Piše: Zvonko Džokić
„Mejnstrim“
Glavno je biti u mejnstrimu! A to danas podrazumeva površnost, nametljivost, upornost, neotesanost (neoprimitivizam), bezobzirnost u rušenju dokazanih vrednosti i autoriteta, egzibicionizam u kombinaciji sa voajerizmom, dramatičnost u izražavanju svojih poriva, brutalnu hladnokrvnost u dostizanju ličnog cilja, javno ponižavanje i poništavanje drugih agresivnim korišćenjem izvitopernih teza i izraza (pr. „pljuvanje“ i „blaćenje“ – lokalni sveprisutni žargoni i ujedno dominantni rol modeli u mejnstrim ponašanju), konstrukciju lažnog ili copy-paste znanja, identiteta ili (nezasluženog) autoriteta, rogobatni humor, bizarnost u ponašanju itd. Tu je negde i upotreba uprošćenih asocijativnih priča, koje savremena mejnstrimska kultura vrednuje kao „zanimljive“, „in“, „cool“ ili „fake“ i sl. Pokušaću da i uvodnu priču u ovom tekstu prilagodim mentalnom nivou i kvalitetu današnjeg mejnstrima. Pokušajte i vi da se prepustite takvom „strimu“, makar i na kratko. Be cool, brate! Budi in…
O šrafcigeru, majstoru, kompjuteru i guruu
Da li znate šta je to šrafciger? Da li znate čemu on služi? A, da li znate i da rukujete njime? I, da li umete da razlikujete njegove modifikacije, različite tipove kao i razliku u njihovoj primeni? Još i ovo da vas pitam, budite iskreni, da li upotrebljavate šrafciger i tamo gde mu nije mesto?
Ali, zašto vam ja uopšte i postavljam ovakva pitanja, i to na ovom blog-sajtu za kliničku psihoterapiju? Polako, doći ćemo i do toga! Sad vas molim da se prepustite mojoj neterapeutskoj, ali kreativnoj tehnici vođenih fantazija…
Prva fantazija: Zatvorite svoje oči i zamislite nekog (neku) ko drži šrafciger u svojoj ruci, a ne zna da barata njime. Ali, u isto vreme on (ona) poseduje zvanje određenog tipa majstora, koji bi trebalo da to zna. Dobro je i plaćen(a) za to, svakodnevno mu (joj) zbog toga dolaze mušterije, donose mu (joj) sprave (za koje on/a uglavnom i ne zna kako funkcionišu) u koje redovno ugurava taj svoj šrafciger! A usput, dostiže visoki društveni status, posvuda se hvali svojim zvanjem i znanjem, deca mu (joj) se sklanjaju s puta od strahopoštovanja kad ga (je) sretnu a komšije zavide ili tapšu po ramenima itd.
Druga fantazija: Zamislite sada „Majstora“ koji već zna o šrafcigeru to što treba i kako da ga primeni, ali ne zna da postoje i druge alatke. Ili, pak, zna o njima, ali ne zna kako da ih primeni. Međutim, taj majstor, bez obzira na to, sve što mu donesu mušterije popravlja samo tim šrafcigerom. I svoje „znanje“ širi naokolo, ubeđujući i sebe i druge da je njegovo znanje sasvim dovoljno, da uopšte ne trebaju druge alatke, da je šrafciger „vrh svega“, panacea u majstorskim rukama njegovim!? Tako, on redovno „popravlja“ čak i kompjutere svojim mušterijama, pored ostalog. Svaka čast majstore! Koja veličina…!?
Treća fantazija: Zamislite „Majstora“ koji ne zna ništa o šrafcigeru, niti o drugim alatkama, a ni o tome kako funkcionišu složene sprave kao što su kompjuteri. Ali, on je, i pored toga, „iznad svih“, rođeni guru. Doživeo je, redovno i uobičajeno za ovakav tip „majstora“, u određenom trenutku svog života iznenadno „preobraženje“, uz potpuno „otkrovenje“ sveukupnog znanja i povezanosti, a time, naravno, i kako da vlada „božjim“ i „demonskim“ silama, uz samodokazanu vrhunsku moć i magijsku upotrebu svega i svačega… Vauuu!! Inače, on ima svoje veće ili manje „stado“, redovne pratioce koji ne mare što im personalni kompjuteri pod vođstvom ovakvog gurua odavno već ne rade, nego su ostali zanemareni i u pokvarenom stanju i, naravno, postali već i neupotrebljivi. Ali, šta će im sopstveni kompjuteri kada imaju sveznajućeg gurua koji misli o njima i umesto njih? Pa, zar nije besmislica imati sopstveni kompjuter u ovakvom slučaju?!
Sad vas molim da ostanete još izvesno vreme sa zatvorenim očoma, prepušteni doživljajima i asocijacijama koje vam bude ove tri priče, nastale pomoću tehnike vođenih fantazija. Osetite šta vas je u njima dotaklo? Koje situacije ste najjače doživeli, a koje slabije, ili uopšte niste? Da li ste i zbog čega bežali od nekog dela priče? Šta vas je, možda, nateralo da se branite, recimo: unutrašnjim potiskivanjem, negacijom, poništavanjem, pomeranjem u stranu, okretanjem ka humoru ili agresiji itd…? Razmislite i o tome na šta vas sve to podseća?!
Kad završite sa prepoznavanjem važnih utisaka i uvida, otvorite oči i vratite se ponovo u svoju sadašnjost i blaženu spojenost sa objektivnom realnošću koja vas okružuje…
Naravoučenije?
Otkrijte ga sami, dovoljno ste pametni. Razmislite, između ostalog, šta i kako dalje sa šrafcigerom, majstorima, kompjuterom i guruima!?
Budimo sada ozbiljni!
Psihoterapija je i te kako ozbiljna disciplina! Bavi se najsloženijim ljudskim organom, mozgom, kao i najodgovornijim poslom, a to je uticaj na kretanje ljudske sudbine kroz odnos između zdravlja i bolesti, što je u krajnjoj instanci i odnos između sila života i smrti! Stoga i pišem ovaj tekst. Pravi psihoterapeut treba da bude istinski ostručen i kapacitetom svoje ličnosti sposoban da odgovori potrebama klijenata, ali ujedno i moralnim principima koje sa sobom donosi ovaj izuzetno zahtevan poziv. Iako, da podsetim i na to, 21.vek sve više omogućava, opravdava i nagrađuje prisustvo nepotpunih, lažnih i ugrožavajućih vrednosti, što direktno atakuje na bazične etičke standarde i vidljivo ih ruinira u sadašnjosti u ovoj struci. To će, uskoro najverovatnije, ovaj poziv pretvoriti u misiju kvalitetno obučenih legionara koji će se, s jedne strane, boriti za opstanak duševnog zdravlja i dobrog u ljudskoj svesti protiv većeg dela, moralno izmenjenih i neadekvatno ostručenih koji će atakovati na ove prve, zastupajući izmenjena i patološki bazirana pravila, koja su se u međuvremenu već uspešno etablirala i zauzela dominantno mesto u psihoterapeutskom establišmentu.
Ali, ostavimo sada taj proces da teče dalje i da se odvija po nekom, sa sadašnje tačke gledišta, nepredvidivom scenariju i da se vratimo na naš postavljeni cilj. A to je prikaz realne moći kombinacije raznih proverenih tehnika i njihove upotrebe u radu iskusnog kliničkog psihoterapeuta.
Kombinovana klinička psihoterapija
Klinička psihoterapija se uglavnom, sa tehničke tačke gledišta, prilikom primene u praksi može podeliti u dva pravca. Prvi je primena kliničke psihoterapije upotrebom jedne glavne tehnike (pr. psihoanalitička, dinamska, suportivna, savetovanje ili dr.) uz dopunu raznim drugim, površnim metodama, a u sklopu klinički postavljene psihoterapeutske procedure (vidi kasnije). Drugi pravac je ravnopravna upotreba većeg broja moćnih tehnika u sklopu kliničke psihoterapeutske procedure.
Već smo u nekim od prethodnih tekstova napomenuli to da, što je više klinički pshoterapeut opremljen proverenim, moćnim i klinički primenjivim tehnikama to je bolje po njegovog klijenta. Ovo je zbog toga jer takvi kapaciteti omogućavaju da ciljevi i dometi uspeha psihoterapeutskog tretmana postanu celovitiji, dalji i bogatiji. Time se olakšava put ka kvalitativnoj promeni stanja, od poboljšanja kliničke slike, preko razrešenja bitnih terapeutskih fokusa do isceljenja, uz vraćanje ličnosti klijenta u zdravi psihosomatski balans. Usput, naravno, taj proces dovodi do propratnog širenja svesti stečenim uvidima i novim saznanjima kod klijenta, koji, ukoliko se odnose na bitne korekcije i saznanja u najdubljim novoima ličnostri, završavaju doživljajem i stanjem ličnog preobražaja. Uz mnošto drugih značajnih „kolateralnih“ dobiti..
Značaj stalnog učenja i širenja znanja
Zašto je važno učenje i savladavanje kombinacije tehnika prilikom obuke savremenog kliničkog psihoterapeuta? Zato što savremeni psihički poremećaji postaju sve složeniji i multiplikovaniji, uz pojavu novih formi, podstaknuti uticajem usložnjavanja faktora okoline koji sve snažnije i morbogenije utiču na procese razvoja i održavanja mentalnog zdravlja čoveka današnjice.
Ulazak u praktični proces odvijanja savremene psihoterapije sve više nalikuje na ulazak u MMA ring sa takvim tipovima poremećaja, kao protivnikom. Poremećaji koji vas čekaju sa suprotne strane su skoro uvek prisutni na više nivoa, kao i mogućnost kombinacija pristupa u njihovom tretmanu. Psihičke poremećaje treba najpre pravilno i obuhvatno razumeti, i to uz pomoć detaljno usvojenog kliničko-psihološkog, neurološkog, psihijatrijskog i psihoterapeutskog znanja, kao i optimalnog iskustva u praksi, a zatim primeniti adekvatne terapeutske „zahvate“ u procesu njihovog razrešenja.
Stoga je jako važna orijentisanost kliničkog psihoterapeuta ka konstantnom praćenju novih saznanja u nauci i praksi, kao i sopstvenom usavršavanju. Iskusniji terapeuti postaju svedoci promena koje su nastale poslednjih decenija u domenima incidencije, prevalencije i modifikacije psihopatoloških formi poremećaja kod ljudi. Neočekivane, snažne i ubrzane promene koje se dešavaju u poslednjem periodu u čovekovoj okolini bitno utiču na psihološki razvoj i održavanje stabilnosti kod pojedinaca i grupa. Pojavljuju se nove dominantne forme mentalnih poremećaja koje zahtevaju modifikovne i inovativne pristupe i tretmane, naravno, uz prethodnu jasnu i tačnu klinički procenu.
Značaj iskustva u kombinovanju modela kliničke psihoterapije
Svaki iskusniji klinički psihoterapeut, koji je pravilno educiran i obučen za primenu više tehnika u svojoj praksi, u svom eklektičkom i holističkom pristupu vremenom stvara i izvodi sopstveni pristup u kombinaciji tih tehnika u praksi. Pored znanja, ličnog kapaciteta i volje, neophodno je i prilično veliko stečeno iskustvo u svakodnevnoj primeni različitih modela u određenim fazama psihoterapeutskog procesa, za stvaranje pouzdanog i efikasnog modela kombinacije postojećih tehnika, kod svakog kliničkog psihoterapeuta ponaosob.
Preko praktičnih iskustava dobijaju se konkretni dokazi upotrebljivosti odnosno neupotrebljivosti određenih pristupa, procedura i tehnika. U kliničkoj psihoterapiji, za razliku od ostalih, nema bežanja od istine. Klijent je ili realno bolje, ili je izlečen, ili nije niti bolje niti je izlečen! A stanje može i da se pogorša!? Treba ga uvek pažljivo pratiti i jasno utvrditi razloge nastalih ili odsutnih promena. Tu nema prostora za nejasno, nenaučno ili pogrešno tumačenje i „s visine“ izvlačenje velikog broja, nekvalitetno selektovanih i edukovanih, „sertifikovanih psihoterapeuta“ iz neugodne situacije nazadovanja procesa putem pozivanja na neistinite ili izmišljene argumente! To ne može i ne sme da bude zamena za nedostatak sposobnosti, znanja i umeća!
Poznajem, na sopstveno veliko zadovoljstvo, bitan broj odličnih kliničkih psihoterapeuta koji u svojoj praksi upotrebljavaju lično iskreirane modele i sisteme kombinacija različitih psihoterapeutskih tehnika. I to, naravno, veoma uspešno! Ovaj blog – sajt je, konačno, i mesto za zastupanje vrednosti koje sa sobom nose i svakodnevno primenjuju takvi pojedinci i grupe.
Moje iskustvo
Moj profesionalni put sticanja znanja, iskustva i umeća u oblastima kliničke neurologije, psihijatrije i psihoterapije traje, evo, već trideset i četvrtu godinu. Svakodnevno je bio i ostao ispunjen kontinuiranim i predanim radom na teoriji, praksi, selekciji i integraciji iskustava, istraživanju, inovacijama i projektima, uz povremeno pisanje knjiga i radova u različitim sferama. Pre nešto više od deset godina „uhvatio“ sam sebe da u svom praktičnom radu sa klijentima u individualnoj i grupnoj psihoterapiji, koji je uvek bio eklektičan i holistički orijentisan kao i kod većine medicinski obrazovanih ljudi, primenjujem posebnu kombinaciju tehnika i metoda, a da one zajedno prave jedan celoviti pristup. Pristup koji je, shvatio sam to dalje u svom svakodnevnom praktičnom radu, i te kako moćniji i uspešniji u rešavanju problema mojih klijenata od prethodnog, kada sam pojedinačno i izolovano primenjivao pojedine tehnike za koje sam bio obučen i koje sam dalje razvijao dugo godina u psihoterapeutskoj praksi (savetovanje, psihoanalitička psihoterapija, psihodrama, EMDR, programi i tehnike iz stres menadžmenta, art terapije, mentalnog koučinga i dr.).
Daljim organizovanjem tog pristupa i njegovim usavršavanjem došao sam do standardizacije procedure koja je obezbeđivala ubrzanje prolaska kroz psihoterapeutski proces kao i povećanje procenta njegovog uspešnog završetka. Istovremeno, ovakav pristup i procedura su omogućili proširenje spektra poremećaja koji mogu uspešno da se tretiraju ovakvim psihoterapeutskim pristupom. Sada, nakon dužeg perioda njegove primene, mogu slobodno i sa sigurnošću da konstatujem da je ovaj model opravdao svoj naziv – „Multifokalna kombinovana psihoterapija“.
O Multifokalnoj kombinovanoj psihoterapiji
Ovom prilikom pokušaću da prikažem određene, bitne karakteristike svog modela kombinacije psihoteraputskih tehnika, kao jednog od mogućih, a koji sam nazvao, kao što sam prethodno pomenuo, Multifokalna kombinovana psihoterapija. Ovaj model se pokazao izuzetno korisnim i uspešnim u radu sa mešovitim poremećajima, koji su vremenom postajali sve češći da bi na kraju i preuzeli dominantnu poziciju u savremenoj psihopatologiji. Smatram da time mogu da doprinesem daljem razvoju kliničkog pristupa na polju psihoterapije, kao i prilog usavršavanju mlađih kolega koji su usmereni ka tom polju.
NASTAVIĆE SE…
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 