistemi zarađivanja u skupo naplaćivanim palijativnim (površnim) i paramedicinskim preventivnim programima, kao i u prodaji svakojakih preparata koji svakodnevno niču kao nove pečurke u polju.
Sličan pristup je izgrađen i u tretiranju već razvijenih ozbiljnih mentalnih i organskih poremećaja, izazvanih prethodno nenavremenim ili neodgovarajućim tretmanom (prethodno opisanim programima i sredstvima) hroničnog stresa, kao i posledica kasnog stadijuma sindroma pregorevanja. Danas svi ovakvi stručnjaci, „znalci“, „sveznalice“, treneri, kouči i gurui sjajno profitiraju na globalnoj ljudskoj muci koju izazivaju nerazrešena stanja hroničnog stresa i sindroma pregorevanja. Bez ikakve odgovornosti, jer ona nigde nije tačno predviđena, propisana i regulisana! Isto kao što na tome profitiraju i šoping industrija, turistička industrija, industrija igara, kladionice, farmaceutska i narko industrija, porno industrija, vojni i paravojni industrijski kompleksi itd. Svet postistine je postao fantastično okrilje za obmane, prevare i zavođenje. Zašto to ne iskoristiti i na ovom polju…!?
Usput da podsetim da, razvojem ovakvog stava ka tim problemima, i pored nepreglednog spektra postojećih i „inovativnih“ metoda isceljenja i regulisanja stresa u prethodno nabrojanim oblastima, svakodnevnih uputstava i medijskim nastupima već bezbrojnih stručnjaka i znalaca u ovoj oblasti, paralelno je porastao trend oštećenja usled pogrešnih i lažno efikasnih pristupa. Stiglo se dotle da, iako je već dokazano da je u ovom trenutku oko 90 procenata psihičkih, socijalnih, profesionalnih, psihosomatskih i imunih bolesti direktno ili indirektno povezano sa neprepoznavanjem ili neadekvatnom regulacijom hroničnog stresa i sindroma pregorevanja, zdravstveni sistem i dalje stoji u stavu „očiju široko zavtorenih“!?
Usput, isto se dešava i na polju psihoterapije, gde i pokraj svakodnevne pojave novih pravaca i edukacija u njihovim programima, poremećaji izazvani hroničnim stresom i sindromom pregorevanja ostaju nevidljivi, a i kad su vidljivi ti su programi i sistemi zaštite klijenata uglavnom nepostojeći ili nefunkcionalni!? To je, što se sveta u kome trenutno psihoterapija živi, a on je udobno uklopljen u svet postistine, i samo po sebi razumljivo. Jer, najveći procenat sadašnjih psihoterapeutskih pravaca počiva ili na nemedicinskim ili na nespecijalističkim ili na potpuno nenaučnim osnovama!
Sve to jasno ukazuje da su globalno dominirajući svet postistine, odnosno laži i obmana, u postojećem medicinskom, psihoterapeutskom i društvenom sistemu bez pravilne zaštite ljudskog organizma od stresa i njegovih posledica, u direktnoj proporcionalnoj sprezi sa porastom oboljenja i različitih vrsta oštećenja ljudskog organizma!
Što se zdravstvenog sistema i sadašnjeg njegovog pristupa tiče, čak se i unutar njega samog već duže vreme dešavaju apsurdne stvari. Uzmimo na primer, iz ogromnog spektra psihosomatskih poremećaja koji potiču od neregulisanog ili nepravilno regulisanog stresa, dijabetes tipa 2. On je u strašnom porastu u pomenutom periodu, a za razliku od tipa 1 nije biološki generisan već „lošim životnim navikama“, čija osnova u suštini leži u neregulisanom stresu! Stručnjacima koji se u postojećem medicinskom modelu bave time, a to su endokrinolozi i specijalisti internisti, ne pada ni na kraj pameti da nekoga upute na stručnu procenu i tretmane čišćenja akumulisanog stresa, kao i na usvajanje preventivno efikasnijih programa stres menadžmenta!? Isto se dešava i sa oko 90 procenata kardioloških pacijenata, masa njih ima tahikardije, aritmije, stenokardije, hipertenzije, početne bolesti krvnih sudova i sl. bez organskih uzroka, a koje potiču od nerazrešene anksioznosti, somatizovanih strahova, potisnutog besa, uklještenih intrapsihičkih konflikata, preživljenih trauma ili zbog neregulisanog hroničnog stresa!? Isto je i kod najvećeg broja stomačnih tegoba. A, šta reći dalje i o značajnom spektru hormonskih, autoimunih, kožnih poremećaja, itd.itd. Dosadašnji i trenutno uobičajeni stav medicinskih stručnjaka je tipa: „Ovo ti je od stresa, ne brini. Dođi ponovo na kontrolu tad i tad…“. A onda, nakon izvesnog perioda u ovakvom necelovitom pristupu, „neočekivano“ dese se dalja pogoršanja u vidu infarkta miokarda, šloga, nekontrolisane hiperglikemije, heprlipidemije, kožnih poremećaja, karcinoma i sl.!? Usput budi rečeno, živimo u vrmenu sa toliko novih doktorata i magisterijuma, naučnih radova i sl. koji se množe geometrijskom progresijom. Dali se i ovo poklapa sa bazičnim principima na kojima počiva svet postistine u kome trenutno živimo? Pa, naravno!
Odatle ne čudi i to da se na ovo nadovezao nepregledni spektar novih i tako „moćnih“, kao u svetu Supermena, a površnih, nemedicinskih, paramedicinskih i laičkih tehnika – od joge, masaže, fizikalnih zahvata, masti, pasti, filera, flastera, čajeva, semenki, hlebova, specijalnih biljnih tableta, tekućina. A onda odmah na ovo slede „specijalni programi“ magičnih moći samozvanih gurua, trenera, kouča, vidara, profeta, iluzionista i raznoraznih probisveta koji nude čudesna izlečenja i fantastično brze ulaske u stanja oslobođenja, proviđenja, preobraženja i mentalne nadmoći.
U spoju ljudske nemoći sa svakojakim negativnim odrazima sveta postistine, koji proizvodi lažne nade i puteve razrešenja kod većine ljudi, ovo i ne čudi. Jedino što užasava je svest da sve to vodi u sve brojnija i sve razornija oštećenja zdravlja i poremećaje ponašanja, isto kao i u porast trenda smrtnih ishoda. I to pored svih svemogućih novokomponovanih „opijuma za narod“. Nemoć, nezainteresovanost i izvitoperenost sadašnjeg sistema koji je zadužen da se brine za ljudsko zdravlje je normalna posledica sveta postistine! Sve ostalo sledi kao logičan niz…
Zaključak
Zaključak koji se može izvesti iz svega ovoga je vrlo jednostavan: svet postistine, odnosno svet laži i izmišljenih vrednosti, na polju fizioloških zakona koji vladaju ljudskim organizmima, u sklopu sadašnjeg zdravstenog sistema, a odatle i na polju regulisanja hroničnog stresa i sindroma pregorevanja, je koban za čoveka 21. veka!
Dopunski zaključak je i da zakoni profita, na izvitoperenim društvenim osnovama na kojima počivaju trenutno, su najčešće u suprotnosti sa mehanizmima koji čoveku čuvaju i unapređuju zdravlje. Posebno u sferi njegovih postojećih, biološki mu datih kapaciteta za regulisanje stresa.
I šta dalje?
Dalje sam svakako dužan da ponudim jasna uputstva u tačnom prepoznavanju postojećih simptoma i znakova, kao i o mogućnostima ispravnog pristupa u regulisanju hroničnog stresa i sindroma pregorevanja. Posebno zbog toga što se time intenzivno i svakodnevno bavim već više od trideset godina.
A do tada proverite sebe i svoju percepciju poremećaja povezanih sa stresom na pojednostavljenom tabelarnom prikazu na sledećem linku: http://www.um.org.rs/stres/poremecaji-povezani-sa-stresom
I, na kraju ovog omaža o navodnoj svemoći sveta postistine, predlažem vam da pokušate da sopstveni hronični stres i osećaj pregorelosti shvatite samo kao jednu formu rijalitija. Možda i pomogne takav postmodernistički koncept.
A, što da ne, uostalom? Što da ne…!? Kao da…?!
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 