Piše: Prof.dr. Jasna Veljković
Trideset i dve godine je kako sam diplomirala na grupi za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nakon više od tri decenije predjenog „psihološkog“ puta se surećem sa i dalje time da ljudi ne spoznaju razliku izmedju kliničkog i nekliničkog psihologa. Još manje razumeju razliku izmedju specijaliste kliničke psihologije i psihologa koji radi u kliničkom settingu ali nije završio specijalizaciju. Takodje, često ne znaju ni u čemu je razlika izmedju kliničkog psihologa i psihijatra.
Iz toga proističu mnoge druge komplikacije koje se tiču nerazumevanja toga šta je psihoterapeut i ko može biti psihoterapeut. Veoma česta je i zabluda da je neko ko je psiholog je po prirodi stvari i psihoterapeut i da može da se bavi psihoterapijom, što nije istina. Psihološki tretman i psihoterapijski tretman su dve bitno različite stvari. Takodje, postoji zabluda da ako je neko psihijatar da je automatski kvalifikovan da se bavi psihoterapijom… Psihijatar i psihoterapuet su dva bitno različita zanimanja. Činjenica je da i klinički psiholog i psihijatar mogu biti psihoterapeuti, ali samo ako su završili opdgovarajuću edukaciju iz psihoterapije. Ovo su vrlo ozbiljne stvari, sa kojima bi „narod“ trebao da bude upoznat, posebno kada se odlučuje za to kome da podje kada ima izvesnih psihičkih smetnji. Na žalost veoma često i u medijima vidimo da se ne poznaju razlike izmedju ovih bitno različitih profesija.
Danas pišemo o razlici izmedju kliničkih i nekliničkih psihologa a o razlikama izmedju kliničke i nekliničke psihoterapije, zapravo se bavi skoro svaki naš članak.
Psihologija se i danas, kao nekada studira na Filozofskom fakultetu, na grupi za psihologiju. Danas imamo više različitih programa studija psihologije, zavisno od toga na kome se univerzitetu studira. Medjutim, bez obzira što medju studijskim programima postoje izvesne razlike, oni se suštinski ne razlikuju.
Psihologija je relativno mlada nauka. Počeci psihologije kao nauke vezuju se za 1879.godinu i prve psihofizičke eksperimente, kada je Vilhem Vundt u Lajpcogu osnovao prvu psihološku laboratoriju. Početkom dvadesetog veka počinju da se stvaraju prvi psihološki testovi, pre svega testovi za merenje intelektualnih sposobnosti dece a kasnije i odraslih( Bine –Simonova skala).Potom se stvaraju testovi koji služe tome da odvoje vojne regrute u različite kategorije shodno sposobostima koje poseduju(armijski beta test). Nešto kasnije, se stvaraju klinički testovi za merenje inteligencije koji služe ne samo tome već i u diferencijalno-dijagnostičke svrhe. A to znači da se prave takvi testovi koji će ispitati različite psihičke funkcije na jedan validan i pouzdan način i na osnovu toga nam ukaziti na primer na: kvalitet misaonog toka po formi i po sadržaju, na sklonost odredjenom modelu afektivnog reagovanja, na eventualne blokade u mišljenju… U drugoj deceniji dvadesetog veka počinju da se stvaraju prvi projektivni testovi koji služe detektovanju i otkrivanju potisnutih i skrivenih delova ličnosti. Najpoznatiji od njih i danas je Roršahov test…Naravno, da postoje mnogi drugi testovi te vrste ali Roršah opstaje već stotinu godina i preživeo je mnoge provere u svom dugom životu. Razvoj projektivnih testova ide uporedo sa razvijem psihoanalitičke misli. Razvoj kliničke psihologije kao nauke „ide“ uporedo sa razvojem psihodijagnostike i razvojem kliničke teorije i prakse. U Rusiji, se pojavljuje čuveni psiholog Lurija, koji započinje prva neuropsihološka istraživanja, te se stvaraju prvi neuropsihološki testovi…Psihologija se kao nauka razvija i specijalizuje u različitim oblastima . Psihologija se može zamisliti kao jedno veliko stablo iz koga se račvaju mnoge grane primenjene psihologije kao što su: klinička psihologija, zdravstvena psihologija,socijalna psihologija, pedagoška psihologija, psihologija rada, psihologija osoba sa posebnim potrebama, forenzička psihologija, fiziolološka psihologija,neuropsihologija… Ali neke grane psihologije se bave normalnošću i razvojem, komunikacojom i radom a neke druge psihopatologijom, odnosno poremećajima psihološkog funkcinisanja i mentalnim poremećajima i poremećajima ponašanja kao i psihološkim aspektima telesnih bolesti. Savremena psihologija zastupa jedan holistički pristup koji ističe jedinstvo psihičkog i fizičkog i njihovu uzajamni zavisnost i medjudejstvo. Dakle ne postoji isključivo fizička bolest, kao što ne postoji isključivo psihička bolest, kao što i svaki poremećaj psihološkog funkcinisanja ličnosti pokreće niz fizioloških odnosno telesnih promena u organizmu ljduskog bića.
Psihologija je živa nauka koja je uvek na raskrscu izmedju teorije i prakse, u susretu sa ljudskim bićem. A ljudsko biće ne živi izolovano, jer pozicija izolacija vodi u mentalni poremećaj…već je ono uvek u interakciji sa svojom užom i širom socijalnim sredinom. Zato nam je važno u susretu sa jednom osobom da posedujemo mnoge podatke ne samo o toj osobi već o njenom mestu i ulogama u tim sredinama u kojima obitava, funkciniše i „igra“ odredjene uloge.
Da bi neko postao psiholog potrebno je da savlada mnoga znanja. A tih znanja nikada nije dovoljno. Kada krene da učim neophodno je pre svega da stekne osnovna znanja o funkcionisanju ljudskog mozga. Zato studenti uče na osnovnim studijama fiziologiju nervnog sistema. Potrebno je da detaljno savladaju metodologiju naučnih istraživanja jer psiholozi se u svom radu bave istraživanjima. Neophodno je da savladaju osnove psihološke statistike i psihometrije, da veoma podrobno izuče opštu psihologiju, potom psihologiju učenja, mišljenja i pamćenja, da nauče mnogo o individualnim razlikama izmedju ljudi kao i tome šta odredjuje te razlike, da izuče razvojnu psihologiju koja se bavi psihološkim razvojem pojedinca kroz celoživotni razvoj od rodjenja pa do smrti, socijalnu psihologiju koja se bavi pojedinicima ali i grupama u socijalnom okruženju,da savladaju mentalno testiranje dece; da savladaju osnove psihodijagnostike, kako bi bili u stanju da izvrše procenu intelektualnih sposobnosti i ličnosti prema odredjenim kriterijumima;psihologiju mentalnog zdravlja, psihologiju krize i intervencije u krizi…budući psiholozi uče i osnove neuropsihologije koja im pomaže da steknu znanja o biološkoj podlozi različitih psihičkih funkcija,potom opštu psihopatologiju – nauku koja nas uči o različitim poremećajima mentalnog funkcinisanja, potom psihopatologiju dece i maldih…osnove psihoterapijeI tako dalje…Uz to uče i filozofiju, sociologiju, socijalnu patologiju.
Dakle danas diplomirani psiholog ima u svom startu veliko teorijsko znanje ali tek usmerenjem u jednoj od oblasti psihologije on započinje uže stručno usavršvanje. Osim toga psiholog je dužan da prati savremeni život i zbivanja u njemu kako bi mogao da razgovara sa ljudima koji traže od njega psihološku pomoć. Psiholog koji želi da bude klinički psiholog, treba da stekne kliničko iskustvo a to znači radi bar neko vreme u nekoj od institucija kliničkog tipa, kao na primer: da radi u nekoj od psihijatrijskih institucija ili nekom savetovalištu gde se uključuje u multidisciplinarni zdravstveni tim, ili da radi u nekoj od zdravstvenih institucija nepsihijatrijskog tipa u kojoj je deo tima. Stručni tim u psihijatrijskim institucijama čine: lekar psihijatar, medicinske sestre, psiholozi, danas često i defektolozi (zavisno od profila instutucije),kao i klinički socijalni radnici. Psiholog koji radi na primer na psihijatriji kao glavni zadatak ima psihodijagnostiku. Savladavanje psihodijagnostike je ozbiljan i dugotrajan proces koji zahteva iskustvo u kliničkom radu, superviziju i svakako specijalizaciju. Tek nakon toga, klinički psiholog postaje zaista kompetentan za rešavanje često vrlo komplikovanih difrenecijalno-dijagnostičkih problema. Takodje, jedan klinički psiholog radi i psiholško savetovanje sa pacijentima ali po potrebi i sa članovima njihovih porodica.
Činjenica je da osnovne studije nisu dovoljne da bi osposobile psihologa da uspešno radi na klinici sa psihijatrijskim pacijentima, kao što ni studije medicine nisu oposobile mladog lekara početnika da radi sa bilo kojom kategorijom pacijenata. Tek tada kreće učenje i istovremeno sticanje kliničke prakse. Neophodno je da klinički psiholog, podje na specijalističke studije iz kliničke psihologije. U našoj zemlji, za specijalizacije iz kliničke psihologije referentan je Medicinski fakultet a ne Filozofski fakultet u Beogradu. Razlog za to je jednostavan: filozofski fakultet nije u stanju da obezbedi specijalizantgima kliničke psihologije nastavno-naučne baze, odnosno zdravstvene institucije u kojima će obavljati svoj staž. Specijalizacija traje tri godine i na završetku specijalizacije brani se specijalistički rad i polaže specijalistički ispit pred Komisijom stručnjaka, koji su profesori kliničke psihologije i kliničke psihijatrije. Tokom specijalizacije, specijalizanti stažiraju u različitim institucijama, na različitim odeljenjima na kojima se tretiraju različite vrste psihopatoloških poremećaja kako dece i adolescenata tako i odraslih. Specijalista kliničke psihologije nije lekar. Dakle on ne daje lekove. Njegova glavna kompetencija je psihodijagnostika i psihološko savetovanje, za šta je osposobljen tokom trajanja svog specijalističkog staža. Veoma dobro ume da razrešava krizna stanja kao i da psihološki vodi klijente sa kojima radi. Specijalista psihijatar, koji je završio medicinu a potom specijalizirao psihijatriju i položio specijalistički ispit iz klinčke psihijatrije odredjuje koje će lekove koristiti ljudi koje pate od odredjenih mentalnih poremećaja, „vodi“ proces njihovog lečenja i preporučuje im dalje tretmane, kao na primer psihoterapiju invdividualnu, porodičnu ili grupnu. Takve tretmane vode stručnjaci koji imaju kompetence kliničkih psihoterapeuta odredjenog profila.
Dakle, znamo sada ko je klinički psiholog koji nije specijalista i klinički psiholog koji jeste specijalista. Znamo i ko je psihijatar i kakva je razlika izmedju kliničkog psihologa i kliničkog psihijatra.
Dobro gde još rade klinički psiholozi osim na psihijatriji? Na primer u pri domovima zdravlja postoje savetovališta za mlade, za roditelje i decu.Na dečjoj klinici, postoje dečlji klinički psiholozi koji se bave psihološkim ali i psihopatološkim problemima dece ali i njihovih porodica, na neurološkoj klinici rade klinički psiholozi sa ljudima koji pate od neuroloških bolesti i poremećaja, ali ti poremećaji proizvode i bitne izmene psihološkog funkcionisanja… klinički psiholozi rade i sa ljudima koji su počinili teška krivična dela u stanjima nervnog rastrojstva pa su na zatvorskoj kazni ali na psihijatrijskom odeljenju… Cilj je pomoći im da steknu uvid u značaj i težinu počinjenog dela, kako se isto po izlasku sa kazne ne bi ponovilo, naučiti ih tome da steknu bolju kontrolu ponašanja…Postoji još mnogo mesta gde rade ili mogu da rade klinički psiholozi ali sama reč kaže da su to pre svega institucije kliničkog tipa.
Neklinički psiholozi rade: sa decom i roditeljima u vrtićima, školama osnovnim i srednjim,u radnim kolektivima, u različitim insitucijama …kao u policiji u nevladnom sektoru, u marketingu, menadžmentu. Izgleda, da oni rade sa „zdravim“ ljudima, odnosno onima koji nemaju psihopatoloških poremećaja.
Ali da li je tako? To je ono većito pitanje, šta je mentalno zdravlje, šta je normalno a šta je bolesno i gde je granica? A te granice su veoma tanke,odnosno različite „ debljine“ i „izdržljivosti“, kod različitih ličnosti….I to je neka druga priča. Ali, veoma ozbiljna priča.
Shodno tome, veštine i znanja nekliničkih psihologa su specifično usmerena na pomoć ljudima u savladavanju životnih problema, problema koji se dešavaju u različitim vrstama interpersonalne komunikacije, emotivne komunikacije, učenju životnim veštinama Ali, oni se ne bave psihopatologijom, već isključivo radom sa ljudima za koje procene da nemaju psihopatološke poremećaje. Ali je neophodno razlikovati psihološke probleme od psihopatoloških poremećaja.
Šta to zapravo znači? Svaki mentalno zdrav čovek, u odredjenim životnim fazama može imati izvesnih psiholoških problema. Svi ih imamo, jer život nosi probleme. Ali način našeg psihološkog reagovanja se kreću u opsegu normalnosti. Medjutim, priču o normalnosti, psihopatologiji i granici izmedju ova dva, ostavićemo za neki drugi natpis, jer ova priča zaslužuje posebnu pažnju.
Veoma zastupljen posao psihologa danas jeste rad psihologa u domenu profesionalnoj selekciji i regrutaciji kadra za odredjena zanimanja. Kada sam ja studirala, ta grana psihologije se zvala psihologija rada, koja ima opet svoje ogranke kao što su kadrovska psihologija, industrijska psihologija …i sl. I tu se psiholog bavi odredjenom vrstom psihodijagnostike ali ne onom koja se uči na specijalizaciji iz kliničke psihologije, već onom koja je potrebna za ovu oblast primene.
Ostaje otvoreno jedno važno pitanje, koje je postavljao i „otac“ kliničke psihologije u Srbiji, pokojni profesor Josip Berger, a to je: koja i kakva znanja treba sve da imaju klinički a koja neklinički psiholozi? I koliko sme da bude tanka ili debela linija izmedju kliničkih i nekliničkih psihologa?
Jer i jedni i drugi se bave ljudskim bićima i njihovim psihološkim funkcionisanjem. Da li neklinički psiholozi treba da imaju solidna znanja iz psihopatologije kako bi mogli prepoznati neke psihičke izmenjenosti koje mogu manifestno biti subtilne a od suštinskog značaja? Da ne govorimo o tome da primena testova u na primer u svrhe profesionalne selekcije danas, najčešće nije individualna(kao što je upotreba kliničkih testova), već grupna, bez ličnog kontakta sa ispitanicima… Ćinjenica je da bez direktnog susreta, „preko papira“, ma bili to i psihološki testovi mi nismo u stanju da procenimo drugu osobu. A dalje, danas se često „skudaju“ testovi sa interneta i prevode sa engleskog na naš jezik(a to znači da su naučno i stručno nevalidni jer nisu standardizovani na našoj populaciji)… Najteže od svega je što psihološke testove često primenjuju danas i oni koji uopšte nisu psiholozi već stručnjaci sasvim drugih profila, kao na primer ekonomisti koji su završili mastere rukovodjenja ljudskim resursima, sa novim zvučnim zanimanjima…
Zaključak bi bio da je neophodno da i neklinički psholozi imaju značajna znanja stečeno kroz iskustvo ali i specifične modele edukacije koja bi im dala spremnost i sigurnost u prepoznavanju različitih vrsta psihopatološki stanja i poremećaja. Ali na žalost ovakva znanja iz nije moguće steći čitajući literaturu bez posedovanja nekog osnovnog kliničkog iskustva. A konačno, niko se nije naučen rodio.
O upotrebi i zloupotrebi psihologije kao nauke, posebno u manipulativne srvhe danas se malo piše ali to postoji u našoj svakodnevnici, ali da to najčešće ne umememo da prepoznamo. O tome takodje, neki drugi put.
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 