Etička razmatranja u psihodrami

Piše: Prof. dr . Jasna Veljković

 Reč Etika nastala je od grčke reč Ethos, što znači : navika, običaj. Etika je jedna od najstarijih filozofskih disciplina, koja se bavi pitanjima  morala i moralnih ponašanja ljudi. Moral se ne primenjuje na činjenice već samo na postupke ljudi. Postoje razni motivi zbog kojih se  ljudi ponašaju moralno. U zavisnosti od toga koji su naši razlozi za moralno ponašanje razvile su se različite etičke teorije.

U ovom tekstu, bavimo se Etikom u psihodrami  a psihodrama je psihoterapijski modalitet, koji je široko rasprostranjen u svetu. Dakle,ovde razmisljamo o tome, koja su eticka pravila i principi psihodrame. Čuveni izraelski psihodramaticar P.F. Kellermann u svom radu na ovu temu ističe potrebu za time da su psihodrami kao specifičnom terapijskom modalitetu potrebni speicifični etički principi i sugeriše da bi bilo neophodno da profesionalnu etiku uključimo u trening programe psihodrame. Kao baza za ovu diskusiju,  poslužiće nam etički principi, koje Kellermann predlaže: odgovornost, kompetence, dobrobit, oglašavanje, poverljivost, terapijski odnos i  vrednosti.

Većina psihoterapijskih pristupa ima svoj kod profesionalne etike koji definiše standarde i moralne zahteve koje moraju ispunjavati praktičari odredjene terapijske metode. Psihodrama ne sme biti izuzetak. Davne 1957.g,rodonace;nik psihodrame, J.L.Moreno, pokušao da sastavi Etički kodeks za grupnu psihoterapiju i psihodramu. Ukazivao je na to da bi psihodramatičari trebali imati i neke specifične etičke principe profesionalnog  vodjenja psihodrame. Postavio je pitanje – da li ovi principi  trebaju biti isti kao i kod drugih praktičara mentalnog zdravlja ili bi oni trebali biti specificni, odosno  prilagodjeni psihodramskom terapijskom pristupu.

 Razlog pre za poseban etički kodeks je specifičnost psihodrame koja ima naglasak na spontanosti i kreativnosti koje imogućavaju njenim učesnicima „prolaženje kroz“ barijere kroz koje je nemoguće proći u drugim terapijskim modalitetima. U svakom terapijskom radu principi: dobronamernosti i poverljivosti su najvažniji. Psihodrama je u priličnoj meri „otvarajuća metoda“,koja uključuje i javni sharing, odnosno podelu osećanja. To dovodi princip poverljivosti u  ozbiljnu opasnost ukoliko etički kodeks nije jasno ustanovljen.

Kellermann ističe da se psihodramske seanse veoma često izvode van formalnih medicinskih institucija i da ih vode ne retko medicinski para-profesionalci koji imaju malo ili nimalo tradicionalniih profesionalnih obligacija, te opasnost u navedenom domenu raste.

Dalje, psihodramska akcija uključuje mnogo više emocionalne eskpresije,fizičkog dodira i ekeperimenstisanja, više nego druge verbalne terapije… U psihodrami se može dogoditi: poljubac ili zagrljaj… Dalje,katarza u psihodrami može sadžati: vikanje, udarce, ljudi mogu ležati na podu, možemo imati bebu na grudima…bilo je i porodjaja u psihodrami ali i bacanja ljudi u rupu, gasne komore, mrtvih ljudi… U psihodrami se zapravo dogadja,sve ono što se i u stvarnom životu dešava ali u zaštićenoj „kao da“ situaciji.

Ovo su samo neke stvari koje se mogu dogoditi u psihodrami a koje mogu kod nekih pokrenuti moralnu ozlojedjenost ili bar pojedina moralna pitanja, posebno onih koji se ne bave psihodramom,već isključivo verbalnim terapijskim pristupima. Bas zbog svega toga,  psihodrama ima potrebu za stvaranjem jasnih ali specifičnih etičkih principa. Baš zato  je potrebno da se uspostve jasne granice a opet da to ne naruši spontanost kao i nesmetanu slobodu psihodramske akcije.

Mnoge psihodramske asocijacije su stvorile svoje etičke kodekse kao što su: Američka asocijacija za Grupnu psihoterapiju i psihodramu 1992.g.,Britanska Psihodramska asocijacija,1996.g, Australijska i Novozelandska asocijacija, Finska kao i Norveška asocijacija. FEPTO(Federacija Evropskih Trening Asocijacija Psihodrame) ima svoj Etički kodeks, kao i Etički komitet.

Neke asocijacije predlažu da  se prosto usvoje Etički kodeksi bazičnih profesija iz kojih dolaze psihodramatičari. Neki psihodramski psihoterapeuti predlažu samo poštovanje osnovnih principa dobronamernosti, poštovanja sebe i drugih, dok drugi smatraju da su potrebni jasni i obavezni principi. Bihevijorista, Lazarus, kaže da se boji  da ako bi se  psihoterapeuti kruto pridržavali dogmi koje bi postavili, da bi kod mnogih pristupa išcilela terapeutska efektivnost a u korist poštovanja pravila. To svakako ne želimo a sa druge strane pravila su neophodna da bi bilo šta funkcionisalo.

U diskusiji o Etici, jedan psihodramatičar je uzviknuo: “Bio bih potpuno paralizovan i onesposobljen da funkcionišem spontano kada bi  mi svi ovi etički principi bili bačeni u lice, bio bih pod stalnom pretnjom da ću biti odstranjen i kažnjen od strane Etičkog komiteta”…

Uprkos svim ovim rezervama, jedno istraživanje iz 1995.godine američkih psihodramatičara pokazuje da je 94 % njih, bilo za donošenje jasnih etičkih pravila u psihodrami. Ispitanici su izjavili da smatraju da psihodrama može samo da ima koristi od Etičkog kodeksa, da u njemu sve treba da bude definisano, kao na primer: definicija psihodramatičara, njegove granice i kompetencije, standardi poverljivosti, parametri terapijskog odnosa, ponašanja koja predstavljaju seksualnu eksploataciju ili zlostavljanje, nedolično ponašanje, ustanovljavanje standarda za nadzor pripravnika psihodramatičara i pravila kada neko zbog kršenja etičkih pravila gubi licencu psihodramatičara.

Pored toga etički standardi treba da uključuju poštovanje različitosti kod ljudi i medju ljudima, konsultacije i način upućivanja kao i dolaska na psihodramu, način vodjenja evidencije psihodramskih seansi, pravilnik o finansijskom aranžmanu, ugovor o terapiji odnosno informisani pristanak na terapiju, standardizaciju programa obuke.

Neke od ovih stvari diskutovao je čuveni američki psihodramatičar,  Adam Blatner još 1988.g., u svom tesktu –  O principima i zamkama psihodrame.

Jonathan D.Moreno, sin Zerke i Jakoba Levija Morena,  profesor Etike, na departmanu medicinske etike i zdravstvene politike  u Filadelfiji je najviše doprineo pokretanju raznih pitanja Etike u psihodramskoj praksi. Inace, ovaj autor je trener i praktičar psihodrame još od 1975.g. Bez obzira da li smo usvojili profesionalni kodeks psihologa, lekara ili neke druge profesije koja se bavi radom sa ljudima ili napravili Etički kodeks psihodrame, postalo jasno da bez toga psihodrama ne može da funkcioniše. Kao posledica toga u mnoge psihodramske treninge uključen je i kurs profesionalne etike a najreferentnija evropska asocijacija za edukaciju iz psihodrame –  FEPTO smatra da je potrebno. Taj kurs bi  trebao da bude ne-dogmatski i  imao bi za cilj da pomogne studentima psihodrame da se upoznaju sa etičkim princima kako bi bili svesniji, savesniji i odgovorniji u svom radu sa klijentima ali i edukantima psihodrame .

Stimulativan i često praktikovan pristup u nastavi Etike u psihodrami je akcioni psihodramski rad na suočavanju sa etičkim dilemama, o mogućim i realnim etičkim situacijama sa kojima se u svom psihodramskom radu suočavamo.

Etički kodeks Britanske Psihodramske Asocijacije  obuhvata smernice koje se odnose na: dobrobit klijenta,profesionalne zahteve, zahteve društva, pitanja zaštite dece i audio-vizuelna snimanja.

Vraćamo se Etičkim principima koje je predložio: P. F. Kellermann.

Odgovornost:

Psihodramatičar mora da prihvati odgovornost za posledice svog rada.  On daje primer psihodramske  radionice koja se odigrala  na jednom kongresu a imala je pun psihodramski “krug”, gde je protaginista odigravala traumu iz svog detinjstva. Iako je nakon radionice protagonista psihodrame izjavio da se oseća rasterećinim, ubrzo posle završetka kongresa, počeo  jeda doživljava napade panike, i osećao je da je prerano bio suočen sa potisnutim i preplavljujućim traumatskim sećanjima. Kellermann je postavio u vezi ove situacije, sledeće pitanje : Koje su odgovornosti psihodramatičara u seansama koje su otvorene za javnost?

Jonathan Moreno je izjavio da ako se ovakve otvorene za javnost seanse smatraju terapijom, one teško da se etički mogu odbraniti, ne samo zbog nedostatka poverljivosti i nedostaka informacija o protagonisti već pre svega zbog toga što psihodramatičar mora preuzeti odgovornost za posledice koje se mogu dogoditi posle seanse, što je u ovom slučaju bilo nemoguće, jer nije postojao dogovoreni vremenski rok praćenja protagoniste posle psihodrame.

Stoga se predlaže da se na otvorenim seansama treba fokusirati na probleme i konflikte  koji su opšte prirode i NE ohrabrivati odigravanje dubokih traumatskih materijala, jer to zahteva duži period emocionalne prorade i reintegracije.

U svakom slučaju ako imamo promotivni workshop predstavljanja psihodrame ili vikend radionicu, voditelj  psihodrame mora da preuzme odgovornost da održi kontakt sa protagonistom nakon njegovog rada na sceni  i komunicira sa njim neko vreme. Prosto, psihodramski terapeut  mora  imati u vidu mogućnost nastanka  mogućih “after” efekata koji zaslužuju posebnu pažnju.

Ovo pravilo, trebalo bi važi i za psihodramske grupe koje se odvijaju u ritmu od  1 x nedeljno, jer protagonist nakon psihodrame može imati teškoća da se vrati u svakodnevni ritam življenja.

Zerka Moreno, još 1990.g., predlaže da se za vulnerabilne protagoniste obezbedi “soba intenzivne nege” za oporavak dok ne postignu ponovo emocionalnu ravnotežu te snagu da funkcionišu samostalno.

Kompetence:

Kellermann ističe da psihodramatičari treba dobro da poznaju granice svojih nadležnosti i treba da koriste samo one tehnike za koje su sigurni da njima dobro vladaju.

Svaki psihodramski terapeut, kao i terapeut bilo kog drugog modaliteta,  mora biti svestan svojih ograničenja i znati sa kime može uspešno da radi a sa kojim kategorijama poremećaja nije dovoljno efikasan ili siguran u radu. Poštujući svoja ograničenja kao i ograničenja psihodrame kao metode moramo biti vrlo oprezni u davanju obećanja u pogledu izlečenja ili elimninacije simptoma. Da bi postali više odgovorni, psihodramatičari moraju dobro da razmisle da li datom klijentu psihodrama može da pomogne ili bi eventualno neki od drugih terapijskih pristupa bio više od koristi. Treba jasno istaći učesnicima psihodrame – šta mogu a šta ne mogu očekivati od nje. Npr. da mogu napredvoati u smislu ličnog rasta i poboljšanja medjuljudske komunikacije. Takodje, neophodno im je saopštiti da se možda neki  od njihovih specifičnih simptoma mogu ublažiti ili redukovati pre uz pomoć primene nekih drugih terapijskihtehnika i metoda ili uz dodatnu pomoć  faramkoterapije ili bolje rečeno integrativnog pristupa.

Dalje, kao i za primenu svakog drugog psihoterapijskog modaliteta, tako i za primenu psihodrame postoje indikacije i kontraindikacije. Poznato je da je potrebno voditi računa ako psihodramu odlučujemo da primenjujemo u radu sa teško poremećenim, emocionalno vulnerabilnim, i suicidalnim klijentima u neinstitucionalnom settingu, bez odgovarajuće psihijatrijske i porodične podrške kao i podrške suportativnog tima, kao i bez adekvatnih treniranih pomoćnih terapeuta.

U tom slučaju, neophodno napraviti procenu toga – da li psihodrama  može biti od koristi. Dakle kada je reč o primeni psihodrame u radu sa psihopatološkim kategorijama, potreban je iskusan kliničar-psihodramatičar. Psihodramatičar se smatra kompetentnim samo ako ima i odredjene dodatne kvalifikacije, osim što je praktičar psihodrame.

Kompetence  psihodramatičara

Po Kellermanu competence psihodramatičara su: minimalni nivo veština u ulogama akcionog analitičara, producenta, terapeuta i vodje  grupe, kao i odgovarajuće karakteristike ličnosti.

Medjutim kada politika institucije bude prioritetnija od zahteva za kvalitetom, ljudskom empatijom i saosećajnošću, kada manje pogodne ličnosti za psihoterapeuta postanu edukanti a “sutra” i praktikanti, možda i treneri psihodrame, onda Etički principi psihodrame mogu biti ozbiljno narušeni. I  to ne samo psihodrame.

Nekim terapeutima psihodrame nedostaju bazične eduakcije odnosno znanja iz psihologije, psihijatrije ili socijalnog rada…i oni diplomiraju psihodramu sa osnovnom diplomom profesija koje su potpuno izvan profesija mentalnog zdravlja. U tom slučaju, ovi terapeuti mogu se baviti širokim opsegom nekliničke psihodrame ali ne i kliničke.

Takodje je istina da ni prethodne edukacije na fakultetima koji pokrivaju oblast mentalnog zdravlja ne mogu garantovati buduću dobru profesionalnu izvedbu, te je zato  osim pažljivog davanja diplome psihodramskog praktičara potrebna i permanentna supervizija, kako bi se minimalizovali rizici.

Dobrobit

Psihodramatičari imaju obavezu da ljude zaštite od povreda. Primer: Transkulturalni dani psihodrame, prisutni psihodramatičari iz više zemalja. Protagonist na sceni radi svoju psihodramu i uvodi na scenu svoju  majku.  U ulozi nje je trudnica psihodramatičarka, koja je u sedmom mesecu trudnoće. Protagonist je u psihodrami jako besan na svoju majku i naglo uzima stolicu sa scene i baca je na trudnu ženu koja je u ulozi majke. Ona se srećom izmakne i stolica pada na 10 cm od nje. Samo ona i njena beba znaju stres koji je doživela. Grupa je bila u šoku…

Druga scena iste drame: Holokaust. Gasna komora. Protagonista izvodi puno  ljudi sa grupe na scenu. Oni su Jevreji koji će biti likvidirani  u gasnoj komori,kako se to dogadjalo tokom Holokausta. On odigrava ono što se dogadjalo njegovom narodu. Ljudi na sceni moraju biti zbijeni, još, još više zbijeni. Totalno zbijeni. Nacisti su tako gurali ljude u gasne komore. Svi mi na sceni tako zbijeni počinjemo da kašljemo i da se  zaista pomalo gušimo. U našem doživljaju scena traje preterano dugo. Da li ovu scena treba ovako odigravati? Da li treba zašititi pomoćni ego, odnosno osobe koje u ulogama na sceni? Da li je to zadatak direktora psihodrame-briga o grupi, protagonist i pomoćnim ego-ima(auxiliary ego)?

S jedne strane, neverovatne su pozitivne  terapijske posledice primene psihodrame … a sa druge strane zaboravljamo isto tako da su i te kako moguće štetne posledice, ukoliko se u svakom momentu ne vodi dovoljno računa o svakom članu grupe, koji je prisutan na sceni kao i van nje.

Dakle, učesnici  psihodrame ne smeju biti ni na koji način povredjeni za vreme trajanja seanse. Prinicp: “Primum, non nocere!”, mora biti ispoštovan! Da bi se prevenirale takve stvari, obilje etičkih faktora mora se uzeti u obzir. Ako se emocionalna ekspresija pojačava u psihodrami, terapeut psihodrame mora imati u vidu, ko je protagonista, kakva je njegova menatlna struktura, te mora da predvidi i prevenirati eskalaciju destruktivnih i seksualnih impulsa u toku psihodramske akcije, te samim tim  zaštititi protagonistu, pomocne egoe i  celu grupu. Dakle kontrola besa u psihodrami mora biti postignuita u psihodrami.  Ako direktor psihodrame ne poznaje dovoljno protagonistu i pomoćne ego-e i ne može da predvidi ili prevenira eskalaciju agresije , onda senasu mora da radi na specifičan način koji ce sačuvati sve učesnike psihodrame bilo kakve povrede.

Oglašavanje

Da bi se održale, radionice iz psihodrame se moraju oglašavati u javnosti. Način oglašavanja veoma je bitan. Kelermman citira ovakav oglas najave jedne psihodramske radionice: „Meet your mate for life through Psychodrama!“ gde potom sledi objašnjenje da će sociometrija  biti korisćena u cilju istraživanja   interpersonalnih izbora. Tome sledi dodatak teksta  da su se i mnogi današnji parovi povezali na takvim radionicama. Šta se nakon takvog oglasa, koji je osvanuo u nekom od američkih glasila dodgodilo? Kolege  su ovaj slučaj  dostavile  na razmatranje Etickom komitetu a oglašivač je snosio posledice. Jer psihodramske grupe nisu i ne mogu biti agencije za upoznavanje budučih partnera.

Ljudi često u oglašavanju ne napišu jasno šta zapravo nude. Osim toga potrebno je vrlo jasno napisati i kvalifikacije onih koji vode. Grandiozna obećanja o sreći i zdravlju koje ce im doneti radionica na kojoj će eventualno prisustvovati  budi nerealistična očekivanja. Stoga je u oglašavanju neophodno biti preizan kao i konkretno se predstaviti sa sopstvenim realnim kvalifikacijama.

Poverljivost

U svakoj terapijskoj odnosno iskutsvenoj grupi se  podrazumeva da ono što se dogodi  na  grupi, ostaje tu, osim ako psihoterapeut  ne proceni da član grupe može da povredi sebe ili nekog drugog. Bas zato učesnici psihodrame moraju unapred biti obavešteni o ovim ograničenjima principa poverljivosti. Kellermann daje primer 17.godisnje devojke, koja  na grupi deli često razmišljanja o samaoubistvu. Terapeut, nakon razgovora sa svojim supervizorm, pozove njene roditelje koji uz prisustvo adolescentnog psihijatra naprave dogovor o njenoj hospitalizaciji. Nakon izlaska sa lečenja, ona saopštava terapeutu da je prekršio pravilo poverljivosti , jer je dogovor bio da se sa grupe ništa ne iznosi napolje. U svakom slučaju, neophodno je da članovi grupe imaju u vidu ovo pravilo i njegove izuzetke.

Terapijski odnos

Psihodrama ne podrazumeva da članovi grupe ili član grupe i terapeut budu u bliskim odnosima bilo koje vrste: porodičnim, prijateljskim ili seksualnim. U svakoj psihoterapiji, bez obzira na modalitet, može se dogoditi i dogadja se, da tokom terapijskog procesa klijent ili član psihodramske grupe, poželi neki poseban, lični odnos sa terapeutom. Takvi odnosi prosto nisu dozvoljeni a terapeut je taj koji mora striktno o tome da vodi računa i ne dozvoli ni na koji način proboj granica koje definišu terapijsku situaciju. U suprotnom bi učinio ozbiljan prekršaj Etičkog kodeksa.  Nemoguće je biti dobar terapeut ali i edukator ako postanemo lični prijatelj sa članovima naše iskustvene ili edukativne grupe. Gubi se objektivnost. U Morenovom Bikon sanatorijumu, gde su  mnogi psihodramatičari bili na edukaciji, dosta se diksutovalo o tome i još tada je donešen jasan stav, da je ovo nedopustivo.

Vrednosti

Psihodramatičar kao osoba ima pravo na svoje lične stavove, merila vrednosti i sl, ali ne sme nikako da unosi bilo kakve sopstvene vrednosti na grupu i nudi ih grupi kao na primer vrednosti  u pogledu: pola, seksa, nacionalnosti, rase i sl. Dakle, naša obaveza je da pomognemo našim članovima grupe ali ne i da im nudimo sopstvene vrednosti ili sopstvene modele življenja.

Zaključak:

Neophodan je kurs  etike na edukaciji iz svake psihoterapije, a posebno na edukaciji iz psihodrame. Psihodrama kao specifična metoda ima tu prednost da mnoge  etičke dileme, može proradjivati scenski, na taj način što će ih odigravati na grupi i baviti se vrlo konkretno njima. Psihodrama u Srbiji, ima puno posla po pitanju definisanja Etičkog kodeksa, koji je tek u fazi pripreme a više je nego neophodan.

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s