Piše: Prof. dr. Jasna Veljković
Osoba muškog pola, dvadesetih godina, javlja na psihoterapijski tretman, po preporuci. Mladić je završio srednju školu. Trenutno nije zaposlen. Živi sa roditeljima, sa kojima se zajedno preselio početkom devedesetih. Porodični odnosi su skladni, ima starijeg brata koji je oženjen i živi na drugom kontinentu. Kao razlog zbog koga dolazi na tretman navodi patološko kockanje. Zapravo to, kao razlog, navode njegovi roditelji. On navodi da jeste kockao ali se toga ne seća. Dolazi veoma napet na prvi razgovor kod psihoterapeuta – kliničkog psihologa. Afektivno je veoma napet. Medjutim njegov emocionalni ton ne izaziva emocionalnu rezonancu kod psihologa. Deluje napeto ali emocionalno zaravnjeno. On svoje stanje upravo tako i opisuje, kaže da mu dolaze stanja kada bi da „iskoči“ iz sopstvene kože. Jako ga uznemirava to što se dogadja sa njime, posebno zato jer ne zna šta mu je. U poslednje vreme dosta spava, ništa ga ne zanima, nema devojku. Poučena dugodišnjim iskustvom rada u psihijatrijskoj instituciji, psiholog koji ga prima, poštuje „ zlatno pravilo“: prvo psihodijagnostika pa onda psihoterapija. Odlučila sam da pre nego što započnem bilo kakvi tretman, uradim kompletnu psihodijagnostiku, jer nije svako kandidat za psihoterapiju, kao ni svaku vrstu psihoterapijskog tretmana. Posebno zbog toga što kod nekih klijenata mogu postojati i kontraindikacije za primenu psihoterapijskog tretmana.
Medjutim, u tom prvom razgovoru sa klijentom „nešto se neobično oseća“. To je ono što dugogodišnji kliničari nazivaju „iskustvenom intuicijom“. Prepoznajem da je kvalitet komunikacije sa klijentom drukčiji, da tu nešto nedostaje…. Poznato nam je iz iskustva da je patološko kockanje bolest zavisnosti i da ličnosti koje pate od ovakvih poremećaja najčešće jesu ličnosti iz kategorije poremećaja ličnosti. Ali, da li je samo to?
Tokom psihološkog ispitivanja kontakt sa ispitanikom se uspostavlja ali se ne produbljuje. Intervju se zadržava na njegovim simptomima i takodje se ne produbljuje. Vidljiva je jedna emocionalna praznina ali i povremeno žestoko impulsivno reagovanje, nakon koga nastupa smirenje. Na primenjenim psihološkim tehnikama dobijamo specifične indikatore: veoma loš crteža ljudske figure formalno i suštinski, opšte osiromašenje grafomotornih sposobnosti, specifičan profil na testu inteligencije gde se registruje početna intelektualna deterioracija (kod osobe dvadesetih godina). Na testu ličnosti i projektivnim tehnikama registrujemo nedovoljno emocionalno zrelu ličnost, što nije ništa neobilno za adolescenta ali i bitno visoku impulsivnost, sklonost dezinhibiciji. Kompletni nalazi ispitivanja ukazuju na: početno opadanje intelektualnih sposobnosti i ukazuju na vrlo moguću organsku osnovu njegovog poremećaja. Psihotično ispoljavanje je isključeno. U psihopatologiji je poznato da mnoge promenjenosti psihičkog funkcionisanja (ne moraju i najčešće nemaju) mogu imati organsku podlogu.
Ono što nam je u startu bio veoma značajan putokaz jeste da se osoba nije sećala trenutaka svog kockanja. To je bila autentična izjava, ali mladiću niko to nije verovao. To mu je teško padalo i počeo je razmišljati o samobistvu. Sa obzirom da njegovu impulsivnost, koja je imala neobičan kvalitet, rizik od samoubistva je rastao. Opisivao je specifična stanja razdraženosti u koja ulazi pre nego što podje na kockanje, koga se ne seća. Svi njegovi životni nagoni bili su povišeni, imao je strašnu potrebu za pokretom, prelazio je po dvadeset kilometara dnevno…pio je puno tečnosti, unosio mnogo hrane, bio seksualno uznemiren i klonio se kontakta sa ljudima jer se bojao da bi mogao nekog povrediti. Svet oko njega imao je izrazite boje, zvukove od spolja je doživljavao jače no obično, sve je bilo pojačano… Svetlost mu je izrazito smetala….
On se seća svega što je prethodilo odlasku na kockanje ali…tada bi nastupio „prekid filma“ kada se navodno nije sećao dogadjaja koji slede. Ne zna da li je konzumirao alkohol ili ne u takvim stanjima. Inače, ne pije, alkohol ga ne zanima. Seća se samo da je, nakon svega, bivao jako umoran, nekako je nalazio svoju kuću, jer osećao je strahoviti umor i nakon toga bez prekida spavao po 24 časa. Njegovi roditelji bili su jako zabrinuti, jer ga nije bivalo kući po dva dana, pitali su se da li je živ…. a onda je on dolazio u poptpuno izmenjenom stanju i spavao veoma dugo. Kada bi se probudio, bivao je „onaj stari“.
Sa nalazom psihološkog testiranja, upućen je iskusnom neurologu koji obavlja detaljan neurološki pregled ali mu stavlja i aparat koji registruje zapise moždanih talasa u narednih sedam dana. Nakon sedam dana, holter-aparat se skida i pregleda se zabeležena električna aktivnost mozga. Nalazi ukazuju da je u pitanju atipična forma epilepsije.
Epilog: mladić dobija antiepileptičnu terapiju i „patološko kockanje“ se pod ovom terapijom potupuno povlači. Psihoterapijski tretman u ovom slučaju ne bi bio koristan, jer ne bi rešio problem patološkog kocakanja, niti bi mogao lečiti bolest, koja nije bila dijagnostikovana. Ali, psihoterapijski tretman kao mogućnost nije isključen paralelno sa primenom medikamentoznog tretmana. Mladi čovek je primao uredno medikamentoznu terapiju i odlazio povremeno na konsultativno – suportativne razgovore kod psihologa. Zaposlio se i našao devojku, počeo da se druži sa ljudima. Njegov život a i život njegove porodice se izmenio.
Potrebno je reći da je prethodno pokušavao psihoterapijski tretman kod nekoliko psihoterapeuta, ali bez rezultata.
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 