Šta je „klinička“ a šta „neklinička“ psihoterapija?

Piše: Zvonko Džokić

Polazna osnova

Svakome ko želi  malo više da zna o psihoterapiji, moćima psihoterapeuta i njihovom području delovanja, kao i o boljitku koji može da očekuje posećivanjem individualne ili grupne psihoterapije, potrebno je da napravi osnovnu razliku u psihoterapeutskim pravcima. A, to je njihovo primarno razlikovanje deljenjem u dve upotrebne kategorije, na kliničku i nekliničku psihoterapiju.

Zašto je važno razlikovati?

Važno je zato što u ovom trenutku postoji više od 400 psihoterapeutskih pravaca (!?) koji egzistiraju u području psihoterapije i svakodnevno zaposedaju javnu svest! To već duže vremena dovodi do konfuzije potencijalne i redovne korisnike u smislu izbora terapeuta, javnost u načinu pepoznavanja različitosti u psihoterapijskom polju, a sve češće i same psihoterapeute u osećanju pripadnosti i definiciji profesionalnog identiteta.

Odatle proizilazi i nužnost za brzim i jasnim razlikovanjem psihoterapeutskih pravaca u njihovoj upotrebnoj vrednosti već u startu. Ta neophodnost je u saglasnosti sa potrebama korisnika psihoterapije da znaju da naprave selekciju kada, gde i kod koga da se obrate za adekvatnu pomoć i šta da očekuju od izabranog psihoterapeutskog tretmana.

Šta je klinička psihoterapija?

Cilj kliničke psihoterapije je prepoznavanje psihičkih problema, simptoma, sindroma, poremećaja i bolesti koje se javljaju kod ljudi, kao i iznalaženja mogućnosti njihovog isceljenja ili poboljšanja putem sprovođenja adekvatnih psihoterapeutskih procedura.

Dakle, ona je generalno usmerena na prepoznavanje i tretiranje psihičkih poremećaja, na procenu njihovog uticaja na zdravlje, svest i ponašanje, ka otkrivanju jedinstvenih razloga njihovog nastanka i razvoja, kao i ka proceni perspektive svakog konkretnog poremećaja. Usmerena je, ujedno, i ka stručnoj oceni težine psihičkog problema i realnih mogućnosti njegovog rešavanja izborom adekvatnog terapeutskog pristupa, brinući se usput o potencijalu unapređenja ličnosti koja je opterećena poremećajem, kao i o njenom odnosu sa okolinom.

Znači, kao definiciju kliničke psihoterapije mogli bi da prihvatimo sledeću formulaciju: klinička psihoterapija je područje psihoterapije koje je usmereno na kliničku procenu psihičkih poremećaja i psihopatoloških stanja, ka određivanju i sprovođenju adekvatnog psihoterapeutskog tretmana u cilju postizanja isceljenja, odnosno poboljšanja psihičkog stanja, kao i ka razvoju zdrave svesti kod ljudskih pojedinaca, grupa i zajednica.

Razlike

Dakle, tu je prva i osnovna razlika između kliničke i nekliničke psihoterapije. Dok je osnovni zadatak kliničke psihoterapije put ka  isceljenju, poboljšanju kliničke slike uz vraćanje pacijenta/klijenta/korisnika u normalu, odnosno ka rešenju psihičkog problema, neklinička psihoterapija je usmerena ka „radu na sebi u cilju unapređenja ličnog razvoja i sazrevanja“. Neklinička psihoterapija ne počiva na kliničkom predznanju i specijalističkoj dijagnostičko – terapijskoj proceduri. Ona počiva na različitim psihološkim teorijama razvoja ličnosti, programima rada koji odatle proizilaze i podršci na tom putu.

Da bi bili osposobljeni za svoj zadatak, psihoterapeuti koji obavljaju kliničku psihoterapiju treba da poseduju specifična i vrhunska znanja, kao i veštine iz više specijalističkih oblasti uz sposobnost njihovog kombinovanja. Ovakva znanja i kriterijumi ne važe za nekliničku psihoterapiju. Za obavljanje nekliničke psihoterapije, u ovom trenutku, je dovoljno posedovanje određenog nivoa znanja i veština iz jednog pravca, stečenog na programski uređenim kursevima u određenom broju časova, bez bazičnog kliničkog iskustva…

Na čemu počiva klinička a na čemu neklinička psihoterapija?

Klinička psihoterapija počiva na jasnim modelima kliničke (medicinske) psihologije i psihopatologije, neurološkoj i psihijatrijskoj nauci, dalje na saznanjima koja proističu iz kliničke psihoanalize, kliničke psihodinamske psihoterapije, sociodinamske teorije i prakse, psihosomatske medicine, nauke o stresu, kao i na iskustvima stečenim upotrebom dubinsko-psiholoških psihoterapijskih pristupa i neurobihevioralnih tehnika (pr. kliničko savetovanje, terapija kriza i (post)traumatskih stanja, grupna psihoterapija, klinička psihodrama, EMDR, integrativni stres menadžment i dr.) i njihovih kombinacija u psihoterapeutskoj praksi.

Neklinička psihoterapija, za razliku od kliničke, počiva na različitim teorijama ličnosti i tehnikama koje proizilaze iz njih. Te teorije, kao i tehnike koje proizilaze iz njih, se ne zasnivaju na kliničkim iskustvima i modelu zdravlje – bolest – isceljenje, već na proceni stepena razvoja, zrelosti i tipa ponašanja. Svaka od njih, koja postoji u sklopu 400 trenutno prihvaćenih, pored toga što se delimično zasniva na opštim psihološkim teorijama, ima sopstvene teoretske koncepte ličnosti, skale procene razvoja ličnosti i programe prema kojima izvodi psihoterapeutske procedure. Tretman u nekliničkoj psihoterapiji se uglavnom formuliše kao „…rad na sebi…“, „…širenje svesnosti…“, „…savlađivanje nivoa…“, „…napredovanje u razvoju…“ i sl. Neke od njih, razvijajući u međuvremenu pravilno svoj potencijal koji postoji u nekliničkoj sferi, kao što su neklinička psihoanaliza, sociodrama i određeni bihevioralni pristupi, dali su svoj jasan doprinos u oblasti društvenih nauka, uređenja ljudskih grupa, interpersonalnih komunikacijskih veština, u pedagogiji, menadžmentu, biznisu i političkim naukama.

Klinička metodologija u psihoterapeutskoj praksi

Od nekliničke psihoterapije, osim prethodno pomenutog, klinički psihoterapiju odvaja osposobljenost korišćenja decenijama proverene i naučno metodološki zasnovane procedure tipa: dijagnoza – etiopatogeneza – terapija – prognoza –praćenje. Klinički psihoterapeuti su obučeni da primene ovu proceduru, bez koje je nemoguć adekvatan, celovit i naučno zasnovan psihoterapeutski tretman psihičkih poremećaja kod ljudi!

Za razliku od njih, neklinički psihoterapeuti nisu na nivou ovakvog znanja niti su obučeni za adekvatnu primenu ovog modela. Ne mogu ispravno da procene težinu psihičkog poremećaja, da utvrde pravilnu dijagnozu i na bazi nje da postave realne mogućnosti psihoterapeutskog tremana, niti su obučeni za primenu specifičnih tehnika koje su potrebne za obavljanje kliničke psihoterapije. Stoga je krajnje nerealno očekivati od njih da to znaju ili prihvatiti pseudoprocedure sličnog tipa ukoliko je oni neodgovorno predlože korisniku!

Šta očekivati od kliničke psihiterapije?

Od kliničke psihoterapije treba očekivati stručnu procenu i adekvatni tretman kod sledećih stanja: anksiozni poremećaj, poremećaji straha (pr. panični napadi, fobična stanja…), opsesivno – kompulsivni poremećaj, depresivni poremećaji, poremećaji strukture ličnosti (granični i dr.), psihotični poremećaji (u određenim fazama), razvojni poremećaji kod dece i adolescenata koji su propraćeni kliničkim simptomima, stresni poremećaji (traumatski i posttraumatski poremećaj, situacione krize, sindrom sagorevanja i dr.), psihosomatski poremećaji (kardiovaskularni, gastro-enetrološki, hormonalni, imunološki, postoperativni i dr. – psihološki uslovljeni), nesanice, emocionalna i konfliktna stanja koja sadrže u sebi dublje, kompleksnije psihološke uzroke i potencijalno ozbiljne ishode, veće promene u životu, gubici i dr.

Šta očekivati od nekliničke pihoterapije?

Od nekliničke psihoterapije u osnovi treba očekivati pomoć u vidu opštih saveta, pozitivne podrške, informacija, podizanje svesti u odnosu na određene teme, kao i edukaciju u smislu rada na sebi preko pohađanja i usvajanja određenih trening programa.

Potencijalni haos u nekliničkom području

U polje psihoterapije su se već uvukle svakojake tendencije, od psihološki više-manje zasnovanih, filozofski orijentisanih, do potpuno haotičnih, sektaških, prevarantskih, paganskih do voodoo organizacija! O razlozima i fazama takvog razvoja u području psihoterapije detaljnije sam se osvrnuo u startnom tekstu ovog bloga: „Stranci u ogledalu: klinička i neklinička psihoterapija“, ne bih da se ponavljam…

Pored nepreglednog spektra već postojećih, u poslednjoj deceniji se u ovo područje polako ali sigurno uvlači i područje zvano „koučing“. Ono u osnovi predstavlja tehniku „vođenja na način i sa ciljem da klijent sam dođe do određene spoznaje i unapređenja svojih veština…“. Iako koučing u sopstvenom nejasnom definisanju usput sebe određuje da „nije psihoterapija“, on se šireći iz područja biznis savetovanja i poslovnh komunikacija, gde je i nastao iz određenih ograničenih tehnika, polako ali sigurno sve više upliće u kompetencije i kompeticiju za preuzimanjem klijenata iz oblasti psihoterapije. U postojećem stanju psihoterapeutske inflacije i nastale difuzije identiteta, nije nemoguće da će uskoro hteti da se ravnopravno postavi kao autoritet i u tom polju, iako bez ikakvog kliničkog predznanja kao i znanja o teorijama ličnosti i njihovog razvoja. O ovome pišem ja koji sam, između ostalog, obučen i za ovu tehnku i njenu primenu u određenim, nekliničkim oblastima!

Ostajući otvoreno i bez strožih kriterijuma, područje psihoterapije je i dalje podatno za upade neograničenog broja pravaca i novokomponovanih znalaca iz svih mogućih sfera koji konstruišu „svoju novu metodu“ vođenja i „prosvetljenja“. Gde je tu izlaz?

Izlaz

Razgraničavanjem kliničke od nekliničke psihoterapije postavlja se prva jasna granica između naučno i nenaučno zasnovanih metoda psihoterapije, kao i između medicinski orijentisanih i nemedicinski oprijentisanih. I još preciznije, između isceljiteljskih metoda psihoterapije i informativno-edukativnih.

Time se postiže i ono najvažnije, a to je jasan putokaz korisnicima psihoterapije u vezi čega, gde i kod koga da traže adekvatnu stručnu pomoć i šta da očekuju od nje. Jer, pravu stručnu pomoć jedino mogu adekvatno da pruže istinski profesionalci!

Nakon odvajanja kliničke od nekliničke psihoterapije ostaje odgovornost na nekliničkoj psihoterapiji da se dalje unutrašnje razjasni, odnosno da razgraniči istinske od lažnih vrednosti koje ostaju u njoj. Naravno, ukoliko hoće da i dalje bude adekvatni partner u polju psihoterapije?! A, kvalitetno partnerstvo između kliničke i prečišćene nekliničke psihoterapije je moguće, već dokazano i postojeće u određenim pravcima, i predstavlja integrativni pristup sa ogromnim potencijalima. I o tome u nekom od sledećih tekstova.

Dalje…

Za dalje ostaje puno važnih tema i pitanja koja zahtevaju pažljivu obradu. Na primer: Koji su kriterijumi koje treba da zadovolji klinički psihoterapeut? Kada se obratiti kod kliničkog psihoterapeuta? Šta očekivati od tretmana kod određenih poremećaja, kako ih prepoznati i kako se oni izvode? Šta znamo o stresu i njegovim posledicama? I još mnogo toga…

Ostaje sijaset zanimljivih sadržaja zbog kojih je i otvoren ovaj blog i koje ćemo mi iz Kluba kliničkih psihoterapeuta obraditi.

A u međuvremenu, razmislite o istinama i lažima u kojima trenutno živite i kako one deluju na vas…?

www.zvonkodzokic.com