Istina, postistina i mentalno zdravlje

Piše: ZvonkoDžokić

Istine, laži i ljudski um

Istina uzdiže ljudsku svest, a znanje je obogaćuje. Dok, neistina unižava ljudsku svest, a neznanje je obezvređuje. Smisao života koji se javlja u ljudskom umu i ispunjava ljudsku dušu podstiče se u dodiru sa istinskim vrednostima i teži ka stvaranju. Besmisao se rađa i razvija ukoliko ljudski um i duša ne prepoznaju vrednosti kao istinske. Odnos između smisla i besmisla je kao odnos između dva kraja toka večnosti koji se isprepliću u spiralnom krugu bez početka i kraja. Isto kao i u ciklusu pretapanja energije u materiju i obrnuto. Slično kao i u prelasku neorganske materije u organsku i obrnuto…

Odnos između istine i neistine, jednako odnosu između smisla i besmisla, gorući je problem savremenog čoveka i ljudskih zajednica u 21. veku. To će ujedno biti i jedna od ključnih poluga koje će odrediti sudbinu današnje ljudske civilizacije. Setimo se samo koliko je prethodnih civilizacija nestalo, u najvećem broju slučajeva zbog neadekvatnog odnosa prema istini i realnosti.

Kakvo je trenutno stanje u svetu u odnosu između istinitih i lažnih vrednosti, odnosno između doživljaja smisla i besmisla? Kako se taj odnos odražava na mentalni status pojedinca, grupa i ljudskih zajednica u savremenom svetu? To su glavna pitanja na koje ćemo pokušati da damo odgovore u ovom kratkom eseju…

Istina o vremenu sadašnjem

Krenimo od trenutnog odnosa javne svesti ka istinama i vrednostima kojima je okružen i koje se nude savremenom čoveku i kako one utiču na njegov um.

Živimo u vremenu koje je na nivou filozofskog promišljanja definisano kao postindustrijsko, postfilozofsko, postistorijsko (F.Fukujama). Ovakvo umišljanje je uglavnom nastalo kao rezultat razvoja i jačanja uticaja filozofije „postmoderne“. Ta filozofija u svojoj osnovi počiva na potrebi rušenja imaga „apsolutne istine“, a zatim i tendencije ka dostizanju objektivne istine, koja je bila glavna u razvoju naučne misli i civilizacije do početka prošlog veka. Umesto ovakvog smera, prihvatanjem i jačanjem postmodernog stava u kulturi, umetnosti i arhitekturi, došlo je do zamene prethodnih ciljeva nuđenjem, plasiranjem i prihvatanjem nekog novog vrednosnog sistema koji favorizira pojam osmišljenog „koncepta“. Tako je postepeno prihvatanjem ovakve filozofije koncept postavljen iznad relnosti, a objektivna istina postala nižerazredna vrednost! Objektivizam je zamenjen subjektivizmom, iracionalizmom i irealizmom.

Istovremeno, a kao produžetak razvoja i prihvatanja ovakvog koncepta „koncepta“ i njegovih posledica, konstatovano je da već živimo u svetu koji počiva na fenomenima  „simulacije i simulakruma“ (Ž.Bodrijar), u „društvu spektakla“ (Gi Debor), „velikog brata“ (Dž.Orvel) i, konačno, „fake news-a“!

Na tehnološkom planu već se nalazimo u  fazi četvrte industrijske revolucije, u kojoj se digitalna tehnologija spaja sa fizikom i biologijom, u svetu veštačke inteligencije, robota, kvantnih kompjutera, nanotehnologije, neurotehnologije i tendencije ka potpunoj automatizaciji. U isto vreme, već smo zakoračili u sledeću, petu fazu, a to je svet virtuelne realnosti, u kome već delimično živimo u sadašnjosti, a kome ćemo prepustiti svoje živote u budućnosti. Kako sve to utiče na ličnost i mentalno zdravlje čoveka današnjice i šta očekivati na tom polju u budućnosti?

Postistina i društvena svest

U odnosu na istinu tenutno živimo u svetu koji je već „dijagnostikovan“ kao svet u kome, na polju javne svesti, dominira postistina!? Šta je to „postistina“ i kakve vrednosti za savremenog čoveka ona nosi? Fraza postistina je izabrana kao reč godine 2016., u izboru jedne eminentne engleske institucije. Postala je važna jer je dominantno uticala na dva izuzetna događaja, Bregzit i izbor novog predsednika u SAD. Postistina, kao još jedan novi „koncept“, odražava i definiše novu stvarnost u savremenoj javnoj svesti, a to je „…da objektivne činjenice imaju manji uticaj na formiranje javnog mnjenja od emocija, društvenih reakcija (čitaj na društvenim mrežama) i ličnih stavova…“!

Time je pojava „fake news-a“ (lažnih vesti) institucionalizovana i legitimizovana u jednu od glavnih poluga uticaja na javnu svest, odnosno na um savremenog čoveka! Tumačenje kojim se može izvršiti uticaj na „mozgove“ ciljnih pojedinaca i grupa je važnije od stvarnosti i istine. Odnosno, laž je mnogostruko važnija od istine!? Cilj opravdava i ovakvo sredstvo u kreiranju javne svesti. Ali, da li samo tamo? Već vidimo i jasan uticaj na sfere gde je to nedopustivo, a to je na polje prirodnih nauka, zdravstvene prevencije, obrazovanja i regulisanja društvenih vrednosti, odnosno na osnovne stubove opstanka čoveka. Savršen kocept, zar ne!?

Tako, postistina kreiranjem zamenskih i lažnih vrednosti u društvenoj svesti služi privremenoj koristi naručioca, gospodara javne svesti i materijalnih resursa, međutim istovremeno stvara potencijale sa dugoročnim destruktivnim posledicama po fundamentalne vrednosti ljudskog postojanja, kao i po ljudsku okolinu…

Postistina versus ljudski um

Ljudski um teži ka realnom shvatanju okoline i situacija u njemu, da bi pomogao čoveku u njegovom biološkom opstanku, zdravom psihičkom razvoju i sticanju adekvatnih veština snalaženja i uspeha u društvu. Inauguracijom postistine kao „prave istine“, on klizi ka stanju koje klinička psihijatrija i psihoanaliza definišu kao život u „kao da realnosti“. To je psihičko funkcionisanje na nivou graničnog tipa, koje dalje, putem „double-bind komunikacije“ (G.Bejtson), koja je suštinska platforma daljem dejstvu postitina na ljudsku psihu produkcijom kognitivno-emotivne disonance i koflikta između dve relanosti unutar ljudskog uma, otvara vrata psihotičnom, dezintegrisanom tipu shvatanja sveta. „Kao da“ shvatanje realnosti suspenduje izrazito važnu psihičku funkciju, a to je funkcija kontrole realnosti, vodi ka pomeranju ili zamagljivanju i nestajnju granica između realnosti i fantazija, druge izrazito važne funkcije ega, a zatim između sebe i okoline. Nejasan odnos između objektivne i distorzirane ili izmišljene realnosti uvek zbunjuje ljudski mozak i izaziva unutrašnji nemir!!

Duže ostajanje na takvom nivou, ukoliko ne može da se izbegne ili razreši, izaziva raspad ličnosti ili psihičke manevre tipa maladaptacije, koje zahtevaju velika unutrašnja pomeranja i promene sa velikim rizikom po identitet i integritet. Ličnost savremenog doba, pod pritiskom da prihvati postistinu kao objektivnu realnost i, time, dalji svoj život u „kao da“ realnosti, prinuđena je da bira između mukotrpne borbe za očuvanjem objektivne procene realnosti, uz rizik doživljaja konstantnog stresa zbog izopštenja ili progona iz te realnosti, kao i gubitka egzistencijalnih mogućnosti opstanka u njoj, ili da „pobegne od svoje slobode“ (E.From) priklanjanjem novom sistemu, uz rizik potpunog gubitka svog identiteta i ulaska u svet progresivne psihopatologije. Treća i krajnja mogućnost koja mu preostaje je povlačenje iz sveta u moderni društveni autizam, samoinicijativno izopštenje, do gubljenja životnog smisla i sopstvenog nestajanja…

Sve ovo, uz druge od ranije postojeće faktore, utiče na um savremenog čoveka i dovodi do poražavajućeg stanja u sferi mentalnog zdravlja.

Sadašnje stanje mentalnog zdravlja

Na trenutno poražavajuće stanje u sferi mentalnog zdravlja, s jedne strane, nedvosmisleno ukazuju podaci o enormnom porastu depresivnosti u svetu, za koju se najavljuje da će, uz pandemiju osećanja usamljenosti, izazvati nesagledive posledice na svim nivoima koje ovi poremećaji nose sa sobom kao potencijal. S druge strane, eksponencijalni rast nepreglednog spektra zavisnosti od hemijskihi i drugih sredstava, među kojima već prednjače savremeni fetiši, digitalni sadržaji i virtuelna realnost, se jasno nadovezuje na prethodne poremećaje. Pored ovoga, ekspanzija prisustva nasilja, nekontrola agresije i dominacija destruktivnog ponašanja, kloniranje novokomponovanih urbanih i neurbanih divljaka ukazuje isto tako na poremećeni psihički balans na individualnom, grupnom i društvenom planu u današnjem svetu. Egtistencijalna nesigurnost, finansijska neizvesnost, kao i urušavanje lične i zdravstvene bezbednosti guraju savremenog čoveka u hronični stres i ostavljaju ga konstantno zarobljenim u takvom stanju. Pojava novih psihičkih poremećaja izazvanih upotrebom i zloupotrebom sprava i sadržaja informatičke i digitalne tehnologije, posebno kod dece, sve jače zapljuskuje globalno mentalno zdravlje i preti da preraste u psihički cunami. Isto kao i porast prezaštićene i vaspitno zapuštene dece. O propadanju institucije braka koji je u toku i narušenim muško-ženskim relacijama je javnost svakodnevno preplavljena informacijama…

A, šta reći još o medijima i njihovom katastrofalnom uticaju na društvenu svest i mentalno zdravlje čoveka u 21. veku?!

Generacijski i identiteski problemi

Proces globalizacije i odatle izazvane promene, koje su se desile poslednjih decenija, jasno su dovele do izrazitih promena i problema na polju identiteta. Pored toga što danas postoje potpuno različito formirane generacije, od „baby boom“, preko x, y do z, sa silno izraženim kulturnim jazom između sebe, događaji i izrazite promene koje su se dogodile poslednjih decenija dovele su do epidemije „slomljenih“ identiteta i mase pojedinaca sa poremećajem u vidu „sindroma difuzije identiteta“ na više nivoa, do nivoa savremenog čoveka-mutanta i čoveka-monstruma (vidi moju knjigu „Replikanti i društvo“). Uz to, uočljiv je i porast novih poremećaja ličnosti u vidu distorziranih i defektnih struktura, podložnih razvoju većeg spektra psihopatoloških formi pojavnosti.

Umesto zaključka

Evo jedne postistinite priče za kraj.

Otišao Pera kod doktora da vidi šta mu je. Doktor ga pregleda i saopšti mu sledeće: „Nije dobro, Perice. Previše si opušten, jedeš zdravu hranu, vežbaš redovno, imaš krug dobrih prijatelja, smeješ se često, odlaziš u prirodu, misliš pozitivno, kreativan si, umeš da voliš… Ako produžiš ovako, ne garantujem da ćeš još dugo. Nego, nisi redovan na mrežama, ne gledaš u ekran po nekoliko sati, ne pratiš stalno informacije u medijima, ne proživljavaš dovoljno emotivno katastrofalne vesti i događaje, ne mrziš nikoga, nisi agresivan dovoljno, nisi redovno pod stresom, nisi u strahu, nisi usamljen, ne uzimaš nikakvu drogu, ne piješ, ne pušiš, ne apstiniraš seksualno… Jednostavno rečeno, nisi uspešno uključen. Pripazi, dok je vreme…!?“

Pokušajte i vi da ispričate samom sebi neku postistinitu priču. Možda bude postpsihoterapijska?

Jer, psihoterapija je već najvećim svojim delom uspešno uključena…

www.zvonkodzokic.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s