Stranci u ogledalu: klinička i neklinička psihoterapija

Piše: Zvonko Džokić

Povod

Psihoterapija je tokom svog, nešto više od jednovekovnog, razvoja uspela sebe da etablira u većini društvenih sistema kao konkretnu upotrebnu vrednost. Čak je negde dostigla i visoki stepen standardizacije i dominacije u određenim sferama života. I pored takvog uspeha u njenom društvenom prepoznavanju i prihvatanju, polje psihoterapije poslednjih godina pokazuje ubrzane znake difuzije svog identiteta i konfuziju koju time stvara u stručnoj i javnoj sferi. Čini se, posmatrajući uzroke, da je to rezultat njene ubrzane i nekontrolisane evolucije, koja se u međuvremenu dogodila u više pravaca.

Razvoj

Prvi pravac evolucije psihoterapije je ekspanzija broja metoda koje pretenduju za sebe da se nazovu psihoterapeutskim. Da podsetim, u prvoj polovini prošlog veka bilo je svega nekoliko metoda koje su bile prepoznate i strukturisane kao psihoterapeutske. Sve one imale su zadatak i tendenciju da prošire i prodube svoja znanja i umeća, metodološki da se strukturišu, naučno da se oforme i razviju do nivoa konzistentnih psiholoških teorija, da odgovore zahtevima naučne, prosvetne i, pre svega, zdravstvene zajednice. Njihov cilj je bio da integrišu empirijsko iskustvo u terapiji sa kliničkom i razvojnom psihologijom, a kao kruna tih napora da budu prepoznate i prihvaćene u društvenoj i psihijatrijskoj nauci.

Krajem prošlog veka, posebno u devedesetim, došlo je do nagle eksplozije prepoznavanja i prihvatanja novih i sve raznovrsnijih metoda psihoterapije. Bio sam svedok, kao član Borda Evropske asocijacije za psihoterapiju (EAP) između 1996. i 2002., nekontrolisane inauguracije svakojakih metoda koje su bile nazivane psihoterapijskim i njihovog izjednačavanja sa prethodno prihvaćenim i dokazanim u kliničkoj praksi. Dovoljan je bio opis predložene metode po određenoj proceduri, dokaz o ispunjenju trening časova po istoj proceduri i sudska registracija. Teoretski koncept, realna praktična efikasnost, provereni klinički značaj i psihološko opravdanje su bili skrajnuti..!? Cilj EAP-a je bio da postane dominantna asocijacija koja će birokratski zavladati evropskim, a zatim i svetskim, psihoterapeutskim prostorom i kontrolisati ga. Metod je bio kvantitet nauštrb kvaliteta, urušavanje stroge selekcije budućih psihoterapeuta, kao i odstranjivanje većeg kliničkog iskustva kao preduslova za bavljenje psihoterapijom. U to vreme je već bilo „popisano“ oko 150 psihoterapijskih metoda, od kojih je „…utvrđeno da je minimum trećina od njih naučno zasnovano…“!? Svim tadašnjim pravcima su širom bila otvorena vrata za ulazak u članstvo EAP-a, po njenim prethodno pomenutim pravilima. Omasovljavanjem, pravnim i političkim metodama se uspelo u zacrtanom cilju da EAP postane dominantna birokratska organizacija u Evropi na polju psihoterapije. Tako je došlo do pobede kvantiteta nad kvalitetom, kao i do inaugurisanja vladavine podprosečnosti i neodgovornosti u jako senzibilnom humanom polju. To je bio i glavni razlog mog odlaska iz EAP-a i odvajanja od takvog, neprofesionalnog koncepta.

Danas smo svedoci vladavine istog takvog prava i kriterijuma na našim prostorima. Identične tendencije su momentalno prisutne skoro svuda i u drugim delovima sveta na polju psihoterapije. U ovom trenutku postoji podatak da je registrovano oko 400 psihoterapeutskih pravaca!? Istovremeno je i Svetska zdravstvena organizacija promenila procenu težine određenih mentalnih poremećaja i njihov tretman u svojim novim klasifikacijama, svodeći ranije abnormalne u zdrave ili „ne baš…“!?

Zastrašujući je za mene, educiranog, treniranog i superviziranog po najstrožijim kriterijumima neurologije, psihijatrije i dubinskih metoda psihoterapije, usput i sa ogromnim kliničkim iskustvom, a verujem ujedno i za sve one koji su na istom ili sličnom nivou znanja i iskustva, uvid u sadašnju strukturu grupacije koja je deklarisana kao psihoterapeutska. Taj uvid konstatuje da skoro devedeset odsto današnjih takozvanih psihoterapeuta nema bazično poreklo svog znanja u prethodno medicinskoj, klinički psihološkoj ili neuropsihijatrijskoj edukaciji, kao i iskustvo u praktičnom kliničkom radu. Niti pak ima dovoljno poznavanja i pravilni trening u kliničkim, dubinskim pravcima psihologije i psihoterapije. Psihoterapija je skrenula i u tom pravcu. Na kakve sve uvide ova konstatacija dalje navodi?

Sve ovo dalje nameće nimalo laka pitanja na koje treba dati još teže odgovore. Lakše bi bilo izbeći odgovore i nastaviti dosadašnjim putem ekspanzije, omnipotencije, negacije realnosti i potisnute odgovornosti!? Tim putem bi se mogla elegantno skrajnuti ovakva pitanja, u savremenom i skoro sveprisutnom javnom maniru poništavanja vrednosti i utvrđenih standarda nalik svemoćnim, infantilnim i istovremeno goropadnim podsmehom. Usput sve to može biti, kao što postaje uobičajeno, pridruženo spinovanjem istih vrednosti i standarda lažnim istinama, uz agresivne napade, obezvređivanje i ponižavanje onoga koji nudi realne uvide…

Proces

Živela psihoterapija ovakva kakva je ona danas i neka se širi do beskonačnosti!! Sledeći potez je, naravno, da i frizeri, pedikiri i manikiri postanu psihoterapeuti. A tek pisci, glumci, režiseri, samostalni mislioci, takozvani analitičari, slobodni filozofi, vidovnjaci, astrolozi, parapsiholozi, vlasnici restorana i kafića, barmeni i konobari? Pa, jel ima boljih psihologa od njih? Ili, čekajte, tu su i kriminalci koji imaju „strašan njuh“, odmah znaju s kim pričaju i kako da postupe u trenutku..!? I, da ne zaboravimo, seljaci, kako su oni lukavi i prepredeni… Međutim, ipak, nema boljih psihoterapeuta od starleta, estradnih zvezdi, novinara i političara, zar ne?!! I tu će, konačno, psihoterapijsko ludulo, koje je u razvoju, doživeti fantastično finale u produžetku svog poremećenog performansa.

Drugi pravac nekontrolisane ekspanzije psihoterapije vodi ka entropiji. Ko je ponešto i učio u toku svog školovanja, shvatiće šta to znači. Taj princip ne važi za novokomponovane stručnjake, sledbenike lažnih istina i površnog (ne)znanja, koji uglavnom poseduju „kao da“ strukturu ličnosti. Njima nikad nije bila važna naučno dokazana realnost i znanje, već kako da prečicom stignu do cilja!

Treći neobuzdani evolutivni pravac u psihoterapiji izazvao je pravi efekat cunamija u samoj srži identiteta psihoterapije, u definiciji same sebe i njenog cilja. Nakon tog cunamija psihoterapija se nalazi u stanju difuzije svog identiteta i klasične kliničke slike „slomljene strukture“. U poslednje vreme već liči na mutanta koji ima tendenciju da se prilagođava svemu i svačemu, da menja stavove shodno svom poremećenom identitetu, trenutnoj koristi i proceni interesa niže vrednosti.

Analiza

Postavlja se logično pitanje, kako je došlo do velikog talasa konfuzije i promene u identitetu psihoterapije, kao i njenih ciljeva? Dublja istorijska analiza ukazuje na činjenice da se to se dogodilo putem razvoja koji se odvijao u nekoliko ključnih koraka.

Psihoterapija je stvorena i dugo vremena se održavala na platformi služenja zdravlju, isceljenju i samoisceljenju. Zatim, krajem prošlog veka, prateći svoj ekspanzivni omnipotentni zanos i megalomanske ciljeve, skrenula je ka redefinisanju svoje uloge i ka postavljanju ciljeva na nivou „rada na sebi“. Ubrzo zatim mutirala je i ka sve nejasnijim ciljevima, uglavnom u smislu ispunjenjima „stepena razvoja“ kod svojih korisnika. Najveći broj psihoterapeuta se danas pretvorio u sledbenike kvaziprosvetne zajednice, koji uporno nameću i objašnjavaju svojim korisnicima, klijentima i javnosti kako funkcioniše njihova metoda i kakav je program koji oni treba da pohađaju dolazeći na časove nekakvog kursa kod njih?!

Isto tako, ogromna većina psihoterapeuta se ubrzano proglašava trenerima i uglavnom se bavi obukom početnika bez ikakvog, ili vrlo malog, praktičnog nastavnog znanja, profesionalnog iskustva i bez realno dokazane efikasnosti njihovog „pravca“. Umesto toga, vrednost novog pravca i metode se „stručno dokazuje“ preko PR-a iskreiranog nepotpunim, smišljeno dorađenim ili „lažnim istinama“. Internet postaje glavni katapult dokazivanja vrednosti putem pisane informacije ili specijalno podešenog klipa, bez izdržane stručne recenzije i provere objektivne realnosti. Dobrodošli u digitalni svet bez utvrđenih granica i kontrole! Kakav raj za mutante i manipulante!! Sky is the limit…

Sve ovo navodi na konstataciju da je u svojoj nekontrolisanoj ekspanziji, očigledno omnipotentno-regresivnog tipa, psihoterapija i sama doživela inflaciju svog ega. To znači da se raširila do krajnjosti i zamaglila svoje granice, izgubila svoje jezgro, ušla u pomenuto kliničko stanje „difuzije identiteta“, najavivši usput svoju ubrzanu stručnu dekompenzaciju i konačnu transformaciju u neki vid inflatornog birokratsko-mediokritetskog matriksa. Širi pogled na uporedni razvoj šire okoline u istovetnom periodu i njihov međusobni odnos ukazuje da se psihoterapija samo uklopila u novi poredak, udobno se smestivši u fotelju izvitoperenih vrednosti, postavši profiter i sluga, umesto da bude njegov kontrolor. Otkazala se od svog prethodno zacrtanog puta služenja misiji uspostavljanja i čuvanja duševnog zdravlja i zdrave društvene svesti.

U sadašnjem svetu „lažnih istina“ psihoterapija je i sama postala „kao da“ (granična psihopatologija) stručna metoda. A većina novokomponovanih i „sertifikovanih“ „kao da terapeuta“ su postali statusno gratifikovani psihoterapeuti. Istina je da je najvećem broju njih samih potrebna lična, dubinska, klinička psihoterapija i vraćanje, ukoliko je to moguće, pored ostalog njihove ego funkcije kontrole realnosti i granica ega u ispravno stanje!

Sadašnjost

Tako, dolazimo do današnjeg stanja u psihoterapeutskoj zajednici koja je zatrpana svemogućim znalcima. To su isti oni koji, usput budi rečeno, uglavnom ne znaju da postave djagnozu, da procene težinu problema, da prepoznaju psihopatološke fenomene, strukturu ličnosti pacijenta/klijenta, da povežu uzroke u posledice, da shvate etiopatogenezu, predvide prognozu, stvore i izvedu adekvatni terapeutski plan, da procene uticaj okoline, da uoče značajne fenomene koji se javljaju u psihoterapijskom odnosu i procesu, kao i da njima adekvatno upravljaju. Ali zato ubrzano završavaju uglavnom površne, nedovoljne kurseve ili plagirane doktorate, a zatim njima i dopunskim manipulacijama stiču formalna zvanja zauzimajući autoritativna mesta u nastavnim, stručnim i vlastodržnim strukturama društva. Zvanje, namontirano pre svega, a ne znanje! Psihoterapija postaje sredstvo za ostvarenje sopstvenih, narcističkih, izvitoperenih i utilitarnih ciljeva a ne za služenje drugima. I to, da paradoks bude izražen do krajnjosti, kod uglavnom nedovoljno sposobnih i zdravih struktura ličnosti. A one su već uspešno zauzele dominantne statusne pozicije u psihoterapijskom društvu!?

Šta realno zna da radi, na tim osnovama etablirani, a u suštini novokomponovani psihoterapeut, bez preduslova koji su prethodno navedeni? Zna, recimo, da na postavljeno pitanje šta on to  u suštini radi sa klijentom, najčešće vešto uzvrati i otprilike sklopi sledeći odgovor: „Radim moju tehniku!“. Znači, radi tehniku a ne definiše problem i mogućnosti kod osobe koja traži pomoć!? Naravno, to je zato jer ne zna da odgovori na pitanje kakva je dijgnoza, struktura ličnosti, kako misli da određena stanja reši baš tom tehnikom itd. Obično, ukoliko nastavite dalje i postavite slično pitanje, sledi nervozan i impulsivan odgovor „Pa, nisam ja psihijatar! Ja sam psihoterapeut!“. I time je problem rešen?! Psihoterapijska udruženja su danas uglavnom organizovana na takvom, karikaturalnom nivou znanja i odgovornosti, a psihoterapeuti prepoznati i priznati sa isto takvim kvalitetom.

Perspektive

Budućnost psihoterapijskog razvoja ide potencijalno u dva pravca. Prvi i glavni je dalje nekontrolisano širenje i inflacija, njeno preplavljivanje novim neselektovanim vrednostima i na brzinu, površno komponovanim stručnjacima, psihoterapeutima mutantima[1]. Drugi i teži pravac, naporniji ali isceljujući, je konfrontacija sa realnošću i ulazak u proces unutrašnjeg redefinisanja, prečišćavanja i raščišćavanja izmutiranih vrednosnih i upotrebnih parametara. Ukoliko se uskoro ne otvori ovakvim promenama, psihoterapija će u potpunosti izgubiti svoj identitet, granice i vrednosti koje su teškom borbom stečene jednovekovnim strpljivim radom izuzetnih pojedinaca. Pojedinaca podređenih i jasno posvećenih uzvišenom cilju inauguracije psihoterapije kao naučne discipline i metodologije koja služi unapređenju duševnog zdravlja i zdrave svesti čoveka.

U ovom trenutku, psihoterapija se sve više udaljava od naučnih područja i upućuje se sve bliže okultnim vrednostima. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, koja je inače ostala i do današnjih dana kao najkompletnija dubinsko psihološka teorija, bio je pod konstantnim pritiskom zadatka, koji je sam sebi zadao, da psihoanalizu odvoji od okultizma i magijskog mišljenja, da je postavi i ostavi da egzistira na zdravim, naučnim osnovama. To su činili i drugi velikani psihoterapije, to čini još uvek i manji broj istinskih, pravilno educiranih, iskusnih i odgovornih psihoterapeuta. Sve veći deo novokomponovanih psihoterapeuta se, ne znajući i ne poštujuči ovo pravilo, vraća okultnim i paganskim vrednostima, a drugi deo njih se pretvara u psiho-mehaničare koji pokušavaju da premeste, ubace ili podese određene psihološke parametre kod klijenata i društva prema određenoj, objektivno nekompletnoj, proceduri, koja je prethodno usvojena u edukaciji sastavljenoj od usko skrojenih kurseva i nepotpunih programa.

Zaključak

U galimatijasu svakojakih vrednosti u kojima se trenutno nalazi birokratski etablirana psihoterapija, a sa njom zajedno i grupacija psihoterapeuta i društvo kao krajnji korisnik, pravilnom analizom može se lako doći do uvida da su nužne promene na određenim nivoima gde je to suštinski važno. Potrebne su adekvatne revizije i funkcionalne, nove definicije, sa ciljem zaštite jezgrovnih vrednosti psihoterapije. Time bi ona povratila i učvrstila svoj društveni identitet moćne naučne metodologije koja, u savremenim civilizacijskim tokovima, adekvatno služi potrebama pojedinaca, ljudskih grupa i društva u celini,

Prolog „kao da“ budućnosti

Alisa je već duže vreme izgubljena u šumi, koja je u međuvremenu nabujala i postala skoro neprohodna i neuređena, puna novih izmutiranih organizama.

Tu negde, pored nje, je i Crvenkapa.

Lovac je u međuvremenu promenio svoje zanimanje.

Glumi u rijalitiju…

www.zvonkodzokic.com

 

[1] Vidi više u Džokić, Z. (2011). Replikanti i društvo. Beograd. Službeni glasnik