Проблеми у менталном функционисању адолецената данас и примена психодраме као методе избора у раду са овом популацијом

Пише: Проф.др Јасна Вељковић

Ментално здравље је  je важан индивидуални и друштвени ресурс. Оно доприноси како добробити самог појединца,тако и друштва у целини. Нема здравог  друштва без физички и ментално здравих чланова способних да својим радом доприносе сопственом али и функционисању целе друштвене заједнице. Неопходно би било да постоји једна повратна спрега између адолесцента и  друштва које му пружа оно што му је у датом узрасту потребно. Али да ли је то тако?

Законом о јавном здрављу Републике Србије из 2009. године, здравље је дефинисано као „Стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести или неспособности“ …. а ментално здравље као: „интегрални део индивидуалног здравља и добробити, као и здравља и добробити заједнице,њеног развоја и обнове“. У контексту менталног здравља нас у овом тексту  интересују адолесценти јер си они по дефиницији –  будућност сваке земље. Каква је реалност? Да ли им њихова земља нуди будућност и  могућности избора?

Једно недавно истраживање на адолесцентном узорку од 1100 адолесцената узраста од 18 до 25 година показује да ¾ њих озбиљно размишља или предузима кораке за одлазак из земље…посебно они који имају факултетску диплому или су близу стицања исте. На жалост наши адолесценти одлазе и на други начин. Сагледавајући малобројне статистичке податке о менталном здрављу младе популације дошли смо до поражавајућих резултата. Према подацима Републичког завода за статистику Србије специфична стопа самоубиства међу младима узраста од 15. до 29.година , на 100.000.у 2007. години, износила је 9.0., а данас ? У Београду је 2018 године  забележена највећа специфична стопа самоубиств(14,8). (Извор:http://www.batut.org.rs/download/publikacije/zdravlje_mladih.pdf).  Подаци  указују на то да се развојно – психолошки проблеми адолесценције  одликују бројним – често упадљивим развојно-психолошким и психопатолошким особеностима. Клиничко искуство запослених стручњака у области менталног здравља као и резултати ретких истраживања спроведених на ову тему, указују на значајно психолошко трпљење популације младих. Око 1/3 популације средњошколаца и студената припада групи граничних и ризичних поремећаја, тј. манифестује знаке психолошког трпљења и менталних проблема и поремећаја и исказују потребу за организованом психолошко-психијатријском подршком, односно помоћи. Угроженије су девојке и адолесценти у урбаним срединама. Психопатологија са којој се сусрећемо су: различите тешкоће адолесцентног процеса сконцентрисане око формирања стабилног и дефинитивног идентитета, депресивна стања (укључујући самоубилаштво) и поремећаји понашања (укључујући злоупотребу психоактивних супстанци што је не ретко удружено са социјалном-патолошким понашањима (насилно и делинквентно понашање), поремећаји исхране(булимија и анорексија). Са обзиром да се адолесценти често обраћају лекарима опште праксе, знаци депресије и суицидалне идеје често не буду на време препознати  како од стране њих, тако и  од стране просветних радника и родитеља. (Стратегија развоја младих у републици Србији,2006:5). Дакле оно што је јасно региструјемо  су проблеми у сфери функцинисања личности: пре свега  у емоционалној сфери а као последицу тога имамо  проблеме у конативном (воља) и когнитивном функционисању. То се одражава на комуникацију са другим људи али и ствара проблеме  интерперсоналним односима. Данашњи адолесценти пре свега имају огроман проблем у односу према самом себи а самим тим и у односима са значајним другима, посебно у успостављању  односа блискоти, који захтевају поверење у другу особу. Често не виде сопствену пројекцију будућности у  околностима у којима живе и приликама које им се нуде, уколико исте нису у складу са њиховом личношћу и њеним потребама? Како веровати, коме указати своје поврење?

Адолесцентни период је најдраматичнији период развоја личности који карактерише дисконтинуитет успона и падова, прогресије али  и регресије личности као и променљиве и несталне снаге Ега. То личност чини пријемичивом за различите и могобројне психопатолошке утицаје од споља али и од изнутра уколико адолесцентн носи одређену генетску предиспозицију за менталне поремећаје и поремећаје поншања. О адолесценцији се често говори као о  “граничом” стању jер су адолесценти  не ретко “нагнути” над понорима сопствених супротних тежњи у жељи да задовоље сопствене нарцистичке потребе с једне стране. Са  друге стране , ту су присутна очекивања од значајних особа(родитеља пре свега), али и вршњака и друштва. У адолесцентном периоду постоји више различитих врста криза  помешаних са  осећањима  отуђености,  напуштености,  страха и стида. Криза смисла живљења код њих је све је чешће присутна. Породица као подршка адолесценту  губи своју протективну функцију а примат материјалистичког света данашњице чини да адолесценти своје осиромашене родитеље доживљавају као губитнике. Доминација вредности стицања  укида све вредности културе,знања, морала а нладима  нуди  као успешне фигуре идентификације: бизнис,политичке и остале менаџере, насмешене манекене са билборда и телевизија. Фантазија о изобиљу, које делује тако лако дохватљиво са једне стране и реалност која је не ретко управо супротна и своди се на преживљавање. Код куће од  деценија рада за малу плату исцрпљени родитељи, који нису више узор сопственој деци. Кризу личног индетитета код адолесцената подстичу и: недостатак социјалне сигурности као и елементарних услова за нормалан опстанак, немогућност запошљавања, нестабилни економски, социјални и културни услови, нагле и скоковите друштвене промене, поремећаји интеграције друштвеног система, светска криза која траје.

Реалност у Србији принуђује  младе људе  на честу промену послова и  прихватање ниско плаћених послова без обзира на најчешће високо образовање  и неретко доношење одлуке о одласку из земље порекла.Такси вози магистар биологије а у пекари ради професор социологије, директор установе има завршен приватни факултет (а био је директор и са средњом школом) а мастери и доктори наука, раде волонтерски и не могу добити сталан посао. Економска логика капитализма претендује да  завлада друштвеним  па и  сфером личних односа  и све више  односи између  бића, односи на релацији: „Ја и Ти“ почињу да се кваре,изврћу, деформишу  и људски односи бивају у функцији  постизања личног бенефита. Људи се употребљавају и „бацају“ у смеће уколико више нису потребни… Употребити однос и искористити другу особу за постизање неке тренутне добити, профита? Иденититет се све више везује за способност зарађивања и поседовања  новца,дакле сведен је. Остали делови идентитета остају неразвијени, мали,људи често и немају контакте са другим деловима, они су одсечени и потиснути, негде дубоко…унутра.

И човек остаје сам са собом у неким тренуцима… не може да издржи дуго са собом, јер капацитет за бити сам захтева зрелост а ова интеграцију личности… а  не уме ни истински бити са другима. Поруке које нуди глобално друштво су супротне. Експлицитне поруке: могућности избора су веома широке. Имплицитне поруке – оне које се не изговарају а „подразумевају“ су контрадикторне експлицитним. И млади човек се нађе у „double-bind” позицији, која уводи личност у стање расцепа који је карактеристичан механизам са гранични и психотични ниво функционисања.

Данас се међу стручњацима поставља и питање   –шта је здрава личност у 21. Веку? Идеал здраве личности од постојања њеног научног испитивања и бављења њоме, од Фројда па до данас, била личности која је направила интеграцију свих својих делова у јединствену целину. Али, ако је данашњи свет фрагментисан,онда личност која је расцепкана на делове,више не мора да буде патолошки феномен већ вид функционалне адаптације на фрагментисани свет(Димитријевић, 2009).

Како пронаћи себе, у пртивуречном свету данашњице, у супротним порукама које нуде  доминатне фигуре моћника актуелног тренутка, у несигурном свету који се „клати“ између деструкције и конструкције и у  несигурној породици која  полако „тоне“ под притисцима неолиберализма? Како помоћи адолесцентима данас?

У наредном тексту приказаћемо могућности примене психодрама методе групног рада која у значајној мери може пружити помоћ адолесцентима који опазе и доживе да им је помоћ потребна.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s