Nove definicije u psihoterapiji – nužnost opstanka i unapređenja

Piše: Zvonko Džokić

 Polazne osnove

U prethodnom tekstu „Stranci u ogledalu: klinička i neklinička psihoterapija“ izložio sam detaljni pregled fenomenologije sadašnjeg stanja u globalnoj i lokalnoj psihoterapiji. Dubljom analizom došlo se do zaključka da je psihoterapija, putem dvodecenijske nekontrolisane ekspanzije, postigla nivo inflacije sopstvenog ega, gubljenja granica i kriterijuma utemeljenih na realnim vrednostima. U istom periodu uspela je neselektivnom hiperprodukcijom da se preplavi masom klonova nedovoljno stručnih, neizgrađenih i izmutiranih „psihoterapeuta“, koji su isto tako za kratko vreme zauzeli većinu ključnih mesta u stručnom establišmentu.

Time je današnja psihoterapija dostigla stadijum sopstvene, jezgrovne „difuzije identiteta“ i opasno se približila stadijumu entropije. Usput, izgradila je za sebe granični i prepsihotični, irealni svet „kao da“ stvarnosti, što je doprinelo uznapredovanju konfuzije u prepoznavanju njenih izvornih vrednosti kod potencijalnih i redovnih korisnika, ali i kod celokupne javnosti.

Krajnji zaključak, koji sam po sebi proizilazi iz analize, je da su potrebne promene unutar same strukture današnje psihoterapije, u smislu redefinisanja i nalaženja oslonca na jasnim i zdravim osnovama. I to što pre, u cilju opstanka i napretka.

Ključna pitanja

Da li na jednom mestu, koje se zove psihoterapija, treba da budu zajedno isceljitelji, opšti psiholozi, psihološki menadžeri, psihoedukatori, mentalni mehaničari, laici, samozvani učitelji i gurui, moderni šamani, spiritualisti, voodoo majstori, isceljeni i neisceljeni pacijenti, vidoviti itd.? Da li profesionalno polje psihoterapije treba da bude isto za one koji su strogo selektovani i prošli ozbiljnu višegodišnju edukaciju i superviziju u medicinskim ustanovama, noseći visoki nivo odgovornosti i stičući iskustvo u kliničkoj psihologiji i psihopatologiji, neuropsihijatriji i psihijatriji? A, zatim dopunski prolazeći i edukaciju, iskustvo i veštine u proverenim kliničkim metodama psihoterapije, sa onima, neselektovanim ili samoregrutovanim, koji su sticali svoje znanje u izmenjenim programima i drugačijim uslovima? Da li su njihova znanja i moći podjednake, da li imaju jednak kapacitet preuzimanja odgovornosti za tuđe sudbine, kao i sposobnost upravljanja sadržajima kojima treba da se bavi psihoterapija?

Odgovor

Ne, naravno!! Te dve kategorije psihoterapije i psihoterapeuta se suštinski razlikuju i definitivno pripadaju različitim univerzumima. Kako po znanju, zvanju i dugogodišnjoj kvalitetnoj stručnoj superviziji koji prethode njihovoj pravilnoj psihoterapeutskoj selekciji, tako i po iskustvu, praktičnoj sposobnosti i cilju njihovog delovanja.

Neophodna podela

Sa ove tačke treba da krene osnovna podela u polju psihoterapije. Psihoterapija treba u osnovi da bude jasno podeljena na kliničku i nekliničku psihoterapiju. To je prvi i osnovni korak kojim treba da krene redefinisanje i prečišćavanje polja psihoterapije, njenog identiteta i, samim tim, osnovnog kvaliteta psihoterapeuta. Klinička i neklinička psihoterapija su dva različita lika u ogledalu u kome se danas ogleda psihoterapija. Oni su trenutno jedno drugome više stranci nego blizanci ili bliski rođaci!

Psihoterapija treba da uvidi da je njen trenutni poremećaj na nivou poremećaja ličnosti sa više identiteta!? Za početak treba odvojiti njen zdravi deo, a to je klinički, koji bi jedino i mogao da se spravi sa ostatkom i vrati psihoterapiju na zdrave osnove. Jedino klinička psihoterapija, koja počiva ujedno na medicinsko psihološkim, neurološkim, psihijatrijskim i dubinsko psihološkim osnovama znanja, može pravilno da prepozna psihopatologiju i nekvalitet u sadašnjem pshiterapeutskom galimatijasu, da se suoči sa njima, kao i sa otporima koji proizilaze iz takvog suočavanja i daljeg raščišćavanja u procesu „isceljenja“!

Za početak je potrebno odvojiti ih i tačno ih razlikovati. To će biti dovoljno korisnicima da znaju od koga, šta i koliko da očekuju u potrazi za sopstvenim isceljenjem. Time će se sprečiti ono najgore, a to je rizik zavođenja i zloupotrebe tuđeg poverenja, mogućih povreda od strane nestručnih terapeuta i osujećenja procesa ozdravljenja i napredovanja. Trenutno je takav rizik izrazito visok, zbog lažnog predstavljanja znanja i moći psihoterapeuta koji nisu klinički educirani, a to rade sa ciljem privlačenja klijenata koji su opterećeni kliničkim problemima, koje oni realno ne mogu da reše. I sve se to u sadašnjosti odvija svakodnevno i nekontrolisano uz njihovu dominantnu prisutnost u medijima, koji su većinom slične provenijencije i kvaliteta i koji ih svesrdno podržavaju. Posebno je takav trend u ekspanziji u digitaloj sferi, gde se pseudoznalci slobodno „kite“ svakojakim terapeutskim zvanjima i posedovanjem nepostojećeg znanja. To već scenski liči na karikaturalno defile raznoobraznih profeta sumnjivog izgleda, porekla znanja, zvanja i problematičnih struktura ličnosti. Uobičajeno uz njih u pratnji ide i brutalni i beskompromisni PR, prikazivanjem „lažnih istina“. Toliko o etici i kontroli realnosti u sadašnjem psihoterapeutskom establišmentu!

Ne tako davno i danas

Nekada, pre početka psihotične ekspanzije psihoterapije i pravaca u njoj, i ne tako davno, kada je psihoterapija još uvek bila vrhunska profesija odabranih i selektovanih ličnosti sa znanjem stečenim na širokom spektru naučno zasnovanih teorija i sa strogom supervizijom praktičnog rada, važila je jednostavna i veoma delotvorna podela unutar same nje. Naime, ona je bila generalno podeljena u dve klase, na površne i dubinske metode. Međutim, ujedno su i obe bile zasnovane na kliničkom iskustvu i nauci koja je povezivala neurologiju, psihijatriju i kliničku (medicinsku) psihologiju i psihopatologiju. Uz to, celokupna nauka o psihoterapiji bila je snažno povezana sa višedecenijskim saznanjima proizašlim iz primene dubinske psihologije, psihodinamske i sociodinamske, kao i iz neurobihevioralne nauke. Sve je to bilo usmereno ka cilju dostizanja duševnog zdravlja i širenju zdrave svesti kod pojedinaca i društva u celini.

Danas to već nije tako. Psihoterapija je u međuvremenu postala glavno sredstvo za ostvarivanje karijernih i drugih (čitaj patoloških) ciljeva većine novokomponovanih psihoterapeuta. Trenutno više služi toj svrsi nego što služi svom osnovnom cilju, koga je napustila ne tako davno. Postoji opasnost da će, ukoliko se ne vrati na izvorne vrednosti, psihoterapija postati i ostati mutantski proizvod koji služi moći, nasuprot isceljenju!? A, da se osvrnemo za trenutak oko nas, zar nije borba za moć, u kojoj su dozvoljena sva sredstva za dostizanje cilja, postala opravdana, legitimna i dominantna igra, prisutna u svim društvenim sferama?!

Otpori i razrešenje

Koliko će otpora izazvati bilo kakva promena u matriksu sadašnjeg organizma nazvanog psihoterapijski establišment? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. Biće ogroman, jer je većina raspoloživih mesta u psihoterapeutskom establišmentu u poslednjoj deceniji zauzeta od strane izmutiranih stručnjaka, koji su ispunjeni neadekvatnim znanjima i nezajažljivim porivom za statusnim priznanjem, za koji su spremni beskomproimisno da se bore svim sredstvima.

Da li je ovakvo stanje otpora nerešivo? Naravno da je rešivo! Ključ je u osvešćivanju korisnika psihoterapije i javnosti ujedno, njihovom prepoznavanju realnih vrednosti u psihoterapiji i ključnih osobina pravih psihoterapeuta, nasuprot pseudoterapeutima i samozvanim guruima.

Odvajanjem kliničke psihoterapije i kliničkih psihoterapeuta od sadašnjeg entropijskog matriksa, koji trenutno postoji u vidu nemani sa četiri stotine glava, odvojiće se elitno znanje i zdrava svest od ostatka. To je prvi korak u razrešenju, razjašnjenju i isceljenju. A ostatak, veći deo koji trenutno zaposeda polje psihoterapije, moraće dalje da ide u pravcu soopstvenog raščišćavanja, u smislu odvajanja zdravog od nezdravog dela i redefiniciji istinskih vrednosti, koje svakako postoje u tom, nekliničkom području.

Happy end!

Znači, rešenje je i te kako moguće! Pa, zar kliničko znanje uostalom i ne služi prepoznavanju i lečenju psihopatoloških poremećaja?! Da, to je zadatak kliničke psihoterapije u sadašnjosti i budućnosti. Njena misija kako u odnosu na pojedince, tako i u odnosu na ljudske grupe i društvene zajednice.

Tako, lovac se ponovo vraća u priču sa Crvenkapom!

Odvajanjem kliničke psihoterapije od ostatka, celokupno društvo, a pre svega korisnici kojima je nužna konkretna pomoć, dobija jasnu i moćnu platformu usmerenu u pravcu tačnog prepoznavanja i pokretanja realnih procedura isceljenja psihičkih poremećaja, uz podršku platformi zdravog psihičkog razvoja.

Sledi…

Kako jasno prepoznati kliničku psihoterapiju i razgraničiti je od nekliničke? Kako prepoznati prave kliničke psihoterapeute? Šta očekivati u kiničkoj a šta u nekliničkoj psihoterapiji? Kojim psihičkim stanjima i poremećajima je potrebna isključivo klinička psihoterapija? I još puno sličnih, veoma važnih pitanja koje traže odgovore…

Upravo zbog ovako važnih pitanja i davanja odgovora na njih je i postavljen ovaj blog od strane Kluba kliničkih pihoterapeuta. Da služi pravim vrednostima u psihoterapiji i da usmerava čitaoce ka njima.

Za sve to, detaljnije i konkretnije, u tekstovima koji slede…

www.zvonkodzokic.com

8 thoughts on “Nove definicije u psihoterapiji – nužnost opstanka i unapređenja

  1. Kompletno istinito.., kompletno naucno izdrzano, , ka jednom i jedinom cilju – um i dusa pripadaju u cilju ka izlecenju samo u rukama vrhunskih i visoko ediciranih klinickih psijijatra…Slazem se u potpunosti sa visoko cenjenim d-r.Zvonko Dzokic…Postovanje i topli pozdrav , Beba

    Sviđa mi se

  2. Lično iskustvo

    Za pocetak zelim da kazem da se u potpunosti slazem sa clankom koji je napisao dr Zvonko Đokić ne samo zato sto je ubedljivo napisan vec zato sto sam iz prve ruke iskusila ogromnu razliku izmedju psihologa i psihijatra. Posle nekoliko godina hronicne depresije otisla sam na „lecenje“ kod psihijatra u renomiranu ustanvu koju necu imenovati. Labavo koristim termin lecenje zato sto to nazalost nije bio slucaj, jer sam tek kasnije saznala da prihijatar nije lekar, vec da je zavrsila Filozofski fakultet. Posle mnogo meseci nisam mogla da kazem da sam izlecena, pa cak ni da se moje stanje poboljsalo. Štavise, zbog lose edukacije mog psihologa doslo je do napredka moje depresije do mere suicidalnosti, a taj „profesionalac“ nije video simptome, iako sam i sama nagovestavala da mi je u tom momentu bilo vrlo teško , čak neizdrzljivo.
    Pshilog kod koga sam išla nije shvatio moje emocije i mentalno stanje i ispalo je kao da nije problem u meni, već u porodici, školi, i svakom drugom, izuzev u meni. Ne mogu reci da je ta terapija bila potpuno beskorisna zato sto sam dobila savete i tehnike da prezivim i prodjem kroz teske situacije, ali nazalost nisam napredovala mentalno i moji mentalni problemi su idalje bili isti. Tempom kojim se napredovalo, bile bi potrebne godine za ozbiljniji napredak, a o izlečenju nije bilo ni govora. Trebalo mi je vremena da shvatim da ta terapija nije vodila nikuda već da mi je samo trosila vreme.
    Posle sam krenula na terapiju kod dr Zvonka Đokića. Uz njegovu pomoc sam mnogo napredovala u kratkom vremenskom periodu, pobedila depresiju i naučila da kontrolisem moju anksioznost. Ne mogu da opisem koliko sam mu zahvalna na tome. Trenutno studiram u inostranstvu sto ne bi bilo moguce bez adekvatne terapije. Pomogao mi je da steknem samopouzdanje koje je potrebno da se odlučim da samostalno odem u drugu državu, postala sam samostalna i dosta zrelija osoba. Pomogao mi je da na pravilan nacin predjem od mentaliteta preosetljivog razmazenog deteta do odgovorne odrasle osobe koja se bori za svoju buducnost. Sve smo to postigli za manje od godinu dana. Ne kazem da je bilo lako, ali je suština u tome da shvatiš da imaš prolem i da veruješ čoveku koji ti pomaže da taj problem rešiš. Ja sam imala srece da nadjem u dr Zvonku takvog čoveka, profesionalca koji zna šta i kako radi.
    Kad sam cula da je dr Zvonko otvorio blog, nisam se dvoumila da postavim ovaj komentar koji sadrži lično iskustvo kako bi možda nekom pomoglo da ne gubi vreme kao ja, već da se javi psihijatru koji jedini može da pomogne na pravi način.
    Moja dobra drugarica je u isto vreme krenula na terapiju kod psihologa (koji joj je preporucen od rodjaka) i iako je napredovala idalje nije tamo gde bi trebala da bude i gde bi bila da je otisla kod osobe koja je pravi strucnjak.

    Ako ja mogu da preporučim nešto, onda je to da se treba javiti psihijatru ako imate mentalne probleme, a psihologe ostavite za probleme na poslu, učenje ili slično situaciono reagovanje i ponašanje.

    Sviđa mi se

  3. Poštovane kolege, Veljković i Džokić – gde je sertifikat koje vaše Udruženje izdaje priznat tačno? Vaše Udruženje Građana nije nastavno-naučna ustanova koja se može baviti ‘specijalističkom’ edukacijom niti izdavati validne sertifikacije kojima se stiče zvanje ‘specijaliste’. I zaista je fascinantno čitati o ideji ‘kliničke vs ne-kliničke’ psihoterapije pri čemu je cela ta ideja zapravo najprostiji eklektički pristup a ne ‘specijalistički’. Naravno, kako to u Srbiji biva, a u nedostatku Zakona o Psihoterapiji i ozbiljne erozije morala i profesionalne etike, svako na žalost može da radi šta god hoće; i ni najmanje ne čudi da na vaše blogove odgovaraju mahom vaši pacijenti…. to je ozbiljan etički prekršaj i krajnje neprofesionalno.

    Kojim to tačno priznatim profesionalnim Udruženjima i Asocijacijama vaše Udruženje pripada, u zemlji i inostranstvu? Profesionalni, etički i naravno edukativni standardi se moraju ispuniti i poštovati kako bi se zaštitili najpre pacijenti ali i profesija kojoj pripadate. Ovim što radite ozbiljno oštećujete profesiju Psihoterapije u Srbiji.

    Meni je zaista šokantno da sve ovo čitam i da ‘oglas’ tzv ‘specijalističke edukacije’ bude odobren od strane administratora email liste Psihoterapija, i da niko od kolega ne reaguje (?)

    Moglo bi se još mnogo toga reći na ovu temu. U svakom slučaju, ja ne smem ni da zamislim na šta će da liči ‘edukacija’ koju ste privatno osmislili i koja će najpre regrutovati vaše pacijente (?!) i vrlo verovatno trajati u nedogled, izvlačeći ogromne količine novca iz džepa ‘edukanta’ a o utrošenom vremenu da i ne govorim. Sve ovo sa ‘šargarepom okačenom na štap’ nazvanom ‘specijalistički sertifikat’ koji će zapravo biti najobičnije parče papira izdato od strane običnog Udruženja Građana, bez ikakve profesionalne vrednosti! Sve ovo na žalost usled neadekvatne (ako uopšte?) informisanosti javnosti.

    Šta to radite?!

    Sviđa mi se

    1. Odgovor autoru komentara:
      Poštovani/a dr. Janković,
      Iskreno Vam se zahvaljumo na Vašem dramatičnom komentaru. Smatramo da sadržaj koji iznosite i suštine koje se kriju između i iza redova koje ste poslali i te kako zaslužuju da budu objavljeni na našem blogu, kao i stručni odgovor sa naše strane. Uostalom, zato smo pre godinu dana javno postavili naš blog i redovno postavljamo tekstove i prezentacije na kojima se jasno vidi ko smo i koje vrednosti zastupamo.
      Najpre da krenemo od Vašeg potpisa. „Dr. Janković“ je nepotpuno predstavljanje javnosti, bez detalja koji bitno određuju lični i profesionalni nivo osobe koja se javno obraća i pokušava da deli stručne savete i kritike. Obično, ovakvo predstavljanje krije iza sebe moćni spektar potencijalnih značenja. Od kreiranja lažnog profila, preko potrebe za izbegavanjem od suočavanja (to nisam bio ja!?), uočljive potrebe za obezbeđivanjem autoritativne pozicije (ja sve znam… da vam ja kažem…?!), sopstvenom zaštitom iza pojma “dr.“, strah od bumerang efekta izazvanog sopstvenim nekontrolisanim agresivnim pražnjenjima (naknadna pojava doživljaja tipa „proganjaju me“ – klinički psihoanalitički psihoterapeuti tačno znaju o čemu govorimo ovde!), kompenzaciju osećanju sopstvene inferiornosti, bezbednu katarzu od sopstvenih kastrativnih frustracija itd. U osnovi, u ovakvom kontekstu, takvo predstavljanje najčešće odražava i dublji konflikt na određenim nivoima formiranja i prihvatanja sopstvenog identiteta (od polnog pa nadalje…). To, u svakom slučaju, ostavljamo da sami istražite i prevaziđete ukoliko se susretnete sa nečim od ovoga, naravno (nadamo se da imate i tu mogućnost) uz pomoć dobrog psihoterapeuta.
      Dalje, Vaš komentar može slobodno, za analizu je tako podatnije, da bude podeljen u dva dela.
      Prvi deo je kada postavljate pitanja i tražite odgovore u smislu tačnih informacija. Ono što primećujemo je da se određena pitanja (izrazito manji deo njih) postavljaju nakon nepažljivog, površnog čitanja i netačnog shvatanja informacija koje smo postavili na našem sajtu. A da zatim sledi, sa Vaše strane, preusmeravanje značenja u pogrešnom pravcu… Informacije koje smo postavili na našem blogu su inače veoma čitko napisane, određuju jasne namere, nivo, obim i ciljeve. Naravno, te informacije su namenjene onima, pre svega dobronamernima, koji znaju kako da ih pročitaju, žele i mogu da ih pravilno razumeju.
      Dok drugi, veći deo Vaših pitanja se potpuno uklapa u deo komentara koji dramatično sledi. U njemu je do frapantnih razmera, za nas, prisutna perceptivna distorzija prepoznavanja sadržaja i odsustvo realnosti u Vašim tumačenjima. Ta tumačenja predstavljaju samo projektovanje Vaših ličnih iracionalnih sadržaja!? To su, kao što možemo da konstatujemo, u potpunom obimu sadržaji koji nemaju nikakve veze sa realnošću, nama i našim programima!? Oslanjaju na „kao da“ realnost, od Vas projektovane i manipulativno sintetizovane da bi poslužile kao osnova pražnjenju Vaših nesvesnih impulsa na nas i naše programe…
      I tu se postavlja pitanje šta se to desilo sa Vama? Kome se vi to obraćate i zašto?! Očigledno je, za nas iskusne kliničare, da ta perceptivna distorzija pod čijim dejstvom pišete Vaš komentar upućen „nama“(??) u suštini predstavlja Vaš ulazak u transfernu relaciju sa „nečim“ što pripisujete nama, a u kojoj projektujete svoje unutrašnje, u određenim trenucima poprilično psihopatološke, unutrašnje sadržaje. Time, dalje se uočava, nastaje kod Vas gubitak bitne funkcije ega, a to je kotrola realnosti, što je jako opasno! Zato se može u Vašem komentaru uočiti porast dramatičnosti (pod dejstvom rastuće anksioznosti koja na kraju nalikuje na graničnu…), koja dalje progredira u nekontrolisanu agresiju upućenu „nama“ sa jasno izraženom kastrativnom i proganjajućom konotacijom. Ovde bi se uzdržali od dalje dublje analize Vašeg stanja pod čijim uticajem ste, očigledno, pisali svoj komentar i impulsivno ga poslali na naš blog. Samo još da objasnimo i to da poslednje Vaše pitanje upućeno „nama“: Šta to radite?, je u suštini samo odraz konfuzije koja nastaje nakon tako ekscesivnog pražnjenja adrenalina u mozgu, a za što mi zaista nismo krivi već to je rezultat doživljaja koje je izazvala perceptivna distorzija kod Vas i sledstvenih manevara u koje ste se sami upleli.
      Ovu analizu smo uradili sa dobrim namerama ka Vama, pod pretpostavkom da ništa nije slučajno i da ste ovo nevesno uradili da bi mi mogli da Vam, kao višedecenijski provereni kliničari, pomognemo u nečemu. Stoga, pored ove analize, predlažemo Vam da nađete iskusnog i, pre svega, kliničkog psihoterapeuta koji je sposoban da pravilno shvati prezentovano stanje, projektovani materijal u njemu i da, svakako, može da podnese dozu transferne agresije koja ga očekuje u njegovom radu.
      Završni komentar za naše čitaoce i kolege:
      Ovaj komentar čitaoca našeg bloga i naš odgovor smatramo jako važnim, jer on predstavlja sve češći stereotip u realnosti savremene psihoterapije (pa i ne samo nje?). Odražava upravo ono o čemu smo pisali u više tekstova na našem blogu, držali javna predavanja i objašnjavali o procesu „difuzije identiteta“, entropiji koja je zahvata, razraslom prisustvu „kao da“ realnosti i vrednosti u njoj i savremenom svetu, problemu kriterijuma u selekciji psihoterapeuta (jedan stub od njih pet je pre svega, da podsetimo, zdrava ličnost!) i dr. Pričali smo i o otporu, koji je za očekivati, od strane patološkog matriksa koji se već instalirao, pored ostalog, i u toj oblasti.
      Preporuka čitaocima:
      Čuvajte se nekontrolisanih impulsa, neopreznih projekcija, stanja poremećene funkcije procene realnosti i dužeg prebivanja u „kao da“ realnosti. Takvi manevri po pravilu vode ka jačanju unutrašnjih sila dekompenzacije i dezintegracije, a usput se izražavaju preko različitih formi destruktivnog ponašanja. Uvek, kad god možete, težite ka tome da pravilno shvatite vrednosti s kojima ste u dodiru i odredite kako ćete se ponašati prema njima.
      Ali, o tome više u nekim narednim našim tekstovima…
      Klub kliničkih psihoterapeuta
      Stručni tim

      Sviđa mi se

  4. Zaista je pretužno a očigledno i opasno što u Srbiji ne postoji Zakon o Psihoterapiji. Da postoji, ne bi biste vi radili to sto radite – vrlo prosto. Daleko ste vi od bilo kakve stručnosti. Ovako pseudo-intelektualno šepurenje i pervertovanje analitičkih koncerata ‘divljom analizom’ je ono što je zapravo frapantno; ipak ne iznenađuje obzirom od koga dolazi i o kakvom stepenu narcisoidne povrede na žalost svedoči.

    Svojim odgovorom ste ponizili sebe i pomenuti ‘auditorijum’, a najtužnije od svega je da sadržajem koji ste na ovakav način evakuisali zapravo oštećujete čitavu profesiju i blatite Psihoanalizu. Toliko o vašem razumevanju koncepta kliničke psihoterapije o kojoj pokušavate ostrašćeno da pišete. Podvaljujete ‘kolega’. Na najstrašniji mogući način blatite profesiju patologizirajući i deleći dijagnoze po internetu onima koji se usude da se javno usprotive neoprostivom bezobrazluku. Sram Vas bilo!

    Onima koji se odvaže da ‘uče’ od vašeg tzv ‘stručnog tima’ savetujem da dobro iščitaju završni deo komentara u kojem vi nekoga upozoravate, a koji ste se, eto, usudili da objavite kao manifest očigledno malignog narcima, Džokiću. Ali i da se dobro raspitaju gde je to parče papira koji nudite priznato.

    Bez srama ste.

    Dr. Janković

    Sviđa mi se

    1. „Dr. Jankoviću“,

      Iskreno Vam hvala što pružate priliku javnosti da našom polemikom dođe do jasnih uvida u realnost u kojoj se nalazi psihoterapija danas!

      Oko jedne tačke Vašeg izlaganja, ako Vaš poslednji komentar na takvo nešto uopšte liči, potpuno se slažemo. A to je da je neophodan Zakon o psihoterapiji. Zato smo i odlučili da napravimo naš blog – sajt, da bi sadašnjem ili budućem zakonodavcu omogućili da ima jasniji uvid u sadašnje stanje i dali predloge za izlazak iz haosa u kome se nalazi psihoterapija danas, ovde i sada.

      Međutim, za razliku od Vas i drugih koji sabornički „dele“ Vaše mišljenje, kreiraju nepotpune ili lažne profile i identitete u medijima i javnosti, naš stav je jasan: Zakon o psihoterapiji, u cilju zaštite klijenata u psihoterapiji i opšteg mentalnog zdravlja, treba jasno da razgraniči kliničku od nekliničke psihoterapije, odnosno kriterijume koji vode do izgradnje pravih, a ne lažnih psihoterapeuta.

      Ovi poslednji već dominiraju i postoji opasnost da oni, svojom bezobzirnom upornošću i nametljivošću, predlože zakonske forme koje su destruktivne i krajnje regresivne. Istovremeno oni tendenciozno, kao i Vi uostalom, što se vidi iz priloženog do sada, pseudoautoritativno i krajnje agresivno napadaju zdrave tendencije, dokazane u dugogodišnjoj praksi klinički orijentisanih psihoterapeuta i to kod velikog broja slučaja. A koje mi, kako se vidi, detaljno, dokumentovano i javno zastupamo i dajemo proverene vrednosti na uvid javnosti, koja treba od toga istinski da ima koristi.

      Što se „blama i srama“ tiče, „divljanja“ i sl., ne očekujemo da u ovom trenutku, nakon poslednjeg Vašeg komentara, ima prostora u Vašoj ličnosti za suočavanje sa sobom. Kad budete spremni za to, molimo Vas da ponovo pročitate naš prethodni odgovor na Vaš prvi komentar.

      Stručni tim
      Klub kliničkih psihoterapeuta

      P.S. Iskreno Vam zahvaljjujemo još i na podizanju svesti u javnosti o značaju i vrednosti naših sadržaja i programa, kao i na obimu njihove čitanosti!

      Sviđa mi se

  5. Džokiću – u svom poslednjem komentaru sam lepo sumirala, i podsetiću Vas ponovo – bez srama ste. I to je ozbiljan problem i svakako se može razumeti kao i ništa manje ozbiljan simptom malignog narcizma, na žalost. To je i razlog zbog kojeg kolege imaju vrlo loše mišljenje o Vama i Vašem – kako ga zgodno nazivate skrivajući se iza te omnipotentne fantazije – ‘stručnom timu’. Sami sebe nazvaste ‘stručnim timom’ i to je zaista tužno.

    Svoj blog koristite da se razračunavate sa ‘vetrenjačama’, otvoreno vređajući svoje kolege i profesiju kojoj greškom pripadate a iz koje ste ponikli, a o tome svedoči i način na koji ste završavali svoju edukaciju. Ne samo Vi, na žalost. O tome bi se mnogo moglo reći, a do sada se iz pristojnosti i kolegijalnosti ćutalo.

    Svojim malim fantazmatskim ‘krstaškim pohodom’, u koji ste smestili svu grandioznost svoje narcisoidnosti, Džokiću, rešiste poput Mesije da ‘prosvetljujete’ javnost koja za Vas, uzgred rečeno, ni ne zna da postojite. Pa, zapitajte se, nije li to tužno? Onaj mali ‘javni linč’ koji ste besramno gore egzibicionistički objavili govori zapravo o Vama, i svako i malo obrazovan to tako i čita. Znate, grandioznost u kojoj ste karakterološki zatočeni Vas skupo košta. Obrukali ste se, Džokiću, kao što ste se brukali po slabo posećenim tribinama. Čovek kada Vas sluša pomislio bi da ste samo jedan neutešan narcis zapravo. Pa ako je ovo način da se i Vi smestite u kritikovani ‘establišment’ teško da će Vam poći za rukom jer ste već pljunuli po njemu – više puta. Ostrašćeno kritikujete i mrzite ono što ipak duboko želite za sebe, u svoj paradoksalnosti zagovaranja nekakvog ‘elitizma’ kojem besomučno težite. Dinamizmi nesvesne želje i uvek pratećeg konflikta su vrlo moćni, zar ne?

    Svoju agresiju podvaljujete i sakrivate a potom je projektujete na vrlo primitivan način, maskirajući je iza uvek ponavljajuće pseudo-intelektualne evakuacije kojom narcistički pokušavate da zavodite one koji malo, ili uopšte, znanja imaju o psihoanalitičkim (mahom klajnijanskim konceptima), a koje sa očigledno posebnim uživanjem pervertujete u svoj svojoj grandioznosti. Teško da može promaći i Vaš sadizam veštom oku kliničara….

    Da, Zakon o Psihoterapiji je nasušno neophodan kako bi zaštitio pacijente i ovu humanu profesiju od pojedinaca kao što ste Vi – onih koji su spremni da nekritično prostiru svoju destruktivnu psihopatiju čije posledice, nakon Vašeg minulog rada, ni deset zdravih pojedinca ne može reparirati, Džokiću.

    Da, bez srama ste.

    Ovim se naša razmena završava Džokiću, a Vama neka je na čast objavljivanje iste. Kolege Vam se smeju.

    Dr. Janković

    Sviđa mi se

  6. Ova javna “razmena” možda i „završava”, ali, ne i, na žalost, transferna psihoza kojom je i počela i produžila iza busije. Ona se očigledno pogoršava i fokusira i to, naravno, kako je to uvek i posebno danas moderno, na objekat zavisti i kastrativnih težnji…
    Stručni tim
    Klib kliničkih psihoterapeuta

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s