Uvodna priča iz prakse kliničkog psihoterapeuta

Piše: Zvonko Džokić

 Iskustvo

Moje intenzivno i već trideset i trogodišnje iskustvo u kliničkoj i nekliničkoj praksi potpuno mi daje za pravo da napišem tekst koji sledi. Posebno što smatram da ovako pretočeno iskustvo može biti od velike pomoći potencijalnim korisnicima psihoterapije.

Uobičajena priča iz psihoterapeutske prakse

Uobičajeno i skoro svakodnevno srećem se sa sledećim tipom situacije. Dolazi klijent (klijentkinja) na zakazanu prvu sesiju i saopštava, između ostalog, iskustvo iz svojih prethodnih pokušaja dobijanja adekvatne profesionalne pomoći. To iskustvo se svodi uglavnom na sledeću, skoro tipičnu storiju o čoveku koji doživljava određene psihičke probleme, pokušava najpre da ih sam prevaziđe, pa nakon izvesnog vremena shvata i prihvata da mu treba profesionalna pomoć. Tada se uvek nađe neko pametan iz okoline da ga savetuje da ide kod nekog (ali nikako kod kliničkog psihoterapeuta, obučenog u kliničkoj psihoterapiji psihijatra ili kliničkog psihologa – to bi bilo strašno!) „proverenog“ savetnika tipa vidovnjaka, bioenergetičara, homeopate, dijetologa, sveštenika, jogina, parapsihologa, gurua, opšteg psihologa, nekliničkog psihoterapeuta ili nekog od novokomponovanih kouča, što klijent i čini.

Tu se onda skoro po pravilu dešavaju pokušaji „uterivanja“ određene metode klijentu. Nakon različitog perioda vremena, kako za koga, dubokoumno se konstatuje od strane dotičnog „profesionalca“ da je klijentu stanje kao nešto bolje, iako mu simptomi i dalje stoje, a ako se ovaj usprotivi takvoj konstataciji onda sledi „stručna“ kritika da je klijent sam kriv što „terapeut“ nije uspešno primenio, inače tako sjajnu, svoju metodu, odnosno da klijent očigledno ne shvata tehniku, nije odgovarajući za nju jer, na žalost, ne želi ili ne može da joj se prilagodi!? Ili se, pak s druge strane, smišljaju neka nova kreativna objašnjenja za opravdanje neuspeha, koji se prikazuje istovremeno i kao uspeh. Zbunjujuće, zar ne?!

Zatim se klijent šalje (za kaznu zbog neuspeha i zbog  terapeutovog bekstva od svoje odgovornosti i neznanja) kod klasičnog psihijatra (koji nije istovremeno i obučeni psihoterapeut, naravno) na prepisivanje lekova, pa onda sledi kontrola tih lekova na nekoliko nedelja, zatim meseci, do daljnjeg… Kada se oboje umore, i kljent i psihijatar, onda ponovo sledi preporuka za nekog „psihologa, da pokuša da olakša takvo stanje“ itd… I tako sve u krug, a simptomi ostaju i dalje kao i nerešeno psihičko stanje, koje se najčešće ovim putem pogoršava.

Na kraju ove uvodne priče iz prakse kliničkog psihoterapeuta, tako ojađen i ošamućen, sa padom poverenja u sebe, kao i verom u profesionalnu moć psihoterapije i u konačni ishod poboljšanja i izlaska iz svog lošeg psihičkog stanja, a već prilično depresivan, klijent konačno donosi odluku da traži krajnji izlaz kod proverenog kliničkog psihoterapeuta, istog onog kojim su ga prethodnici plašili „kao preozbiljnog“ na samom startu. Šta sad reći o svemu ovome?

Šta ste tražili, to ste i dobili! To bi bilo naravoučenije iz ove savremene, veoma česte i „never ending“ priče o uvodnom putešestviju korisnika savremene psihoterapije…

Nastavak priče

Ova tipična priča ima i svoja dva tipična nastavka.

Ukoliko klijent konačno naleti na pravog kliničkog psihoterapeuta stvari postepeno dolaze na svoje mesto. Psihoterapija uzima povoljan pravac i putuje ka uspehu. Na zadovoljstvo klijenta/pacijenta/korisnika psihoterapije, naravno!

Ukoliko, pak, klijent ne uspe da dođe u kontakt sa adekvatno ostručenim i iskusnim kliničkim psihoterapeutom, on vremenom ili odustaje od korišćenja usluga psihoterapije ili nastavlja da se okreće u krug produžavajući prethodnim putem. I tako sve do iznemoglosti, uz postepeno pasivno prihvatanje svoje novostečene sudbine…

U čemu je razlika između ovih priča?

Razlika je više nego očigledna. Jedna priča završava sa realnim „happy end“ – om, a druga vrlo moderno. Pa zar nas nisu uporno ubeđivali i učili poslednjih dvadesetak – tridesetak godina da je dosadno, zastarelo i degutantno da priče i filmovi završavaju srećno!? Uostalom, za postmodernu, spinovanje tumačenja i „fake news“ nije važna istina, već „koncept“, odnosno „postistina“! Sa ovakvim, savremenim, tumačenjem ispada da je druga varijanta još i bolja, interesantnija i potpuno „in“  zar ne?

Ali, da li je to baš tako kada se radi o „sopstvenoj koži“ i ličnoj sudbini, procenite sami…

Razlika, ipak, postoji

Dok u umetnosti, kulturi i posebno u politici, koja je glavni zagovornik ovakve metodologije, može da se postavi i održava teza „koncept iznad istine“, na polju ljudske psihe i zdravlja ova suštinska laž ubrzo pogađa i destruiše korisnika takvog sistema. Psihički poremećaj je istinska vrednost od najvišeg značaja, kao i zdravlje uopšte, za ličnost njenog nosioca i ona traži istinsko rešenje pre nego što se ta ličnost ošteti, raspadne ili nestane!

E, sad, potencijalni korisnik psihoterapije treba da se odredi na koju će stranu, na stranu zdravlja ili postmoderne. Tu svako treba da donese odluku „prema sopstvenom nahođenju“, odnosno da prihvati odgovornost za upravljanje svojom sudbinom.

Šta čini razliku?

Prethodne priče se razlikuju po svom toku i ishodu uglavnom zbog dva faktora koji utiču na njih. Prvi faktor je dobra informisanost potencijalnog klijenta, a drugi profesionalna osposobljenost psihoterapeuta.

Što se prvog faktora tiče, u sadašnjem trenutku postoji suštinski informativni „overload“, a to znači previše informacija u prostoru i jedinici vremena. S jedne strane to je dobro, jer postoji pristup ogromnom spektru informacija, a to znači da su potrebne informacije o pshoterapiji i te kako negde dostupne. Međutim, tu se potencijalni korisnik susreće sa glavnom preprekom, a to je nepostojanje medijatora koji će mu pravilno selektovati te informacije i uputiti ga na one koje su njemu bitne, a istinite u isto vreme. Jer, ne samo da ima previše informacija i nedostatka vođenja kroz njih, već je u njima svesno ili od neznanja unešen ogroman obim neadekvatnih, iskrivljenih ili neistinitih informacija, koji zavode potenciijalne korisnike da krenu pogrešnim ili neodgovarajućim pravcem. Zato, pre nego što neko krene da istražuje da bi dobio kvalitetne informacije o psihoterapiji i psihoterapeutima, najpre treba da zna osnovne stvari o onome šta i gde da to traži, odnosno da ipak ima osnovno predznanje. A, sve to se stiče pažljivim prethodnim istraživanjem i proverom dotičnih sadržaja.

Što se drugog faktora tiče, profesionalne osposobljenosti kliničkog psihoterapeuta, već je bilo dovoljno sadržaja, jasnih definicija, objašnjenja i procedura provere na ovom blogu. On je upravo i napravljen zbog toga, zar ne?!

Šta dalje?

Ova uvodna priča zahteva bitan nastavak za bolje razumevanje izvođenja prakse u kliničkoj psihoterapiji.

Stoga, na ovom istom blogu treba uskoro očekivati nove priče, koje će potencijalnom korisniku omogućiti da oseti moć kliničke psihoterapije. I to uz, naravno, dopunske odabrane informacije koje će mu olakšati bolju proveru svojih potreba i realnu procenu mogućnosti…

A, do tada, produžite da uživate u svakojakim informativnim sadržajima koji vam se nude po medijima…

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s