Piše: Zvonko Džokić
Pre izbora…
Izboru psihoterapeuta prethodi izuzetno važan period u kome sazrevaju uslovi koji su neophodni za donošenje odluke – odlazak na psihoterapiju. Potrebno je vreme, za svakog potencijalnog korisnika psihoterapije različito, u kome se nižu događaji, doživljaji i uvidi koji su od visokog emocionalnog značaja za njegovu ličnost, a koji ostaju neadekvatno prorađeni i time stvaraju sve veći unutrašnji pritisak. Svakako, potrebno je isto tako i određeno vreme za suočavanje sa istinama tipa: „…ne mogu više ovako…“, „…nemoćan/nemoćna sam…“, „…nemam rešenje…“, „…ne mogu više da izdržim…podnesem…“, „…ne vidim izlaz iz svega ovoga…“ i ovima slične konstatacije. Sve do one najvažnije, a ta je: „Treba mi stručna pomoć!“.
Do te konstatacije nije uvek lako doći, najčešće je to tako teško, posebno u našoj sredini! Najteže od svega na tom putu, posebno pojedincima koji žive u manje razvijenim zajednicama, predstavlja adekvatno uočavanje i suočavanje sa sopstvenim psihičkim i psihosomatskim teškoćama, procenom da je važno da se one reše i i uvidom da „ja nisam sposoban to sam da rešim…“!? Što je ličnost primitivnija, kao i njena okolina koja bitno utiče na njegove odluke, to su snažniji mehanizmi poricanja, izbegavanja i reaktivne formacije tipa bizarnog podsmeha!! Ali o tome, u nekom od sledećih tekstova…
Na odlazak na psihoterapiju se odlučuju, dakle, civilizovaniji i pravilno informisani ljudi. Jako često u ovakvoj predigri važni su saveti prijatelja. Najveća pomoć koju može pravi prijatelj da pruži svom prijatelju, onda kada ovaj pokazuje znake dugotrajnog ili izrazito snažnog stresa, psihičke i psihosomatske patnje, je izgovaranje sledeće jednostavne rečenice: „Treba da odeš kod dobrog psihoterapeuta“. To je isto kao kada nekoga, umesto da tešite što ima upalu slepog creva ili predinfarktno stanje, ubedite da treba što pre da poseti hirurga odnosno kardiologa!
Uputstvo
Kako izabrati pravog i „svog“ psihoterapeuta? E, tu već treba imati jasno uputstvo koje vas vodi ka pravilnom izboru. I to preko jednostavnih i ispravnih koraka koje treba slediti, što je ujedno bila i osnovna ideja za kreiranje ovog teksta…
Koraci ka izboru svog psihoterapeuta
Uputstvo koje vas vodi ka pravilnom izboru psihoterapeuta sadrži sedeće korake:
- procena nivoa potrebe i težine problema
- izbor tipa psihoterapije i tipa psihoterapeuta
- izbor pola psihoterapeuta
- prikupljanje i provera potrebnih informacija
- praćenje toka psihoterapije
Prvi korak
Nakon realnog suočavanja sa postojanjem psihičkih ili psihosomatskih problema i prihvatanja potrebe za psihoterpijskom pomoći, poželjna je dodatna procena težine sopstvenog problema i nivoa potrebe. To je neophodno da bi dalje usledio pravi izbor psihoterapeuta.
Kako to ide praktično? Vrlo jednostavno!
Ukoliko imate problem tipa izražene anksioznosti, poremećaja straha, paničnih napada, fobije, depresivnosti, nekontrole i poteškoća u ponašanju, životnu ili situacionu krizu, psihičku traumu, emotivni krah, određeni tip zavisnosti, stanja nakon većeg psihičkog sloma ili psihotičnih prolaznih epizoda, poremećeni razvoj u detinjstvu, ozbiljnije poremećene bračne ili porodične odnose zbog prisustva bolesti ili patološkog ponašanja nekog člana u njoj, teške nesanice i more, hronični stres, psihosomatske i imunološke poremećaje koji su povezani sa stresom i emotivnom podlogom, problem kako da kombinujete lekove sa psihoterapijom i sl. tada treba da budete svesni da takav opus problema vodi ka kliničkoj psihoterapiji.
Isti je pravac i ukoliko procenite vašu potrebu za dubljim radom na sebi, ukoliko osetite poriv za suštinskim suočavanjem i razrešenjem ozbiljnijih konfliktnih i kompleksnih sadržaja koje primećujete kod sebe, odnosno ukoliko imate potrebu za fundamentalnijom pozitivnom promenom i obuhvatnijim ličnim preobražajem…
Ukoliko imate potrebu za stručnim i bezbednim razgovorom sa nekom osobom od poverenja i znanja, iskazivanjem sebe, razmenom mišljenja, deljejnjem iskustva, neutralnim a realnim fidbekom, podrškom, usmeravanjem, dobijanjem kvalitetnih informacija o određenim psihološki važnim temama, proverom svojih stavova, učenjem određenih životnih veština i veština komunikacije, onda vas takva potreba upućuje na dovoljnost primene nekliničke psihoterapije ili kombinacije nekliničke psihoterapije i koučing-a.
Ukoliko vaše potrebe uključuju obe sfere, onda vas sve to upućuje ka profesionalcima koji vladaju svim tim nivoima znanja!
Drugi korak
Pravilno praćenje i izvođenje prvog koraka u najvećem obimu omogućava i pravilno izvođenje drugog koraka, odnosno biranje tipa psihoterapije i psihoterapeuta.
Da ponovimo, prisustvo kliničkih simptoma, potreba za celokupnim psihosomatskim pristupom i nužnost za dubljim i obuhvatnijim promenama vode ka kliničkoj psihoterapiji, odnosno kliničkim psihoterapeutima. Tu je posebno važno kliničko iskustvo, preko koga jedino i može da se stvori ujedno stručna i dublja empatijska veza sa svim važnim mentalnim i organskim nivoima koje treba tretirati.
Razmena kvalitetnih informacija, provera svojih stavova i odluka, kao i učenje novih psiholoških obrazaca upućuju ka nekliničkoj psihoterapiji, odnosno nekliničkim psihoterapeutima.
Veština rukovođenja samog sebe ka koučingu.
A sve to zajedno vodi ka profesionalcima koji vladaju svim tim znanjima…
Za potpuno izvođenje sledećeg, drugog koraka potrebno je i prepoznavanje potrebe za selekcijom i izborom između individualnog ili grupnog tipa psihoterapije.
Individualna psihoterapija je preporučljiva kada je potrebna potpuna posvećenost ličnim potrebama klijenta/pacijenta/korisnika, u zaštićenom setingu (uslovima) i uz garantovanu diskreciju. Ona se izvodi u određenom vremenskom ritmu, obično jednom do dva puta nedeljno, u kontinuitetu. U takvom „dijadnom“ odnosu vremenom se razvija terapeutski proces u kome se otkrivaju i razrešavaju važni unutrašnji sadržaji čime kod korisnika psihoterapije postepeno dolazi do kvalitativne promene u smislu poboljšanja ili isceljenja i preobražaja svesti na viši i zreliji nivo. Individualnu psihoterapiju, posebno kliničku, treba birati onda kada se traže značajnije i dublje promene na emocionalnom, psihosomatskom i razvojnom nivou, kao i na nivou strukture ličnosti.
Grupnu psihoterapiju treba izabrati kada je potrebno unapređenje ličnog razvoja na nivou interpersonalnih (međuljudskih) relacija i socijalne adaptacije. I ovde se podrazumeva „rad na sebi“, ali uz učešće u grupnom radu, prisustvu individualnom radu na sebi drugih učesnika u grupi i u interakciji sa drugima u grupi. Grupna dinamika i grupni proces koji se razvijaju u ovakvom tipu psihoterapije omogućavaju unapređenje razvoja procesa socijalizacije, imitacije, identifikacije, iskustva univerzalnosti ljudskih problema, adaptacije, poboljšanje ego funkcija tipa granice i kontrole realnosti, učenje bazičnih komunikacijskih veština i razrešavanja interpersonalnih konflikata, provera, učenje i menjanje modela ponašanja i javnog nastupa, veći razvoj empatije i osećaja za socijalne uloge, oslobađanje spontanosti i kreativnosti, iskustvo u vođenju i rukovođenju i dr. Grupna psihoterapija često predstavlja logičnu dopunu individualne psihoterapije…
Treći korak
Muški ili ženski psihoterapeut?
Ovo je isto tako važno pitanje koje treba rešiti u pravilnom koračanju na putu ka izboru „svog“ psihoterapeuta. Najčešće se ne obraća veća pažnja na ovu dimenziju selekcije, ili se ona obavlja nesvesno, bez prethodnog dubljeg preispitivanja.
U svom ličnom razvoju svi ljudi vremenom unose u sebe, introjektuju i inkorporišu preko životnog iskustva puno sadržaja koji su vezani za relacije sa značajnim ličnostima i stvarima iz okoline. Sva ta prethodna iskustva određuju da li je povoljnije izabrati muškog ili ženskog psihoterapeuta. Na psihoterapiju i odlazimo da bi „ispravili“, dopunili“, „nadoknadili“ ili „odovojili se“ od određenih unutrašnjih „objekata“ (psihoanalitički izraz…) koje nam je prethodno životno iskustvo donelo, u neadekvatnoj relaciji sa muškim ili ženskim osobama iz naše prošlosti. I to u terapeutskom odnosu sa izabranim psihoterapeutom, koji to ume znalački da vodi.
Nekad je bolje da se krene sa muškim psihoteraputom, nekad sa ženskim, pa da tako ostane i do kraja. Često, nakon izbora jednog terapeuta, potrebno je produžiti sa terapeutom drugog pola, čime se omogućava obrada unutrašnjih sadržaja i introjektovanih objekata u celom potrebnom korektivnom spektru. Ponekad se psihoteraputski proces izvodi u fazama, sa vremenskim prekidima. Vreme je nezaobilazni i jedan od bazičnih faktora unutrašnjeg sazrevanja u psihoterapiji, do stadijuma spremnosti za suočavanje i rad na važnim sadržajima…
Četvrti korak
Informacije, informacije… Pravilno selektovane informacije su i te kako bitne u pronalaženju „svog“ psihoterapeuta. U 21. veku je ovaj proces, za razliku od neke decenije ranije kada se uglavnom išlo putem preporuke od drugog preofesionalca, najčešće najbližeg doktora, uglavnom vezan za pretragu informacija na internetu. Uz to, dopunske informacije se stiču preko drugih medija, štampanih ili TV.
Preko sakupljenih informacija najvažnije je proveriti sledeće parametre kod potencijalnog psihoterapeuta:
- znanje
- zvanje
- uža specijalnost (ukoliko postoji)
- profesionalno iskustvo (kliničko/nekliničko)
- iskustvo klijenata/korisnika
- mišljenje kolega (ukoliko je moguće)
- pročitati njegovu knjigu, videti predavanje (ukoliko postoje i ako su dostupni)
Nakon ovoga trebalo bi da već imate dovoljno sigurnosti u donošenju odluke o izboru „potencijalno svog“ psihoterapeuta.
Peti korak
Nakon izbora „potencijalno svog“ psihoterapeuta potrebno je da se fokusirate na poslednji korak u ovom procesu. A to je probna faza psihoterapije.
Zašto probna? Zato što imate mogućnost da u ovoj fazi proverite i potvrdite ili poništite svoj izbor. To je vaše pravo i nijedan pravilno ostručeni psihoterapeut vam neće zameriti na tome. Naravno ukoliko klijent/korisnik uradi to na kulturan, odmeren i pristojan način. Zapamtite, psihoterapija je odnos između civilizovanih ljudi!
Probna faza se sastoji od sledećih podfaza:
- prvo javljanje (uobičajeno telefonom ili e-poštom) – ono omogućava proveru mogućnosti zakazivanja, spremnosti kod vas i psihoterapeuta da uđete u probni odnos, praćenje „unutrašnjeg osećaja“…
- prvi intervju – provera kako na vas utiče pojavnost psihoterapeuta, da li se razgovor vodi o važnim temama i sadržajima, da li osećate da vas psihoterapeut razume, da li se osećate prihvaćeni i sigurni u takvom okruženju, da li na kraju prvog intervjua vidite da psihoterapeut ima jasan uvid u vaše stanje i plan kako da vas vodi kroz terapeutski proces…
- probne sesije – uobičajeno je da prvih tri do pet sesija nakon prvog intervjua budu dovoljne da steknete pravi, realni utisak o mogućnostima koje nudi vaš zajednički rad i odnos sa izabranim psihoterapeutom.
Nakon ovog probnog perioda prepustite se samom psihoterapeutskom procesu i vođenju od strane izabranog profesionalca. U isto vreme pratite svoj unutrašnji osećaj, jer u psihoterapiji je to, na neki način, jednostavno. Ili se osećate bolje, odnosno i dalje osećate sigurnost, shvaćenost i profesionalno vođenje od strane svog psihoterapeuta, ili osećate da jednostavno „ne ide“, da „nešto nije u redu“, da „tapkate u mestu“, da „idete unazad“ u zajedničkom radu sa psihoterapeutom na važnim temama i u međusobnom odnosu…!? Taj unutrašnji osećaj, naravno, treba da bude usaglašen sa realnim mogućnostima.
Za kraj
U psihoterapiji ne treba da bude mesta nikakvom (samo)zavaranju, niti (samo)zavođenju, niti, pak, nerealnih (magijskih) očekivanja.
Zato, pre nego što krenete u proces biranja „svog psihoterapeuta“, informišite se pravilno šta je to psihoterapija i koje mogućnosti ona nudi. Tako ćete bolje znati šta da tražite u njoj i moći da napravite pravilan izbor.
Nadam se da će vam ovaj tekst, kao i drugi tekstovi na ovom blogu, biti od praktične koristi u vašem nastojanju da ujedno pomognete sebi i unapredite svoj život…
KLINIČKA PSIHOTERAPIJA 