Psihodrama kao metoda izbora u radu sa adolescentima u krizi

Piše: prof.dr. Jasna Veljković

 

Psihodrama je akciona i scenska metoda grupnog rada, čiji je tvorac bio bečki psihijatar J.L. Moremo. Teorijska osnova psihodrame bazirana je na Morenovoj teoriji uloga ali i osnovama egzistencijalističke filozofije, pre svega Bubera ali i Hajdegera, kao i drugih značajnih filozofa egzistenicjalizma. Moreno je takodje uvažavao antičku filozofiju, posebno Aristotela i u svoju psihodramsku metodu je ugradio mnoge Aristotelovske principe. Psihodrama je akciona i scenska metoda grupnog rada  koja svojom teorijskom osnovom i bogatstvom akcionih tehnika  nudi mogućnost istraživanja unutrašnjeg sveta protagoniste kroz interakcijski pristup. Važna karakteristika psihodramskog pristupa je što ne sagledava čoveka kao izolovanog pojedinca već integralno, u odnosu sa njegovom mikro i makro socijalnom sredinom, koja mu postavlja norme ponašanja koje on prihvata ili ne.

Psihodrama kao jedna od najrasprostranjenijih formi grupnog rada, posebno je indikovana u radu sa adolescentnom populacijom. Verovatno ne postoji uzrast kada neko više može koristiti moć grupe nego što je to u adolescenciji. Mario Koza (Cossa, 2005)  u svom radu sa adolescentima ističe upravo to da je psihodramska  grupa „arena“ u kojoj je adolescentima omogućeno da ispituju svoje medjusobne odnose, odnose sa samim sobom i „značajnim drugim“. Kao akciona forma grupnog rada, ne drži adolescente u „mestu“,  već im  kroz pokret, gest i reč omogućava da na  način primeren njhovom uzrastu u „kao da“ situaciji ispituju granice sopstvenih mogućnosti u sigurnom okruženju grupe. Psihodrama je jedna od najinterpretativnijih metoda psihoterapije budući da se interpretacija daje putem režiranja i postavljanja „kao da“ scena i odigravanja scena iz realnosti, mašte i  fantazije.

Ova akciona metoda  ima posebnu ulogu u razvoju selfa. Postoje mnogi terapijski aspekti sa kojih možemo razmatrati psihodramski rad sa adolescentima koji su  u graničnim stanjima, kao na primer: aspekti kontrole i moći, identiteta i konfuzije identiteta, simbioze i separacije. Moreno prezentuje tri bazične tehnike psihodrame. Naravno, osim ovih bazičnih tehnika, postoji još mnogo drugih psihodramskih tehnika. Ono što je zanimljivo je to da je svaka od ove tri bazične tehnike  nastala tako što je on posmatrao dečji razvoj, dok je kao mladi psihijatar radio na dečjem psihijatrijskom odeljenju bolnice  u Beču. To su   tehnike: dubliranja, ogledanja i zamene uloga.

Tehnika dubla  se  primenjuje  tako što se pomoćni ego koji ima empatiju u odnosu na protagonistu približi protagonisti u njegovoj ulozi, stane pored njega i   kaže ono što misli da pratoginista oseća ili misli a iz bilo kojih razloga to  ne može da izgovori  Protagonista može prihvatiti i odbiti dubl. Mnogi protagonisti koji imaju problem konfuzije sopstvenog identiteta odbijaju dubl, plašeći se da druga osoba ne “prodre” u njih i  ne uspostavi kontrolu da njima.  Dubl im ponekad deluje zastrašujuće i intrusivno. Zato u radu sa adolescentima koji su u  krizi voditelj psihodrame mora to da ima na umu. Dubl se takođe često naziva “alter ego”. On je  možda   i  najvažnija tehnika u psihodrami, jer pomaže protagonisti da pojasni i izrazi dublji nivo emocija i predsvesne ideacije. Ova tehnika je, takođe, prilično rado integrisana u konvencionalnije vrste individualne, porodične i grupne psihoterapije. Dubl stimuliše portretisanje psihološkog doživljaja protagoniste do njegovog najpunjeg obima, stimuliše interakciju, daje podršku i  ohrabruje protagonisti pomažući mu da preduzima više rizika i potpunije ulazi u interakciju.

Tehnika ogledanja: je tehnika psihodrame u kojoj osoba iskoračuje iz scene svoje psihodrame i sa sigurne distance posmatra scenu iz sopstvenog života u kojoj igra glavnu ulogu, dok je druga osoba(pomoćni ego) u njegovoj ulozi. Ovo se odnosi na razvojnu fazu dečjeg prepoznavanja razlike sebe od drugih, u doba kada deca počinju da prepoznaju odvojenost sebe od drugih bića. Ako posmatramo sebe u ogledalu, prisiljeni smo da se suočimo s tim ko smo mi, iako se neprestano menjamo. Proces ogledanja je zapravo središnji i inherentni deo „postojanja na svetu“, budući da nam to pomaže kroz život da sinhronizujemo recipročnu interakciju između spoljašnjeg sveta i nas samih. Ali ogledanje nije samo proces u kome mi posmatramo odraz nas samih u „ogledalu koje nas posmatra“. Ovaj pojam je takođe korišćen i kao opis generalnog procesa roditeljskog odgovora na njihovu decu, a odabrao ga je  Moreno   da opiše ovu centralnu terapeutsku tehniku unutar psihodrame. Ova tehnika je korisna, jer osoba je dovoljno bezbedna u psihodramskoj situaciji. Osoba  postaje posmatrač samog sebe a istovremeno i učesnik u onome što radi. Obično primena ove tehnike ne izaziva previše anksioznosti. Adolescenti su obično fascinirani gledajući na sceni odigravanje svog života gde njihovu ulogu igra druga osoba i to čine onoliko dugo koliko im je potrebno. Tako se postiže bolja identifikacija sa samim sobom kao protagonistom a fizička distanca obezbedjuje bolje vidjenje samog sebe. Ova tehnika se koristi iz različitih razloga. Jedna devojka je htela da zaustavi doživljaj sopstvenog nestajanja. Pokušala je   u sceni svoje psihodrame, da bude u sopstvenoj ulozi, ali nije uspela da ostane u akciji, to je kod nje izazivalo jaku konfuziju i osećanje intenzivne nelagodnosti. Posmatrajući sebe sa sigurne distance, u  sceni ogledanja, njen intenzitet emocija se povukao za koji  “korak unazad”, kao što je to i ona sama učinila fizičkim pokretom unazad. Njen strah se smanjio i prestao da bude doživljen kao opasan po njen self, odnosno u njenom doživljaju po nju samu. Posmatrajuči scenu ogledanja bila je u stanju da vidi neusaglašenosti i kontraste u svojoj self-prezentaciji i počela je da čini promene u skladu sa time. Ogledanje može da oslika generalni portret onoga kako se protagonista oseća i snalazi u određenoj situaciji, da omogući protagonisti da dobije bolju perspektivu sopstvenog ponašanja. Adolescent koji je u sceni ogledanja posmatrao sebe kako bojažljivo prilazi šefu, uzviknuo je gledajući svoju scenu, osobi koja je igrala njega: „Bori se za sebe i reci mu šta želiš! On nije tvoj otac, je l’ ti jasno?“  Sve je rekao time. Pošto je sebe video spolja, mogao je da razume bolje šta se dešavalo u toj interakciji i da pusti da se uvid razvije u njemu samom, radije nego da krene od nekog drugog.

Tehnika zamena uloga– je krucijalna tehnika psihodrame, bez koje psihdorama ne može da funkcioniše. U njoj osoba koja je protagonista na psihodramskoj sceni izlazi iz svoje uloge i ulazi u ulogu druge osobe sa kojom je u nekom odnosu. To joj omogućava da sagleda sebe iz druge perspektive. U uzrastu kada su deca u stanju da sebe doživljavaju kao drugu osobu, kada su u stanju da se užive u drugu osobu, ona počinju i da se ponašaju kao druge osobe. Zato adolescenti u krizi imaju velikih teškoća sa zamenom uloga jer njima nedostaje doživljaj odvojenosti od druge osobe. Mnogi članovi grupe su uključeni u visoko zamršene, simbiotske primarne odnose, koji postaju evidentni upravo u njihovim teškoćama da zamene uloge. Što ometeniji razvoj ega i   slabiji stepen diferencijacije sebe od drugih, to veće teškoće adolescent ima da “nosi” druge uloge, bilo kao protagonista, bilo kao pomoćni ego (igranje uloge druge osobe). Oni nisu napravili diferencijaciju od “značajnih drugih” u svom unutrašnjem svetu da bi bili u stanju da započnu dijalog. Sposobnost za zamenu uloga je važan dijagnostički indikator slobode da se bude zaseban od drugih. Primarni cilj rada sa ovakvim adolescentima je da zadrže u sebi neki doživljaj smisla samog sebe. To je posebno važno kod onih koji imaju fragilne ego granice i izmenjen doživljaj realnosti. Nekada je protagonista u stanju da bez problema zameni ulogu sa neživim objekom ili životinjom pre nego sa ljudima, jer najopasnija zamena uloga uključuje “značajne druge”. Kada zamena uloga nije moguća onda se koristi tehnika ogledanja, kao prva faza u self-diferencijaciji. Tako se jedan krupan momak osećao prosto jako mali pored svog oca, kao da ga je on “progutao” i  nije  bio u stanju da na psihodrami zameni ulogu sa njime.  Izabrao je nisku devojku da igra ulogu njegovog oca, jedino je tako mogao da komunicira u drami sa njime, uz manje straha, jer je pomoćni ego bio fizički manji od njega. Jako je važno da naše članove grupe, posebno ako su to fragilni adolescenti “izvedemo” iz uloga u kojima su bili u psihodrami, da ih “vratimo” u njihov ego, koji ćemo po potrebi uz pomoć primene psihodramskih tehnika privremeno da “pojačamo” onoliko koliko je protagonist potrebno da bi imao  dobar doživljaj samog sebe.

Psihodrama se kao što vidimo bavi i maštom i stvarnošću, emocijama i realnošću, artističkim, razigranim ali i socijalnim i sociološkim aspektima života, zahvata sve tri vremenske dimenzije: prošlost, sadašnjost i budućnost i indikovana je u svim nivoima prevencije mentalnih poremećaja. Evaluacione studije primene psihodrame u radu sa psihotičnim i nepsihotičnim adolescentima (Veljković, 2014), daju nalaze da je psihodrama posebno inidkovana u radu sa ovim uzrastom te da doprinosi u značajnoj meri poboljšanju kvaliteta življenja kako zdrave adolescentne populacije tako i one sa graničnim i psihotičnim poremećajima. I ne samo to, već da dugotrajna primena psihodrame doprinosi jačanju i rekonstrukciji ličnosti adolescenata u krizi, potpomaže uspostavljanju stabilnog identiteta na različitim nivoima: u odnosu prema samom sebi, u odnosu prema drugima, prema svojim radnim zadacima.

Dinamika odnosa u grupama sa adolescentima u krizi, omogućava im da uče o sebi i drugima u direktnoj, slobodnoj i spontanoj komunikaciji, da poispolje svoje potisnute emocije, osveste ih, saznanju njihovo poreklo i značenje, kako bi tokom vremena spontano počeo da teče proces sublimacije, kroz koji ličnost postaje oslobodjena od unutrašnje napetosti i biva poštedjena naglih i nekontrolisanih izliva emocija. Tako se uspostavlja kontrola nad sopstvenim instiktivnim izvorima jer grupna psihodramska situacija je laboratorija u kojoj se uči i koriguje ponašanje a test provere efikasnoti primene ove metode je sam život, odnosno različite  mikro i makro socijalne sredine i različite situacije u koje mlade ljude stavlja život. Psihodrama u radu sa adolescentima prati mladog čoveka od onog trenutka kada je zastao u svom razvoju i ne retko se taj zastoj dogodio u vrlo ranom uzrastu. Kroz bogatstvo psihodramskih tehnika uz iskusnog i kreativnog psihodramskog terapeuta i grupu koja može biti i u ulozi „dobre majke“, članovi grupe postepeno rastu i obogaćaju svoj ego, integrišu zagubljene a pronadjene delove svog selfa i ocelovljuju se a u skladu sa zahtevima spoljašnje realnosti, donoseći procesno značajne odluke za svoj život, preuzimajući odgovornost za isti.

Shodno tome, nije li vredno suočavati se sa adolescentnim (ali i drugim problemima) u sigurnom kontekstu psihodramske grupe? Jer psihodrama postaje i stil življenja, koji zahteva autonomiju ličnosti i sopstvenu istrajnost i doslednost u delanju i življenju. Ona postaje filozofija ali i praksa življenja .

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s