Piše: ZvonkoDžokić
Istine, laži i ljudski um
Istina uzdiže ljudsku svest, a znanje je obogaćuje. Dok, neistina unižava ljudsku svest, a neznanje je obezvređuje. Smisao života koji se javlja u ljudskom umu i ispunjava ljudsku dušu podstiče se u dodiru sa istinskim vrednostima i teži ka stvaranju. Besmisao se rađa i razvija ukoliko ljudski um i duša ne prepoznaju vrednosti kao istinske. Odnos između smisla i besmisla je kao odnos između dva kraja toka večnosti koji se isprepliću u spiralnom krugu bez početka i kraja. Isto kao i u ciklusu pretapanja energije u materiju i obrnuto. Slično kao i u prelasku neorganske materije u organsku i obrnuto…
Odnos između istine i neistine, jednako odnosu između smisla i besmisla, gorući je problem savremenog čoveka i ljudskih zajednica u 21. veku. To će ujedno biti i jedna od ključnih poluga koje će odrediti sudbinu današnje ljudske civilizacije. Setimo se samo koliko je prethodnih civilizacija nestalo, u najvećem broju slučajeva zbog neadekvatnog odnosa prema istini i realnosti.
Kakvo je trenutno stanje u svetu u odnosu između istinitih i lažnih vrednosti, odnosno između doživljaja smisla i besmisla? Kako se taj odnos odražava na mentalni status pojedinca, grupa i ljudskih zajednica u savremenom svetu? To su glavna pitanja na koje ćemo pokušati da damo odgovore u ovom kratkom eseju…
Istina o vremenu sadašnjem
Krenimo od trenutnog odnosa javne svesti ka istinama i vrednostima kojima je okružen i koje se nude savremenom čoveku i kako one utiču na njegov um.
Živimo u vremenu koje je na nivou filozofskog promišljanja definisano kao postindustrijsko, postfilozofsko, postistorijsko (F.Fukujama). Ovakvo umišljanje je uglavnom nastalo kao rezultat razvoja i jačanja uticaja filozofije „postmoderne“. Ta filozofija u svojoj osnovi počiva na potrebi rušenja imaga „apsolutne istine“, a zatim i tendencije ka dostizanju objektivne istine, koja je bila glavna u razvoju naučne misli i civilizacije do početka prošlog veka. Umesto ovakvog smera, prihvatanjem i jačanjem postmodernog stava u kulturi, umetnosti i arhitekturi, došlo je do zamene prethodnih ciljeva nuđenjem, plasiranjem i prihvatanjem nekog novog vrednosnog sistema koji favorizira pojam osmišljenog „koncepta“. Tako je postepeno prihvatanjem ovakve filozofije koncept postavljen iznad realnosti, a objektivna istina postala nižerazredna vrednost! Objektivizam je zamenjen subjektivizmom, iracionalizmom i irealizmom.
Istovremeno, a kao produžetak razvoja i prihvatanja ovakvog koncepta „koncepta“ i njegovih posledica, konstatovano je da već živimo u svetu koji počiva na fenomenima „simulacije i simulakruma“ (Ž.Bodrijar), u „društvu spektakla“ (Gi Debor), „velikog brata“ (Dž.Orvel) i, konačno, „fake news-a“!
Na tehnološkom planu već se nalazimo u fazi četvrte industrijske revolucije, u kojoj se digitalna tehnologija spaja sa fizikom i biologijom, u svetu veštačke inteligencije, robota, kvantnih kompjutera, nanotehnologije, neurotehnologije i tendencije ka potpunoj automatizaciji. U isto vreme, već smo zakoračili u sledeću, petu fazu, a to je svet virtuelne realnosti, u kome već delimično živimo u sadašnjosti, a kome ćemo prepustiti svoje živote u budućnosti. Kako sve to utiče na ličnost i mentalno zdravlje čoveka današnjice i šta očekivati na tom polju u budućnosti?
Postistina i društvena svest
U odnosu na istinu tenutno živimo u svetu koji je već „dijagnostikovan“ kao svet u kome, na polju javne svesti, dominira postistina!? Šta je to „postistina“ i kakve vrednosti za savremenog čoveka ona nosi? Fraza postistina je izabrana kao reč godine 2016., u izboru jedne eminentne engleske institucije. Postala je važna jer je dominantno uticala na dva izuzetna događaja, Bregzit i izbor novog predsednika u SAD. Postistina, kao još jedan novi „koncept“, odražava i definiše novu stvarnost u savremenoj javnoj svesti, a to je „…da objektivne činjenice imaju manji uticaj na formiranje javnog mnjenja od emocija, društvenih reakcija (čitaj na društvenim mrežama) i ličnih stavova…“!
Time je pojava „fake news-a“ (lažnih vesti) institucionalizovana i legitimizovana u jednu od glavnih poluga uticaja na javnu svest, odnosno na um savremenog čoveka! Tumačenje kojim se može izvršiti uticaj na „mozgove“ ciljnih pojedinaca i grupa je važnije od stvarnosti i istine. Odnosno, laž je mnogostruko važnija od istine!? Cilj opravdava i ovakvo sredstvo u kreiranju javne svesti. Ali, da li samo tamo? Već vidimo i jasan uticaj na sfere gde je to nedopustivo, a to je na polje prirodnih nauka, zdravstvene prevencije, obrazovanja i regulisanja društvenih vrednosti, odnosno na osnovne stubove opstanka čoveka. Savršen kocept, zar ne!?
Tako, postistina kreiranjem zamenskih i lažnih vrednosti u društvenoj svesti služi privremenoj koristi naručioca, gospodara javne svesti i materijalnih resursa, međutim istovremeno stvara potencijale sa dugoročnim destruktivnim posledicama po fundamentalne vrednosti ljudskog postojanja, kao i po ljudsku okolinu…
Postistina versus ljudski um
Ljudski um teži ka realnom shvatanju okoline i situacija u njemu, da bi pomogao čoveku u njegovom biološkom opstanku, zdravom psihičkom razvoju i sticanju adekvatnih veština snalaženja i uspeha u društvu. Inauguracijom postistine kao „prave istine“, on klizi ka stanju koje klinička psihijatrija i psihoanaliza definišu kao život u „kao da realnosti“. To je psihičko funkcionisanje na nivou graničnog tipa, koje dalje, putem „double-bind komunikacije“ (G.Bejtson), koja je suštinska platforma daljem dejstvu postitina na ljudsku psihu produkcijom kognitivno-emotivne disonance i koflikta između dve relanosti unutar ljudskog uma, otvara vrata psihotičnom, dezintegrisanom tipu shvatanja sveta. „Kao da“ shvatanje realnosti suspenduje izrazito važnu psihičku funkciju, a to je funkcija kontrole realnosti, vodi ka pomeranju ili zamagljivanju i nestajnju granica između realnosti i fantazija, druge izrazito važne funkcije ega, a zatim između sebe i okoline. Nejasan odnos između objektivne i distorzirane ili izmišljene realnosti uvek zbunjuje ljudski mozak i izaziva unutrašnji nemir!!
Duže ostajanje na takvom nivou, ukoliko ne može da se izbegne ili razreši, izaziva raspad ličnosti ili psihičke manevre tipa maladaptacije, koje zahtevaju velika unutrašnja pomeranja i promene sa velikim rizikom po identitet i integritet. Ličnost savremenog doba, pod pritiskom da prihvati postistinu kao objektivnu realnost i, time, dalji svoj život u „kao da“ realnosti, prinuđena je da bira između mukotrpne borbe za očuvanjem objektivne procene realnosti, uz rizik doživljaja konstantnog stresa zbog izopštenja ili progona iz te realnosti, kao i gubitka egzistencijalnih mogućnosti opstanka u njoj, ili da „pobegne od svoje slobode“ (E.From) priklanjanjem novom sistemu, uz rizik potpunog gubitka svog identiteta i ulaska u svet progresivne psihopatologije. Treća i krajnja mogućnost koja mu preostaje je povlačenje iz sveta u moderni društveni autizam, samoinicijativno izopštenje, do gubljenja životnog smisla i sopstvenog nestajanja…
Sve ovo, uz druge od ranije postojeće faktore, utiče na um savremenog čoveka i dovodi do poražavajućeg stanja u sferi mentalnog zdravlja.
Sadašnje stanje mentalnog zdravlja
Na trenutno poražavajuće stanje u sferi mentalnog zdravlja, s jedne strane, nedvosmisleno ukazuju podaci o enormnom porastu depresivnosti u svetu, za koju se najavljuje da će, uz pandemiju osećanja usamljenosti, izazvati nesagledive posledice na svim nivoima koje ovi poremećaji nose sa sobom kao potencijal. S druge strane, eksponencijalni rast nepreglednog spektra zavisnosti od hemijskihi i drugih sredstava, među kojima već prednjače savremeni fetiši, digitalni sadržaji i virtuelna realnost, jasno se nadovezuje na prethodne poremećaje. Pored ovoga, ekspanzija prisustva nasilja, nekontrola agresije i dominacija destruktivnog ponašanja, kloniranje novokomponovanih urbanih i neurbanih divljaka ukazuje isto tako na poremećeni psihički balans na individualnom, grupnom i društvenom planu u današnjem svetu. Egtistencijalna nesigurnost, finansijska neizvesnost, kao i urušavanje lične i zdravstvene bezbednosti guraju savremenog čoveka u hronični stres i ostavljaju ga konstantno zarobljenim u takvom stanju. Pojava novih psihičkih poremećaja izazvanih upotrebom i zloupotrebom sprava i sadržaja informatičke i digitalne tehnologije, posebno kod dece, sve jače zapljuskuje globalno mentalno zdravlje i preti da preraste u psihički cunami. Isto kao i porast prezaštićene i vaspitno zapuštene dece. O propadanju institucije braka koji je u toku i narušenim muško-ženskim relacijama je javnost svakodnevno preplavljena informacijama…
A, šta reći još o medijima i njihovom katastrofalnom uticaju na društvenu svest i mentalno zdravlje čoveka u 21. veku?!
Generacijski i identiteski problemi
Proces globalizacije i odatle izazvane promene, koje su se desile poslednjih decenija, jasno su dovele do izrazitih promena i problema na polju identiteta. Pored toga što danas postoje potpuno različito formirane generacije, od „baby boom“, preko x, y do z, sa silno izraženim kulturnim jazom između sebe, događaji i izrazite promene koje su se dogodile poslednjih decenija dovele su do epidemije „slomljenih“ identiteta i mase pojedinaca sa poremećajem u vidu „sindroma difuzije identiteta“ na više nivoa, do nivoa savremenog čoveka-mutanta i čoveka-monstruma (vidi moju knjigu „Replikanti i društvo“). Uz to, uočljiv je i porast novih poremećaja ličnosti u vidu distorziranih i defektnih struktura, podložnih razvoju većeg spektra psihopatoloških formi pojavnosti.
Umesto zaključka
Evo jedne postistinite priče za kraj.
Otišao Pera kod doktora da vidi šta mu je. Doktor ga pregleda i saopšti mu sledeće: „Nije dobro, Perice. Previše si opušten, jedeš zdravu hranu, vežbaš redovno, imaš krug dobrih prijatelja, smeješ se često, odlaziš u prirodu, misliš pozitivno, kreativan si, umeš da voliš… Ako produžiš ovako, ne garantujem ti da ćeš još dugo. Nego, nisi redovan na mrežama, ne gledaš u ekran po nekoliko sati, ne pratiš stalno informacije u medijima, ne proživljavaš dovoljno emotivno katastrofalne vesti i događaje, ne mrziš nikoga, nisi agresivan dovoljno, nisi redovno pod stresom, nisi u strahu, nisi usamljen, ne uzimaš nikakvu drogu, ne piješ, ne pušiš, ne apstiniraš seksualno… Jednostavno rečeno, nisi uspešno uključen. Pripazi, dok je vreme…!?“
Pokušajte i vi da ispričate samom sebi neku postistinitu priču. Možda bude postpsihoterapijska?
Jer, psihoterapija je već najvećim svojim delom uspešno uključena…
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 