Piše: Zvonko Džokić
Mutlifokalna kombinovana psihoterapija
Psihoterapeutski model koji sam nazvao Multifokalna kombinovana psihoterapija, a koji se pokazao izrazito uspešnim u mojoj praksi poslednjih petnaestak godina, sačinjen je od šest stožernih nivoa. Oni ujedno označavaju šest faza, odnosno šest jasno definisanih koraka koji se odvijaju sinhronizovano u obuhvatnoj i vrlo zahtevnoj terapeutskoj proceduri. Istovremeno, to su moćne alatke koje stoje na raspolaganju svakom iskusnom kliničkom psihoterapeutu, ukoliko se pravilno upotrebe doslednim praćenjem adekvatnog protokola.
Multifokalnu kombinovanu psihoterapiju grade sledeći sastavni elementi:
- klinička procena
- multifokalna mapa poremećaja
- multifokalni terapeutski plan
- izvođenje
- evaluacija
- finalizacija
Kako ova psihoterapeutska procedura izgleda i funkcioniše u praksi? Idemo redom…
Klinička procena
Klinička procena psihičkog stanja i nivoa težine problema koje donosi klijent sa sobom je primarni zadatak svakog kliničkog psihoterapeuta, prilikom obavljanja prvog intervjua, kao i njena provera i usaglašavanje prilikom odvijanja sledećih, probnih sesija. Po ovome se i razlikuju, u osnovi, kinička i neklinička psihoterapija, odnosno klinički i neklinički psihoterapeuti. O tome smo već raspravljali i definisali važne činjenice na samom početku ovog bloga…
Moć kliničke procene počiva na uspešno stečenom znanju i proverenom iskustvu u poljima kliničke (medicinske) psihologije i psihopatologije, kao i prilikom usvajanja (neuro)psihijatrijske dijagnostike. Ta dijagnostika je u skladu sa Međunarodnom klasifikacijom mentalnih poremećaja (ICD), koju generiše i reguliše Svetska zdravstvena organizacija (WHO). Svaki specijalista, posebno onaj iskusni, neuropsihijatrije, psihijatrije i kliničke psihologije stručno je osposobljen za postavljanje pravilne kliničke procene mentalnog stanja, a time i za dijagnostikovanje određenog tipa poremećaja, naravno ukoliko je takav poremećaj prisutan. Samim tim ovakvi stručnjaci znaju koji tip poremećaja nosi sa sobom kakav tip kliničke težine i značaja. To je i praktična osnova za zauzimanje jasnog stava prema određenom poremećaju i mogućnostima njegovog daljeg razvoja, kao i za određivanje odgovarajućeg terapeutskog plana. Potom, psihoterapija može biti jedinstveni izbor delovanja ili, pak, da bude deo terapijskog spektra u sklopu integrisanog tretmana sa psihofarmacima ili dodatnim pomoćnim programima. Svaki iskusni i dobro obučeni klinički psihoterapeut je sposoban da kreira, vodi, prati ili da bude deo usvojenog terapeutskog plana i programa.
Tu se, već na početku, razilaze klinička i neklinička psihoterapija, kao i znanje kliničkih od nekliničkih psihoterapeuta. Dok se u kliničkoj psihoterapiji tretira tačno utvrđeno stanje njegovim pravilnim dijagnostikovanjem, kao i razumevanjem realne težine problema i mogućnosti tretmana, u nekliničkoj se odmah prelazi na striktno izvođenje određene šeme iz dotičnog pravca, u kome je obučen prisutni psihoterapeut, bez prethodno jasno utvrđene kliničke procene (dijagnostikovanje) poremećaja i terapeutskih mogućnosti. To se skoro redovno izvodi nuđenjem procedure tipa „rada na sebi i ličnom razvoju“, uz uobičajeno pravilo u ovakvom slučaju: „da probamo, videćemo…“…!? Takva procedura se najčešće nudi i zastupa kao jedinstvena metoda za klijentov problem, bez konkurencije i saradnje sa drugim modusima!? Uz to, vrlo često, većina nekliničkih terapeuta dozvoljava sebi da nesmotreno, netaktično i agresivno napadne druge, posebno medicinski opravdane, metode koje je klijent/pacijent prethodno primenjivao ili imao nameru da primenjuje u budućnosti, ili da pseudoautoritativno saopštava nestručne i pogrešne informacije, interpretacije i konstrukcije u vezi istih!?
Ovde se, već, postavlja i pitanje (u današnjoj realnosti najčešće nepostojeće) odgovornosti kod takvog tipa psihoterapeuta, koji nisu u mogućnosti da prepoznaju i definišu, recimo, psihotične ili druge mnogobrojne teže kliničke poremećaje kod svog klijenta. A ti poremećaji, po pravilu, nepažljivim rukovanjem jako brzo reaguju pogoršanjem, dodatnim oštećenjem ili, pak, cela ta situacija zna da se usmeri ka dugotrajnom zavlačenju klijenta/pacijenta u pseudoterapeutski lavirint iz koga on i dotični terapeut teško mogu da izađu! Na kraju uobičajeno sledi kazna za samog klijenta, kao da je on kriv za takav tok psihoterapeutskog procesa (!?), tipa: „Ipak morate da idete kod psihijatra, jer niste pažljivo pratili moja uputstva…“.
Stoga, podsetimo se odmah sada na pravilo koje je osnovni „zakon“ u svakom ozbiljnijem psihoterapeutskom pravcu, a koje se samo po sebi podrazumeva, u potpunom obimu, u kliničkoj psihoterapiji: „NE OTVARAJ ONO ŠTO NE MOŽEŠ DA ZATVORIŠ!“. Ovo pravilo jedino mogu u potpunosti da znaju, poštuju i vladaju se po njemu samo pravilno obučeni psihoteraputi. I to oni koji su sa prethodno adekvatno stečenim kliničkim (ne „propedevtičkim“ već specijalističkim!) znanjem i dugogodišnjim iskustvom, nastalim putem kvalitetnog vođenja i supervizije od strane vrsnih mentora!
Takvo znanje ne postoji kod najvećeg procenta današnjih psihoterapeuta, iako su se oni poslednjih godina poprilično odomaćili u javnosti i etablirali kao referentni „eksperti“ u tumačenju psihičkih problema i stanja mentalnog zdravlja u društvu, a zatim i kao predlagači stručnih rešenja. Dok, u isto vreme i nažalost, ti isti„eksperti“ su uglavnom oni koji redovno „otvaraju ono što ne mogu da zatvore“, a njihovi programi psihoterapeutske edukacije podržavaju ovaj, izuzetno opasan, pristup. Tako dolazimo do poražavajućeg uvida da su današnji glavni „eksperti“ najčešće neadekvatno i nekvalitetno klinički obučeni psihoterapeuti koji u svojoj praksi tretiraju ono što ne poznaju, a to su kliničke forme poremećaja koje oni ne mogu adekvatno da procene niti umeju da ih dalje vode kroz adekvatan psihoterapijski proces i završe kako treba!?
Istini za volju i na štetu mentalnog zdravlja, ovakva situacija u savremenoj psihoterapiji ne samo što je postala česta, nego je uspela da se institucionalizuje kao dominanta u prethodnih nekoliko decenija. Dotle se stiglo putem nesputane legalizacije neselektovanih, klinički neškolovanih kadrova i njihovog masovnog etabliranja u stručnim krugovima. A svemu tome je prethodilo njihovo nekontrolisano prihvatanje na edukaciju i trening, u nepotpunim programima, u više stotina pravaca u psihoterapiji u prethodnih nekoliko decenija!?
Ovim se, još na prvom koraku, dobija jasan odgovor na pitanje: Da li su svi psihoterapeuti isti? Ne, naravno! Oni se između sebe suštinski razlikuju ne samo po pravcima koje zastupaju, već još ispred toga i zbog nivoa selekcije i edukacije koju su imali.
Zato, birajte za sebe pravilno, prema realnoj potrebi i adekvatnoj proceni, kliničkog ili nekliničkog psihoterapeuta. O tome imate više informacija i jasno razgraničenje u prethodno objavljenim tekstovima na ovom blog-sajtu…
Multifokalna mapa poremećaja
Multifokalna mapa poremećaja, kao drugi korak u funkciji Multifokalne kombinovane psihoterapije, predstavlja posebnu alatku, iskreiranu na bazi mog dugogodišnjeg psihoterapeutskog iskustva. Ona ujedno čini nadogradnju i novi kvalitet u odnosu na standardne modele psihoterapije.
Multifokalna mapa poremećaja se uvek kreira za svakog klijenta/pacijenta posebno. Ona treba da prezentuje sliku bitnih, konkretnih parametara poremećaja na više nivoa, kao i autentične individualne karakteristike koje poseduje klijent, a koje su u značajnoj vezi sa poremećajem i problemom s kojim se on javlja za psihoterapijsku pomoć. Dobro određena multifokalna mapa poremećaja determinira stvaranje adekvatnog i preciznog multifokalnog terapeutskog plana! Time se ujedno olakšava i uspešno odvijanje daljih faza koje slede u sklopu Multifokalne kombinovane psihoterapije, a to su izvođenje, evaluacija i finalizacija…
Multifokalna mapa poremećaja se kreira putem kvalitativne (nivo prisutnosti) i kvantitativne (nivo težine) procene sledećih parametara:
- stres i stresni poremećaji
- intrapsihički konflikti
- poremećaji funkcije ega
- razvojni poremećaji
- poremećaji u ponašanju
- psihosomatski poremećaji
- interpersonalni konflikti
- disfunkcionalni kognitivni stavovi
- disfunkcionalni emocionalni obrasci reagovanja
- životne veštine
- profesionalne veštine
Svaki od ovih parametara se procenjuje po kvalitetu (načinu) i kvantitetu (snazi) uticaja na ličnost, kao i na razvojni proces formiranja poremećaja, kako pojedinačno tako i u zajedničkoj interakciji. To znači da kada, na primer, klijent sa sobom donosi panični poremećaj u psihoterapeutski seting, istražuje se nivo pojedinačne zastupljenosti određenih parametara, sagledavaju i odmeravaju njihovi bitni detalji i sadržaji koji se odnose na konstelaciju sila koja je dovela do razvoja dotičnog poremećaja.
Savremeni poremećaji i psihičko stradanje čoveka današnjice uglavnom nastaju snažnim uticajem mnogobrojnih faktora koji izviru sa više pozicija. To se sve češće, ulaskom u treći milenijum, odvija brzometno i u sve kraćem vremenskom intervalu, a sve ređe postepeno i uticajem pojedinačnih faktora, kao u „starim vremenima“. Tada su uglavnom nastajali putem nerazrešenog intrapsihičkog konflikta ili uticajem pojedinačnog traumatskog doživljaja.
Isto tako, važno je još napomenuti i to da, ovakva kao što jeste, multifokalna mapa poremećaja omogućava širi i dublji uvid, za razliku od standardnih psihoterapeutskih modela, u težinu poremećaja, kompleksniji uvid u uzroke i povode njegovog nastajanja i razvoja, u određivanje izbora adekvatnih tehnika, kao i u realne mogućnosti njegovog razrešenja. Ona je ujedno predstavlja i odličan model za dalje praćenje i konkretnu evaluaciju psihoterapeutskog procesa, u smislu njegovog realnog napredovanja, stagnacije ili nazadovanja preduzetog tretmana.
Dobro definisana multifokalna mapa poremećaja olakšava ujedno i pravilno određivanje multifokalnog terapeutskog plana, a time i uspeh preduzetog psihoterapuskog tretmana! To znači da je i dalje na snazi stara istina da tačna dijagnoza predstavlja pola puta do izlečenja…
Multifokalni terapeutski plan
Nakon dobro urađene multifokalne mape poremećaja, da bi psihoterapijski proces bio što uspešniji, nužno je potrebno tačno da se predvidi i definiše jasno određeni terapeutski plan i program izvođenja. Takav plan i program treba da predvidi sprovođenje adekvatnih postupaka, alatki (veština) i metoda shodno procenjenim sadržajima i zadatom cilju, u jasno određenom vremenu (fazama), uz precizno vođenje klijenta kroz ceo proces koji sledi nakobn prethodno pravilno određenog redosleda. U sklopu modela Multifokalne kombinovane psihoterapije to se naziva „multifokalni terapeutski plan“.
U čemu je sadržan kvalitet ovakvog tipa terapeutskog plana i njegova posebnost?
Okrenimo se za trenutak ka realnosti višedecenijskog iskustva mnogobrojnih pregaoca u ovoj oblasti koja ukazuje na to da, pored posebnosti i autentičnosti koju nosi sa sobom svaka ličnost za sebe, svaki poremećaj i problem koji dolazi za tretman u psihoterapeutsku praksu je poseban, jedinstven u odnosu na druge. Svaki sledeći poremećaj je uvek različit od bilo kog drugog prethodnog. Iako često nose puno međusobnih sličnosti, bar po simptomatologiji i kliničkoj slici, oni su uvek i te kako različiti u mnogim bitnim detaljima!
Stoga, svaka pojedinačna multifokalna mapa poremećaja je posebna i jedinstvena za ličnost i poremećaj s kojim se ona bori, a različita od drugih. To znači i da će svaki iskreirani multifokalni terapeutski plan biti različit od ostalih, jer treba da bude adekvatan autentičnoj realnosti. Međutim, da podsetim još da se ovde radi o Multifokalnoj kombinovanoj psihoterapiji, koja poseduje mogućnost upotrebe većeg broja moćnih tehnika, a ne samo jedne glavne. To znači da multifokalni terapeutski plan dozvoljava psihoterapiji šire polje njenom delovanju od uobičajenog, standardnog, a ujedno omogućava i neizmerno veću kreativnost u planiranju i vođenju terapeutske akcije. Odnosno, on otvara prostor za uvek različiti izbor kombinacije tehnika iz postojećeg spektra, a u korist efikasnijeg tretmana. Sve to ovaj modus kliničke psihoterapije čini moćnijim i kerativnijim u odnosu na one koji imaju manji izbor.
U praksi nekad taj plan ukazuje, na bazi dublje i jasnije procene svih važnih parametara (vidi prethodno), na to da psihoterapijski proces treba da krene sa nivoa interpersonalnih konflikata, drugi put preko ulaska u nivo stresnog poremećaja, treći put od poremećaja ponašanja itd… Zatim, nastavak terapeutskog procesa ponovo nudi neizmerne mogućnosti kombinacije planiranja njegovog daljeg vođenja, a sve to po jedinstvenoj mapi poremećaja. Tako, polako dolazimo do dgovora na pitanje zašto i kako je multifokalni terapeutski plan poseban i jedinstven…
Međutim, ostavimo sada prostor da bolje sagledamo kako sve to izgleda u praksi preko prikaza sledeće faze Multifokalne kombinovane psihoterapije, odnosno četvrtog koraka u njenoj proceduri, a to je – izvođenje.
NASTAVIĆE SE…
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 