Nove definicije u psihoterapiji – nužnost opstanka i unapređenja

Piše: Zvonko Džokić

 Polazne osnove

U prethodnom tekstu „Stranci u ogledalu: klinička i neklinička psihoterapija“ izložio sam detaljni pregled fenomenologije sadašnjeg stanja u globalnoj i lokalnoj psihoterapiji. Dubljom analizom došlo se do zaključka da je psihoterapija, putem dvodecenijske nekontrolisane ekspanzije, postigla nivo inflacije sopstvenog ega, gubljenja granica i kriterijuma utemeljenih na realnim vrednostima. U istom periodu uspela je neselektivnom hiperprodukcijom da se preplavi masom klonova nedovoljno stručnih, neizgrađenih i izmutiranih „psihoterapeuta“, koji su isto tako za kratko vreme zauzeli većinu ključnih mesta u stručnom establišmentu.

Time je današnja psihoterapija dostigla stadijum sopstvene, jezgrovne „difuzije identiteta“ i opasno se približila stadijumu entropije. Usput, izgradila je za sebe granični i prepsihotični, irealni svet „kao da“ stvarnosti, što je doprinelo uznapredovanju konfuzije u prepoznavanju njenih izvornih vrednosti kod potencijalnih i redovnih korisnika, ali i kod celokupne javnosti.

Krajnji zaključak, koji sam po sebi proizilazi iz analize, je da su potrebne promene unutar same strukture današnje psihoterapije, u smislu redefinisanja i nalaženja oslonca na jasnim i zdravim osnovama. I to što pre, u cilju opstanka i napretka.

Ključna pitanja

Da li na jednom mestu, koje se zove psihoterapija, treba da budu zajedno isceljitelji, opšti psiholozi, psihološki menadžeri, psihoedukatori, mentalni mehaničari, laici, samozvani učitelji i gurui, moderni šamani, spiritualisti, voodoo majstori, isceljeni i neisceljeni pacijenti, vidoviti itd.? Da li profesionalno polje psihoterapije treba da bude isto za one koji su strogo selektovani i prošli ozbiljnu višegodišnju edukaciju i superviziju u medicinskim ustanovama, noseći visoki nivo odgovornosti i stičući iskustvo u kliničkoj psihologiji i psihopatologiji, neuropsihijatriji i psihijatriji? A, zatim dopunski prolazeći i edukaciju, iskustvo i veštine u proverenim kliničkim metodama psihoterapije, sa onima, neselektovanim ili samoregrutovanim, koji su sticali svoje znanje u izmenjenim programima i drugačijim uslovima? Da li su njihova znanja i moći podjednake, da li imaju jednak kapacitet preuzimanja odgovornosti za tuđe sudbine, kao i sposobnost upravljanja sadržajima kojima treba da se bavi psihoterapija?

Odgovor

Ne, naravno!! Te dve kategorije psihoterapije i psihoterapeuta se suštinski razlikuju i definitivno pripadaju različitim univerzumima. Kako po znanju, zvanju i dugogodišnjoj kvalitetnoj stručnoj superviziji koji prethode njihovoj pravilnoj psihoterapeutskoj selekciji, tako i po iskustvu, praktičnoj sposobnosti i cilju njihovog delovanja.

Neophodna podela

Sa ove tačke treba da krene osnovna podela u polju psihoterapije. Psihoterapija treba u osnovi da bude jasno podeljena na kliničku i nekliničku psihoterapiju. To je prvi i osnovni korak kojim treba da krene redefinisanje i prečišćavanje polja psihoterapije, njenog identiteta i, samim tim, osnovnog kvaliteta psihoterapeuta. Klinička i neklinička psihoterapija su dva različita lika u ogledalu u kome se danas ogleda psihoterapija. Oni su trenutno jedno drugome više stranci nego blizanci ili bliski rođaci!

Psihoterapija treba da uvidi da je njen trenutni poremećaj na nivou poremećaja ličnosti sa više identiteta!? Za početak treba odvojiti njen zdravi deo, a to je klinički, koji bi jedino i mogao da se spravi sa ostatkom i vrati psihoterapiju na zdrave osnove. Jedino klinička psihoterapija, koja počiva ujedno na medicinsko psihološkim, neurološkim, psihijatrijskim i dubinsko psihološkim osnovama znanja, može pravilno da prepozna psihopatologiju i nekvalitet u sadašnjem pshiterapeutskom galimatijasu, da se suoči sa njima, kao i sa otporima koji proizilaze iz takvog suočavanja i daljeg raščišćavanja u procesu „isceljenja“!

Za početak je potrebno odvojiti ih i tačno ih razlikovati. To će biti dovoljno korisnicima da znaju od koga, šta i koliko da očekuju u potrazi za sopstvenim isceljenjem. Time će se sprečiti ono najgore, a to je rizik zavođenja i zloupotrebe tuđeg poverenja, mogućih povreda od strane nestručnih terapeuta i osujećenja procesa ozdravljenja i napredovanja. Trenutno je takav rizik izrazito visok, zbog lažnog predstavljanja znanja i moći psihoterapeuta koji nisu klinički educirani, a to rade sa ciljem privlačenja klijenata koji su opterećeni kliničkim problemima, koje oni realno ne mogu da reše. I sve se to u sadašnjosti odvija svakodnevno i nekontrolisano uz njihovu dominantnu prisutnost u medijima, koji su većinom slične provenijencije i kvaliteta i koji ih svesrdno podržavaju. Posebno je takav trend u ekspanziji u digitaloj sferi, gde se pseudoznalci slobodno „kite“ svakojakim terapeutskim zvanjima i posedovanjem nepostojećeg znanja. To već scenski liči na karikaturalno defile raznoobraznih profeta sumnjivog izgleda, porekla znanja, zvanja i problematičnih struktura ličnosti. Uobičajeno uz njih u pratnji ide i brutalni i beskompromisni PR, prikazivanjem „lažnih istina“. Toliko o etici i kontroli realnosti u sadašnjem psihoterapeutskom establišmentu!

Ne tako davno i danas

Nekada, pre početka psihotične ekspanzije psihoterapije i pravaca u njoj, i ne tako davno, kada je psihoterapija još uvek bila vrhunska profesija odabranih i selektovanih ličnosti sa znanjem stečenim na širokom spektru naučno zasnovanih teorija i sa strogom supervizijom praktičnog rada, važila je jednostavna i veoma delotvorna podela unutar same nje. Naime, ona je bila generalno podeljena u dve klase, na površne i dubinske metode. Međutim, ujedno su i obe bile zasnovane na kliničkom iskustvu i nauci koja je povezivala neurologiju, psihijatriju i kliničku (medicinsku) psihologiju i psihopatologiju. Uz to, celokupna nauka o psihoterapiji bila je snažno povezana sa višedecenijskim saznanjima proizašlim iz primene dubinske psihologije, psihodinamske i sociodinamske, kao i iz neurobihevioralne nauke. Sve je to bilo usmereno ka cilju dostizanja duševnog zdravlja i širenju zdrave svesti kod pojedinaca i društva u celini.

Danas to već nije tako. Psihoterapija je u međuvremenu postala glavno sredstvo za ostvarivanje karijernih i drugih (čitaj patoloških) ciljeva većine novokomponovanih psihoterapeuta. Trenutno više služi toj svrsi nego što služi svom osnovnom cilju, koga je napustila ne tako davno. Postoji opasnost da će, ukoliko se ne vrati na izvorne vrednosti, psihoterapija postati i ostati mutantski proizvod koji služi moći, nasuprot isceljenju!? A, da se osvrnemo za trenutak oko nas, zar nije borba za moć, u kojoj su dozvoljena sva sredstva za dostizanje cilja, postala opravdana, legitimna i dominantna igra, prisutna u svim društvenim sferama?!

Otpori i razrešenje

Koliko će otpora izazvati bilo kakva promena u matriksu sadašnjeg organizma nazvanog psihoterapijski establišment? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. Biće ogroman, jer je većina raspoloživih mesta u psihoterapeutskom establišmentu u poslednjoj deceniji zauzeta od strane izmutiranih stručnjaka, koji su ispunjeni neadekvatnim znanjima i nezajažljivim porivom za statusnim priznanjem, za koji su spremni beskomproimisno da se bore svim sredstvima.

Da li je ovakvo stanje otpora nerešivo? Naravno da je rešivo! Ključ je u osvešćivanju korisnika psihoterapije i javnosti ujedno, njihovom prepoznavanju realnih vrednosti u psihoterapiji i ključnih osobina pravih psihoterapeuta, nasuprot pseudoterapeutima i samozvanim guruima.

Odvajanjem kliničke psihoterapije i kliničkih psihoterapeuta od sadašnjeg entropijskog matriksa, koji trenutno postoji u vidu nemani sa četiri stotine glava, odvojiće se elitno znanje i zdrava svest od ostatka. To je prvi korak u razrešenju, razjašnjenju i isceljenju. A ostatak, veći deo koji trenutno zaposeda polje psihoterapije, moraće dalje da ide u pravcu soopstvenog raščišćavanja, u smislu odvajanja zdravog od nezdravog dela i redefiniciji istinskih vrednosti, koje svakako postoje u tom, nekliničkom području.

Happy end!

Znači, rešenje je i te kako moguće! Pa, zar kliničko znanje uostalom i ne služi prepoznavanju i lečenju psihopatoloških poremećaja?! Da, to je zadatak kliničke psihoterapije u sadašnjosti i budućnosti. Njena misija kako u odnosu na pojedince, tako i u odnosu na ljudske grupe i društvene zajednice.

Tako, lovac se ponovo vraća u priču sa Crvenkapom!

Odvajanjem kliničke psihoterapije od ostatka, celokupno društvo, a pre svega korisnici kojima je nužna konkretna pomoć, dobija jasnu i moćnu platformu usmerenu u pravcu tačnog prepoznavanja i pokretanja realnih procedura isceljenja psihičkih poremećaja, uz podršku platformi zdravog psihičkog razvoja.

Sledi…

Kako jasno prepoznati kliničku psihoterapiju i razgraničiti je od nekliničke? Kako prepoznati prave kliničke psihoterapeute? Šta očekivati u kiničkoj a šta u nekliničkoj psihoterapiji? Kojim psihičkim stanjima i poremećajima je potrebna isključivo klinička psihoterapija? I još puno sličnih, veoma važnih pitanja koje traže odgovore…

Upravo zbog ovako važnih pitanja i davanja odgovora na njih je i postavljen ovaj blog od strane Kluba kliničkih pihoterapeuta. Da služi pravim vrednostima u psihoterapiji i da usmerava čitaoce ka njima.

Za sve to, detaljnije i konkretnije, u tekstovima koji slede…

www.zvonkodzokic.com

2 thoughts on “Nove definicije u psihoterapiji – nužnost opstanka i unapređenja

  1. Kompletno istinito.., kompletno naucno izdrzano, , ka jednom i jedinom cilju – um i dusa pripadaju u cilju ka izlecenju samo u rukama vrhunskih i visoko ediciranih klinickih psijijatra…Slazem se u potpunosti sa visoko cenjenim d-r.Zvonko Dzokic…Postovanje i topli pozdrav , Beba

    Sviđa mi se

  2. Lično iskustvo

    Za pocetak zelim da kazem da se u potpunosti slazem sa clankom koji je napisao dr Zvonko Đokić ne samo zato sto je ubedljivo napisan vec zato sto sam iz prve ruke iskusila ogromnu razliku izmedju psihologa i psihijatra. Posle nekoliko godina hronicne depresije otisla sam na „lecenje“ kod psihijatra u renomiranu ustanvu koju necu imenovati. Labavo koristim termin lecenje zato sto to nazalost nije bio slucaj, jer sam tek kasnije saznala da prihijatar nije lekar, vec da je zavrsila Filozofski fakultet. Posle mnogo meseci nisam mogla da kazem da sam izlecena, pa cak ni da se moje stanje poboljsalo. Štavise, zbog lose edukacije mog psihologa doslo je do napredka moje depresije do mere suicidalnosti, a taj „profesionalac“ nije video simptome, iako sam i sama nagovestavala da mi je u tom momentu bilo vrlo teško , čak neizdrzljivo.
    Pshilog kod koga sam išla nije shvatio moje emocije i mentalno stanje i ispalo je kao da nije problem u meni, već u porodici, školi, i svakom drugom, izuzev u meni. Ne mogu reci da je ta terapija bila potpuno beskorisna zato sto sam dobila savete i tehnike da prezivim i prodjem kroz teske situacije, ali nazalost nisam napredovala mentalno i moji mentalni problemi su idalje bili isti. Tempom kojim se napredovalo, bile bi potrebne godine za ozbiljniji napredak, a o izlečenju nije bilo ni govora. Trebalo mi je vremena da shvatim da ta terapija nije vodila nikuda već da mi je samo trosila vreme.
    Posle sam krenula na terapiju kod dr Zvonka Đokića. Uz njegovu pomoc sam mnogo napredovala u kratkom vremenskom periodu, pobedila depresiju i naučila da kontrolisem moju anksioznost. Ne mogu da opisem koliko sam mu zahvalna na tome. Trenutno studiram u inostranstvu sto ne bi bilo moguce bez adekvatne terapije. Pomogao mi je da steknem samopouzdanje koje je potrebno da se odlučim da samostalno odem u drugu državu, postala sam samostalna i dosta zrelija osoba. Pomogao mi je da na pravilan nacin predjem od mentaliteta preosetljivog razmazenog deteta do odgovorne odrasle osobe koja se bori za svoju buducnost. Sve smo to postigli za manje od godinu dana. Ne kazem da je bilo lako, ali je suština u tome da shvatiš da imaš prolem i da veruješ čoveku koji ti pomaže da taj problem rešiš. Ja sam imala srece da nadjem u dr Zvonku takvog čoveka, profesionalca koji zna šta i kako radi.
    Kad sam cula da je dr Zvonko otvorio blog, nisam se dvoumila da postavim ovaj komentar koji sadrži lično iskustvo kako bi možda nekom pomoglo da ne gubi vreme kao ja, već da se javi psihijatru koji jedini može da pomogne na pravi način.
    Moja dobra drugarica je u isto vreme krenula na terapiju kod psihologa (koji joj je preporucen od rodjaka) i iako je napredovala idalje nije tamo gde bi trebala da bude i gde bi bila da je otisla kod osobe koja je pravi strucnjak.

    Ako ja mogu da preporučim nešto, onda je to da se treba javiti psihijatru ako imate mentalne probleme, a psihologe ostavite za probleme na poslu, učenje ili slično situaciono reagovanje i ponašanje.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s